Opet Novi Sad

            Opet mi je nešto ovaj grad na pameti. U stvari, on je meni uvek na pameti samo što me nekad brine više, a nekada manje. Ali me brine svakako. Kako da me ne brine kad u njemu živim već skoro 50 godina a razne su se budale o mene češale. Slučajno i u prolazu ili namerno i direktno u glavu. Za ove u prolazu nikada nije bio veliki problem, mada ne mogu da kažem da mi nije zasmetalo, ali ovi što tuku čelom u čelo su ono što me probada do kore malog mozga iako sam svestan da ne mogu baš puno da promenim da bi ih se oslobodili jednom za uvek. Uostalom, svi znamo da je to svakako i nemoguće. Ali... svi se još uvek zalećemo na vetrenjače. Neko manje neko više. I onda ih Don-Kihotovski opomeneš a oni te ili otkače ili ti se smeju kao budali koja još uvek misli da Drina može da teče pravo. To je što se tiče budala. A što se vlasti tiče... ne znam da li iko od njih smatra da jedan obični, usrani i pišljivi građanin ima pravo da razmišlja o bilo čemu a kamoli o nečemu što bi spadalo u njihov „reon“... konobarskim jezikom rečeno. Tačnije rečeno, čak ni mnogo pametniji i poznatiji usrani i upišani građani nemaju šta da kritikuju kod njih, jer oni (vlast) ne greše... to je opšte poznata stvar. Eto... prođoše još jedni izbori na koje smo izašli ili nismo, a izgleda da više nismo nego što jesmo, i posle njih bi trebalo da proizađe neko čudo... valjda da Miljacka mostove odnese, što bi otpevao tehnički premijer Ivica, u srcu Bosanac ali slučajno rođen u Žitorađi - Arkanovoj tazbini, ali čuda se ipak ne događaju. To znaju sva deca starija od 10 godina, ali izgleda da neki odrasli ljudi nisu postali Kenguri kad su odrasli pa su sami sebe zbog toga isfrustrirali. I sad se svi prebrojavaju, kalkulišu i misle da li ići i na lokalne i pokrajinske izbore ili oćutati najjačoj stranci sve premetačine koje bi da napravi u takozvanoj „lokalnoj samoupravi“. Inače... stečaj. Ili... prinudna uprava, pravnim jezikom rečeno.

            Nemam ništa protiv premetačina, samo nek više neko uradi bilo šta da zaustavi ovo ludilo koje vlada u ovom gradu. Koliko čujem, Cigani... pardon, Romi sa točkom kao logom na majicama, su vedrili i oblačili od kada se na jedvite jade izguzila i skrpila aktuelna vlast. Bar se na njih vade. Ali ima tu još bisera koji su u međuvremenu preletali iz jata u jato pa danas jata ne izgledaju ni približno isto kao dan posle Đurđevdana 2012. Neki su i potpuno nestali... izumrli, da kažemo. Ali ako odete na sajt grada pa pogledate ko nas zastupa... po obrazovanju, političkom opredeljenju, struci i nauci... zaista se ne treba čuditi ničemu što se događa u Novom Sadu. Pravni tehničar? Stručni saradnik? Dva kuvara... izgleda da skupštinski restoran baš i nema neku klopu? Jedan magacioner?... jebem li ga ako znam šta on magacioniše? Trgovac?... taj valjda pravi dogovore o preletanju? A, ne... za to ima gomila raznoraznih menadžera... viših, nižih, sportskih... Vaspitačica?... njoj metodologija rada baš i nije na nekom nivou... Fotograf?... pa... nije na odmet... ima tu često raznih after-parti druženja, pa da se to ovekoveči nekim zanimljivim snimkom. Medicinska sestra? Dobro... ako nekom pozli u toku zasedanja... možda i nije zgoreg... mada, ima i par doktora... možda su oni kompetentniji?... Da, ali zaboravio sam da oni samo pregledaju... s pacijentima radi niže medicinsko osoblje. A studenata ima više nego onih na budžetu na bilo kom fakultetu u Srbiji. Eh, da... jedina simpatična riba je penzioner??? Il' su majstori na komjuteru koji su ih metuli na sajt nešto zajebali? U svakom slučaju interesantno društvance, zar ne?

            E, sad... kako od polovnih delova sastaviti nov auto? Možeš da ih premećeš 10 puta uvek dobiješ neku drtinu kao što je kod nas još uvek neprevaziđena „Golf dvojka“. S tim što svakako imaš viška delova. Jer, šta će Novom Sadu 78 odbornika? Šta oni uopšte rade? Dobro, plate im nisu neke, to je tačno, ali njima i ne trebaju plate. Oni sve ionako završavaju na trange-frange. Ali... 78 odbornika? Doduše i u republičkom parlamentu ih ima 250. Jedva nešto manje nego u ruskoj Dumi ili američkom Kongresu. K'o da imamo 50 miliona stanovnika. Ipak ostaje interesantna činjenica da među gradskim odbornicima nema ni jednog viđenijeg ili bolje reći „čuvenijeg“ imena iz grada. Ni jednog. Nema čak ni šefova stranaka za Novi Sad ili Vojvodinu. Oni su valjda „ljudi iz senke“. Ili misle da jesu. Mada, znajući ko su šefovi stranaka, možda je i bolje što nisu u toj jadnoj gradskoj skupštini. Velike su to budaletine. Čim zinu nešto zaseru se od dupeta do vrata. Kad vidim nekoga na TV, odmah stisnem „mute“ dok ne prođe. Mada je ipak najsigurnije promeniti program. Prebaciš na „Pink“, upadneš na „Trenutak istine“ i u momentu zaboraviš na sve brige. Jer tamo je baš tada neki šmrljonja priznao da je sem žene kresao još i čistačicu, kuvaricu i servirku. I naravno popizdiš jer kod tebe u okolini nema ništa od tih profila. Ali bar shvatiš zašto je Zdravko Čolić preferirao baš takve. Ima nešto u njima što privlači kao magnet. Ali... ja nisam od gvožđa. Ne deluje na mene. Šteta.