Polako dogoreva sveća

            Svako veče, već nekoliko dana, idem da ga presvučem i stavim u krevet. Jedna pelena nije dovoljna pa stavljamo dve. Razlog je jednostavan... njegove noge u butinama su mnogo tanje od mog zgloba na ruci. Uvek ga okrenem na desnu stranu... tako mu je lakše. Do jutra se ne pomeri. Ne može. Nema više snage ni da se prevrne na leđa. Kako ga ostaviš tako ga nađeš. Kolica i dušek protiv dekubitisa su redovni deo opreme bez koga više ne može da se zamisli njegov život. Život koji se pred očima svih nas polako gasi. Ima 77 godina. Preturio je što-šta preko glave, nije da nije ali... mnoge novosadske kafane pamte njegovu plahovitu i nabusitu narav. Čaše, flaše... sve se to može razbiti uz zvuk koji ispunjava srce onome ko voli i takvu vrstu muzike. Naravno, uz violinu, harmoniku ili tamburu nekog kao Senegalca crnog ciganina koji vrti jednu istu pesmu po ko zna koji put. Njegov burni život kao da je povukao ručnu kočnicu 1991. početkom rata i odlaskom u penziju. Kao da je još polako pokušavao da vuče, ali nije išlo. Pakne na zadnjim točkovima koče i počinju da se dime dok se miris azbesta uvlači u mozak i počinje da zamućuje misli . A možda se to samo slučajno pogodilo sa tom godinom? Ili je ona zaista prelomila skoro sve naše linije na život pre i život posle? Moja generacija je odrasla ultrazvučnom brzinom za svega par meseci te godine a njihova počela da tone kao stara dereglija koja se polako i godinama puni vodom dok sasvim ne potone. Bojim sa da njegova tek malo viri iz Dunava ili svih bara, mrtvaja i starača koje ta najlepša reka Evrope pravi tegleći se kroz ovu ravnicu a na kojima je on ostavio najlepše godine života smireno gledajući u pero ili vrh štapa što je bilo skoro nespojivo uz njegovu narav.

            Gasi se jedan život koji je, kao da mogu to da opipam, prošao kao treptaj oka. Mogu, jer i ja sam pregazio skoro dve trećine njegovog. I došli su dani, nekada tako daleki i nezamislivi, da moram ja njega da čuvam isto onako kao što je on čuvao mene. Ali samo kao bebu u krevecu. Malu, nezaštićenu i nemoćnu. Neke druge stvari nisam stigao. Nisam stigao da ga vodim u park... isti onaj u koji je on vodio mene. Nisam stigao ni da ga vodim po kafanama kao što je on vodio mene, ni da mu se smejem kao što se on smejao meni. Nisam stigao da ga vodim na pecanje kao što je on vodio mene, ni da ga vodim na Oficirsku plažu kao što je on vodio mene... nisam stigao da ga odvedem u Banja Luku kao što je on vodio mene, nisam stigao da prošetam s njim Zmaj-Jovinom kao što je on šetao samnom, nisam ga odveo na Božićno jutrenje kao što je on vodio mene. Nisam. A mogao sam. I sada, dok bespomoćno sedi u kolicima i gleda u mene nekim skoro potpuno odsutnim pogledom, ja se pitam da li mu baš to prolazi kroz misli? Ako prolazi, da li bi mi rekao? Poslednjih dana ne može ni da govori, a i da može verujem da ne bi. A i zašto bi? Reka je na domak mora i zašto sada mutiti vodu na njenom ušću? Skoro nikada roditeljima ne stignemo da damo ni deseti deo onoga što su oni dali nama. Valjda zato što se to od njih očekuje. Da rade za nas, da brinu za nas, da trpe za nas, da žive za nas. Nije on tip čoveka koji bi živeo za drugoga ali jedan veliki komad sebe je sigurno otkinuo i dao ga meni. Sâm. Nisam morao ja da mu ga otimam. Samo ga je dao. Lako i bezbolno. Kao da mi daje jabuku.

            Sada, njegovo iscrpljeno telo traži pomoć da bi ljudski moglo sasvim da uvene. Da skonča kao čovek a ne kao pas lutalica. Sva njegova lutanja su davno prestala... A bilo ih je, zašto poricati. Naslušao sam se priča... i od drugih i... i nagledao nekih starih slika na kojima se vidi da je voleo da bude šmeker. Sunčane naočare i kulerski stav... Skloni smo da često roditelje ili idealizujemo ili od njih pravimo bezosećajna čudovišta. Nekako, kao da nam je teško da priznamo i sebi i drugima kakvi su zaista bili, bez i malo laži, ulepšavanja ili prikrivanja. I onda ih ili toliko mrzimo da prekinemo sve veze sa njima ili se toliko vežemo za njih da posle njihovog odlaska gubimo tlo pod nogama, teturamo se i padamo, pomalo dižemo, nekada puzimo, ali nikada više ne budemo isti kao pre. Teško pronalazimo neku sredinu kojom bi nastavili dalje. Jedan prijatelj, psihijatar, mi je pre desetak godina rekao da dete i mlad čovek traže zaštitu od roditelja, i da je najopasniji period kada shvatamo da više ne možemo da se oslanjamo na njih. Ko tada nađe oslonac i zaštitu... u Bogu, u sebi, u prijateljima, u poslu... nastaviće normalno da živi. Ko ne pronađe novi oslonac, posrće i pada i retko uspe da se izvuče iz te jame živog blata koje nemilosrdno vuče na dno. Meni se ponekada učini da sam taj oslonac izgubio i počnem da bauljam kao po mraku... a onda se nekako, hvala Bogu, izvučem. Za sada. Ali vreme surovo gazi i preko naših fotografija i ponekada nam izmiče tlo pod nogama. Kada smo mladi, mislimo da smo besmrtni. Da život nikada neće prestati. I niko ne zna kada se i kako javi taj hladni osećaj smrti koji vremenom počne da nam biva sasvim prirodan i manje dalek. Možda baš taj trenutak odlaska roditelja uključuje u nama neku od promisli koja je sve do tada čučala prikrivena u nama i koju nikada pre nismo osetili a koja budi u nama tu hladnu realnost. Činjenicu da nećemo živeti večno. I tek onda spoznajemo život. Ili Boga... ako imamo sreće.