Kabinet dr Nambije Šapića

            Pomalo sam umoran da pišem o našoj administraciji. Znate već... poreska uprava, MUP, katastar, opština, sud... To i nije administracija, to je Hidra koja živi za to da bi hranila samu sebe i svojih nešto više od 700 hiljada trudbenika koji se svakodnevno satiru od posla da bi nama bilo bolje. Kol'ko - tol'ko. Od svakog prema mogućnostima... onaj deo o nagrađivanju prema zaslugama je diskutabilan još od prvih marksističkih misli. Ali, svako se češe tamo gde ga svrbi pa tako i ja. U poslednjih nekoliko meseci smo dosta angažovani oko produžetka dozvole za rad dične nam i jedine firme hraniteljke... Doduše, nisam se skoro dobro najeo od njenog prihoda ali kakva su usrana vremena i mrvice se moraju pokupiti a i za to ti treba taj neki „državni ausvajs“. Mada, duboko sam ubeđen da je svaki rad na crno majka svih zarada ali, jebiga... navikli konji da sve plate... kako kome šta sleduje. Bogu Božije, caru carevo. Do petog u mesecu da sve bude čisto. I ne znamo drugačije. Nikako da se otisnemo u te sive vode rada na crno. Pičkice - rekli bi ozbiljniji muljatori. Elem, vijajući papire za novu licencu, koji zapreminski izgledaju otprilike kao Tihi Don, Rat i mir i Ana Karenjina sve u istom povezu, nailazi se na bezbroj prepreka. Iza svake čuči neki nadrkani tip ili još nadrkanija ženetina srednjih (mojih) godina i gleda kako zna i ume da ti zasoli čizkejk tako da čim probaš da ga jedeš ispljuneš sve i navališ da sapiraš grlo Koka Kolom... ko mi je kriv kad ne pijem vino. Ne može ništa glatko da prođe da ga jebeš. Svugde povlačimo mudima po šmirgl papiru. Onom krupnom... za šmirglanje zarđalog gvožđa.

            Tako šmirglajući, naletesmo neki dan na problem koji bi ekonomisti nazvali „preknjižavanje“. U istom ministarstvu i sektoru na jednom računu za plaćanje naknada imamo višak a na drugom isti toliki manjak. Treba „samo preknjižiti“, rakoše nam u Beogradu. To će vam knjigovođa uraditi za pola sata u Novom Sadu... i to nam rekođe u Beogradu. E, ali ne znaju oni novosadske funjare najgore od sve dece u selu. Jer čim su ovi u Novom Sadu to videli, počeli su da leleču i nad našom i nad njihovom sudbinom. Odvajanje Krima od Ukrajine je jedan prost i bezazlen posao u odnosu na ovo što mi treba da uradimo... bar po njima. Kada su počeli da objašnjavaju knjigovođi a ona nama odmah sam zveknuo duplu dozu Rivotrila, za smirenje, i dva Ketonala za glavu. Trebalo je, naravno jer to je normalna stvar, da dokazujemo da su naše pare stvarno naše, da ih nismo dobili od Darka Šarića, da nismo učesnici ni u jednoj organizovanoj kriminalističkoj grupi i da pristanemo da dobrovoljno skupljamo lišće oko poreske uprave u periodu jesen-zima 2014.-2015. Još kad sam ukapirao da smo mi taj zahtev za preknjižavanje podneli u okrobru 2011. a da oni od onda nisu ni pipnuli ništa (od posla ne znaju gde udaraju) morao sam sve doze gore navedenih lekova da poduplam. A onda mi je ionako sve bilo ravno odavde do Bečeja. Bilo bi i do Beča ali do tamo ima i po neki brežuljak.

            A samo par dana ranije, išao sam u Beograd... Novi... u našu centralnu upravu (ne otadžbinsku... poresku) sa zadatkom dobijenim od samoga sebe kao samozvanog direktora da podignem neka uverenja, isfotokopiram ih, overim fotokopije i sve vratim u istu tu upravu. Dan ranije nazovem opštinu Novi Beograd da pitam koliko košta overa i koji su brojevi računa pa da to platim u Novom Sadu a tamo samo overim. Posle svega dva-tri zvonjenja javi mi se umiljati muški bariton; „Opština Novi Beograd, kabinet predsednika doktora Šapića“... Pazi sad... doktora Šapića... Ja rekoh... „izvinite jel' to dom zdravlja ili opština?“... „Opština gospodine, opština“ reče bariton ali je, valjda sam ga iznervirao, sad već pomalo zvučao kao bas. Ja nisam tražio doktora Šapića, rekoh, meni samo treba informacija o overi fotokopija. Nema problema, reče bas, ja ću Vam reći sve što Vam treba. I reknu on meni da ne mogu da platim u Novom Sadu da moram da dođem tamo ali da ću sve veoma brzo uraditi. Mogu da mislim, pomislio sam... trebaće mi vremena k'o da idem u Nambiju peške a odande se vratim motorom. Ali... nije bilo druge. Što se mora nije teško. Stigao sam u opštinu oko jedan popodne. Verovali ili ne, do jedan i petnaest je sve bilo gotovo. Zajedno sa fotokopiranjem koje vam je za iste pare kao i bilo na kom drugom mestu dostupno u sali opštine. Nema ćuba zbog kojih se snishodljivo saginješ da pitaš ono što ti treba. Stolovi, iza njih službenici, veoma ljubazni, sa kojima normalno pričaš i koji te upućuju na sve što ti treba. E Novi Sade... postao si obična loše obrisana guzica. Od tvog austrougarskog gospodskog renomea nije ostalo ništa. A Vama doktore Šapiću, ma gde da ste dobili doktorat... pa čak i u Nambiji... svaka čast. Dođite u moj rodni grad doktore, da izlečite sve šizofrenike, psihopate i bolesne imbecile koji su s druge strane ćube. Ako treba i neki čarobni napitak od nekog vrača iz Nambije... ni to nije problem. Samo ih izlečite doktore, molim Vas. Ne može se više.