Странице

недеља, 26. јануар 2014.

Sneg, HAARP, sneg


            Pre nekoliko dana jedna blog-koleginica piše o nenormalnom vremenu. Mislim... nenormalnom za januar gledano po meteorološkim uslovima, a o nekim drugim aspektima nenormalnog u ovoj zemlji je postalno dosadno i pisati. I stvarno... ne pamtim ni jednu zimu do sada a da nije pala ni pahulja snega do Svetog Jovana. A ja pamtim... pa, bar četrdesetak zima a možda i više. Nekako mi se onaj period od pre desete godine života izbrisao iz memorije pamćenja i ne mogu da ga refrešujem šta god da radim. A probao sam. Pamtim poneku sliku, ali i u to malo slika što je trebalo da ostane iz tog udarnog soc-realističkog perioda 1964. - 1974. sneg mi se izbrisao sa harda i ne mogu ničim da ga povratim. Uz tešku muku i naprezanje setio sam se nekoliko batina što sam dobio od ćaleta i sve razmišljao da li da ga sada zbog toga razbijem k'o bubanj ili... ma ne ide... bar da je malo mlađi pa da oseti nešto... Nego, da se vratimo na sneg. Bilo je zima kada ga je bilo malo sve do februara a onda je navaljao pa smo bili kao snežno selo u onim staklenim kuglama. Sećam se februara 1984. Svi iz generacije smo mahom tada bili vojnici pa nismo bili u Novom Sadu, ali i tamo gde smo bili je bilo do vrata. Načistili smo ga se... baš lepo. Dok je ženski deo generacije ovde lelemudao po diskotekama sa... Ma dobro, nije to sad važno. Ali i te godine ga je bilo i pre februara. Ne puno, ali ga je bilo. A ovo sada... Kao da živimo na severu Afrike. Prošle ili pretprošle godine je padao i na moru, pa su se oni ludi Dalmoši i sankali i kupali na splitskoj rivi istovremeno. Sad ga nema ni u tragovima ni na Garmiš-Parterkirhenu... Mora čovek da ide na zimovanje na Menhetn... ili Floridu. Kažu... okrenulo sunce polove. Pa okreće ga svakih 12 godina, što znači bar 4 puta u mom životu, pa nisam primetio da to ima neke veze sa snegom.




            Kod Rusa treba da počne olimpijada i sve mislim, kako su ludi, ako ni tamo ne padne sneg, zveknuće Saudijsku Arabiju ubeđeni da su im to oni namestili. U stvari, Ameri su im sve to namestili, ali truba im je da odmah zveknu njih pa da za sat vremena odemo svi u pičku materinu... ovako ćemo se mrcvariti koju nedelju... ko zna... možda i leto dočekamo. Mislim, ako krenu prvo od Saudijaca. A možda i navuku sneg negde iz Sibira. Avionima. Onako... kao kanaderi... Zaite, dolete i ispuste. E sad, gde padne koja tona više... Bar oni nikad nisu brinuli o preciznosti. Ruknu ga i šta bude. Važno da je pao na zemlju. Ko im je kriv. Ko je još pravio zimsku olimpijadu na moru ma kako da je Crno?! Nego... išao sam da gledam cene smeštaja u tom mestu i okolini... Kako oni znaju da šopaju cene ovo i nije tako ni strašno. Dve osobe mogu da nađu smeštaj na 10 dana za nekih... 2.000 evra. Najjeftinije. A video sam i cene o kojima bi i vlasnik „Er Emirata“ porazmislio. Ja razmišljao da gospođa i ja odemo na par dana. Da je upoznam sa Volođom. Mada ona takve providne tipove nikada nije volela, ali... jedan je Volođa. Možda da sa njegovom snajkom izmenja iskustva o pletenju. Mislim... sa onom starom snašicom... ne sa ovom novom mlađom... Od te bi trebala ona da nauči neke veštine za... Dobro, sad... teško je staro drvo kalemiti... a i zašto bi kad ima mladog voća gde god se okreneš. Ali, bilo bi lepo prodefilovati malko tim Sočijem za koga sam prvi put čuo kad je dobio organizovanje olimpijade. A možda baš i ne bi? Gruzija je na puškomet odatle a ja baš i ne bih da izigravam glinenog goluba. Iako lično poznajem selektora naše reprezentacije u gađanju glinenih golubova. Ali ni oni ne idu u Soči. Ne znam... jel' ide uopšte neko od naših tamo?! Sem onih za bauštele, ali ti se vraćaju kad olimpijada počne. A vidim i ranije... i to o državnom trošku. Valjda zbog preteranog gostoprimstva. Toliko su ih nutkali svim i svačim da više nisu mogli da izdrže. Mada, kažu da su neki ostali još koji dan. Da izvade po neki zaostali ekser da se neko, ne daj Bože, ne nagrdi.




