Duni mi duni lađane

            Skoro sam spominjao da ne pamtim zimu u kojoj nije bilo ni malo snega do kraja januara. Pa... nema ga ni sada. Mestimično. Nema ga tamo gde bi trebalo da ga bude a tamo gde ne treba ima ga po par metara. U visinu, naravno. Pored puta par santimetara a na putu dva metra. I onda svi zajebavaju Zimsku službu kako je “kao i uvek spremno dočekala sneg”. Ta fraza se provlači već jedno... 50 godina. Naravno, iskovali su je oni koji sa snegom na putu imaju veze otprilike kao i ja sa kvantnom fizikom. Ma... ipak ja više znam o kvantnoj fizici. Čarobno je to kako su ljudi u ovoj zemlji spremni da istrpe gomile budala na vlasti, hrpe idiota po firmama u kojima rade a onda se istresu na putare od kojih očekuju da budu Gandalf... dobri čarobnjak iz one dosadne trilogije “Gospodar prstenova” koju nikada do kraja nisam pokopčao, i jednim zamahom ili duvanjem iz punih pluća sve to rasčiste i naprave da put bude kao u vedroj, hiljadu i jednoj, junskoj noći. I onda oni, još dok iz neba sipa k’o u Sibiru, prođu kolima po potpuno očišćenom putu diveći se, iz sedišta sa grejačima koje im greje nabrekle guzice od svih krsnih slava kojima su prokrstarili, idiličnoj zimskoj slici svuda oko njih. Divno. Kao na zapadu. Zamišljamo. Ali na zapadu nije tako. Ni približno. Ako prođe famozna “grtal’ca” - odlično... lakše se prođe... a ako ne prođe... jebi se... stavljaj lance, gde ti je zimska oprema?, lopataj, guraj, ako naiđe pandur i vidi da si mrtav-ladan a pri tom nemaš zimske gume i nisi namontirao lance ošiša te za jedno 500 evrića pa se žali upravniku porodilišta (ako hoćeš), pomaži kamiondžiji da nekako ispravi kamion jer dok ne krene on nećeš ni ti... i tako... ima događanja... da ne bude dosadno. I niko ne kaže da je kriva zimska služba nego da je kriv - sneg. A ko bi drugi? 

            A u zemlji Srbiji... svi se smeju likovima iz “Državnog posla” a niko se ne prepoznaje u njima. Svima su „neke druge službe“ prava slika i prilika iz tog sjajnog skeč-serijala, ali ne i mesto gde oni rade. Čak i kada samo u čistoj zajebanciji nekoga od drugara nazovem „gde si glavni arhivator Čvarkov“, ili „đe si Torb’ce“ odmah počinje pravdanje kako je tu gde oni rade nešto sasvim, sasvim drugačije. Kao u Monti-Pajtonovcima... „a sad nešto sasvim, sasvim drugačije“. Čak i oni zbunjeni fantomi iz katastra, o kojima sam skoro napisao manji epski komad, ne vide sebe ni kao Čvarkova ni kao Torbicu. Boškića... još i nekako. Kao... svi njih drkaju i ganjaju a oni su nemoćni da bilo šta urade. I sve je na njihovim jadnim, slabašnim i od posla savijenim plećima dok oko njih šetaju sve sami Čvarkovi i Torbice. E... upravo ti Čvarkovi i Torbice, po njima... ili vama..., rade i u Zimskoj službi i boli ih uvo što pada sneg i što je negde sneg na putu jer duva neki lagani povetarac sa snegom od jedva 150 km/h. Možeš misliti?! Pa to je sasvim obična stvar. Sneg k’o sneg i vetar k’o vetar... nije vulkan jebote. Nije prirodna nepogoda kataklizmičnih razmera. Nije zemljotres od 10 stepeni Rihterove skale pa da je sve otišlo u pičku materinu, nego samo neki dramoseri od putara ne rade posao za koji su plaćeni. Baš sad su dobili platu iz... marta prošle godine... ali zato dvadeset i šest hiljada... čisto... na ruke. Malo li je na ovu kosmičku ekonomsku krizu? 

            U neka srećnija vremena, za vreme one bivše nam države, i ja sam radio u zimskoj službi. Često sam na početku bio, što bi sada rekli, četiri u jedan. Inženjer, tehničar, vozač i radnik u istom telu i duši, zadužen za Iriški venac. Iriški venac i Fruška Gora?... malo veća bundeva ludaja u Vojvodini. Kakva je to uopšte planina? Pa to je mali breg. E... voleo bih nekoga od vas da odvedem gore, na bundevu, kada u tri noću počne da pada sneg... na temperaturi od minus deset. A isto to veče nam je Pešta javila da je kod njih sve čisto. I onda gledaš i ne veruješ... „odakle sad ovaj?“ misliš se... “kako je obišao Budimpeštu mamicu mu?...” I kad onda počne da pada... rekao bi da si na Aljasci... iako tada još nije bilo ni „Diskaverija“, ni „Historija“ ni njihovih “Ledenih drumova” u kojim plavojka Liza vozi k’o prava ljuta šoferčina po zaleđenim jezerima američkih vukojebina. Imaš i radio stanicu u vozilu... imali smo je svi, imaš svu opremu, ljude, tehniku... i ne vredi. Ništa mu ne možeš. Ponekada pomisliš da te zajebava. Navejava za pola sata toliko da ne veruješ da je to moguće. Popnem se na vrh i odem do Iriga, okrenem se i vratim i kao da nisam ni bio. Naravno, ostali vozači misle da se mi sve to vreme zajebavamo i izigravamo ludake i hajlendere sa žutim rotacionim svetlom koji samo otaljavaju platu. Jer, Bože moj, da mi nešto radimo i da smo bolje organizovani... recimo da nas neko od njih organizuje, jer naš čovek sve zna... put na Vencu bi bio ne očišćen, nego suv. Malo morgen, rekao bi bivši i sada već pokojni predsednik ovog ispljuvka od zemlje. Sneg sa vetrom je elementarna nepogoda svugde u svetu. Demokratskom, totalitarnom, razvijenom, zaostalom... I nije uopšte mala zajebancija. Ko ne veruje, neka krene u Nemačku kad pada. Da vidi kakvu su mu diobrodošlicu pripremili. Kobasice sa senfom?... malo morgen.