            Ali, i pored svega, ostasmo i mi i oni bez snega. Sem, kao što sam spomenuo, jadnih Amera koji ne znaju šta će s njim. Ne bi me čudilo da ova moja kaže da će sve to oni preko tog HAARP sistema prebaciti u Soči. Već sam vam pričao da je po njoj taj HAARP kriv za svaki grom koji zvekne na manje od 5 kilometara od naše kuće. Čim počne da grmi ona mrmlja u sebi neke psovke, Ameriku i HAARP. I za ona dva-tri tornada kod nas, veličine i snage osrednjeg prdeža, opet - HAARP. Pa da mogu s njim sva ta čuda da naprave, valjda bi ih prvo iz svoje zemlje eliminisali. Zaustavili sneg, oluju, kišu. Katrinu, Sendi, Galveston, Okičobi, Veliki Majami i sve ostale oluje kojima su davali ta poetična imena. Da mogu, prebacili bi ih Rusima već sutra. I to u Soči, da im useru i šefa i stanicu. Ali... nešto ne ide. Sem u njenoj glavi. Al’ ne vredi gluvom na uvo drečati. Samo, gadno je što kad živiš s nekim i sam postaješ pomalo takav. Nije džabe ona “s kom si onakav si”... ili tako nekako. I ja sve podozrivije gledam na svet oko sebe. Čak i na decu. Lažu čim zinu. Sve više ih hvatam u tome. Stručno i pedagoški, naravno. Oduvek sam imao suptilan i sistematski pristup svemu. Još od kad sam se na prvoj priredbi u mesnoj zajednici zajebao i zaboravio svoj deo teksta pa je Mikavica morao da deklamuje i svoj i moj. Eto... tako se polako kreće u aktivnu i miroljubivu koegzistencijalnu politiku. I zato, od onda pazim na sve i hodam kroz život k’o po jajima. Nego... sneg? Sada znam što ga sve do sada nije bilo. HAARP. Sigurno. Šta bi drugo moglo biti? Izgleda da je ipak ona u pravu.





1 коментар:

  1. Aaaaaaa, znači HAARP je kriv za SVEEEE! Pa sad mi je lakše. Pravo da ti kažem za njega sam čula tek nedavno, od nove komšinice, one, kod koje Hambo ulazi noću u stan. Ona mi ispriča za to zračenje. Bem li ga, ja sam glupa, tupa i neobrazovana, od jednoličnog života. Verovatno su svi peMzioneri takvi.
    Ja se sećam snegova, kad sam bila mala ili je sneg bio jako velik a ja baš i nisam, nemam pojma. Znam samo da mi je bio iznad glave, dolazeći u stan u Kosovskoj ulici. Užasno je bio visok. Sećam se i sankanja na Petrovaradinskoj tvrdjavi. Spust od kapije do glavnog puta, nas desetak na vojničkim sankama od nekog kuvanog, tvrdog drveta. Mokri i promrzli, vraćali smo se kod tetke /stanovali u dvorištu Partizana 2 u Petrovaradinu/, gde nas je čekao čaj, džem od šljiva sa uvijenom ljuskom a noge su nam se sušile u rerni od šporeta. Divno je bilo. A jel i tad bilo HAARP-a, ko bi ga znao? Daaaavno je to bilo!

    ОдговориИзбриши