Silovanje u teoriji i praksi

            Čitam... ma čitam svašta. To što danas pišu po novinama za vreme Tite bi zaglavilo u zatvoru. Pa ne bi više pisalo i lagalo narod... što b' reklo u krajevima đe Srbi žive na vjekovnim ognjištima kao i tamo 'di su došli ostavljajući ista ta ognjišta koja su u stvarnosti bila jedan ozbiljan „Smederevac“. Ali, šta je tu je... čitamo to što imamo. I čitajući to što imam pronađem kako je gomila žena nadležnih za ženska ljudska prava digla dževu oko knjige iz krivičnog prava iz koje uče... a valjda i polažu ispite... studenti prava u Kragujevcu. Prvo... uopšte nisam shvatio zašto samo u Kragujevcu? Jel' u ostalim delovima Srbije važi drugi krivični zakon ili to Šumadinci imaju poseban tretman. Mada... kad razmislim bolje... u Novom Sadu svaka osnovna škola ima drugačije knjige pa što ne bi i ceo fakultet. Nego... u toj knjizi piše i to da se dešava da žene pre silovanja znaju i da pruže povod muškarcima svojim provokativnim ponašanjem. Skoro kao da ih navedu da ih siluju. E, tu je sve zapelo. Skočiše ove iz tog udruženja k'o čavke... „To je ponižavjuće za žene“, „To je čist seksistički pristup (a kakav drugi može biti kad je silovanje u pitanju?) jednoj tako osetljivoj stvari“, „Takva pravna praksa ne postoji više ni u najvećim zabitima ove naše plave planete“, „Takvo krivično delo se ne može ničim opravdati“... i tako... jebaše majku ovim pravnicima načisto. Razumem ja njih... Danas se razna udruženja oglašavaju po kojekakvim pitanjima. Od ratarske proizvodnje do promene Ustava... mirnim putem, naravno. Ja sam baš razmišljao da ova moja i ja osnujemo neko udruženje. Recimo... za pomoć svim plodnim bikovima u Vojvodini. Tu može da se kenja koliko hoćeš a da niko ništa ne po'vata. Prvenstveno zbog toga što goveda to više i ne rade seksualnim putem nego veterinari osemenjavaju krave. Da... onda ispada da su veterinari bikovi... još će i da nas tuže zbog uvrede. Ali bikovi definitivno više ne mogu da uživaju u tom činu. A zašto? Šta su tu oni krivi pa ne mogu da j... da se pare. Jel'dâ da nije u redu.

            Ali, o tome ćemo kad osnujemo to naše udruženje. Da se vratimo onim studentima i njihovim knjigama. I onim žemskim udruženjima. Ja ne mogu a da se ne složim s njima. Iako nisam žensko potpuno ih razumem. Mora neko da se založi za tu stvar... da ne kažem podmetne. Jer... ko je još čuo da je žena isprovocirala muškarca? Da se smeškala, pa treptala okicama, pa pogledala ispod oka, pa zavrckala guzicom levo-desno. Ja još nisam čuo za takav slučaj. A još manje se meni desio. Ikad. Eto... pre neki dan sam krenuo u pravcu Beograda da neke prijatelje izvedem iz grada i pokažem kako da nađu put za Beograd... prosto je neverovatno kako ti Beograđani znaju da dođu ali ne znaju da se vrate odakle su došli, jeste primetili vi to?... Neki i ostanu zauvek. Zajeban je, izgleda, taj izlaz na istočnu stranu. Zato ih ja uvek ispratim... za svaki slučaj. Ali nije sad to važno. Nego... dok sam ih pratio i prosipao malo vode iz flaše za njima... valja se... upadne mi u oči jedna fina dama koja je stajala pored puta. Tog puta kojim se izlazi za Beograd. Kad sam pogledao malo bolje... vidim ja još jednu... isto tako finu. Pa još jednu, pa još jednu... jebote... ima ih bar deset. I sve fine. Ten malo preplanuo... valjda od kvarcovanja... prelepe crte lica, figure kao izvajane... ma, prave dame. Ali... ni jedna ne daje nikakve signale, nije provokativno obučena, diskretno je našminkana, ima savršenu frizuru... ni jednom gestom da ti pokaže da je spremna na neku bludnu radnju. Mislim, ni jedna se ne ponaša kao one iz onog udžbenika za buduće sudije, tužioce i advokate.

            Doduše dosta upadljivo bulje u tebe i malo-malo pa razrogače oči kao da ti amblenduju. Pomislih... mora da je nekoj od njih pozlilo ali im je neprijatno da istrče na sred puta i zaustave te na način na koji bi ugrožavao ostale učesnike u saobraćaju. Ali kao pravi džentlmen i gospodin, stanem sam da vidim da li je i kome potrebna pomoć. I interesantno, čim sam ja stao potrčaše sve prema meni. E jebiga... ako je svima loše onda treba da amblenduju nekom što vozi autobus a ne meni. Jedna je otvorila vrata i zadihano ali dostojanstveno i veoma kulturno upitala; „Šta si hteo? Samo pušenje ili sve? Kaži, pusti ove ostale, ja sam ovde najbolja.“ U čemu li je najbolja ako im je pozlilo? „'Oćemo li... da uđem u kola?“ reče iako je već sela na suvozačko sedište. „A gde ćemo gospođo?“ upitah ja? „Jes' ti neki ludak? Kako gde ćemo. Što se praviš lud? Jedna crvena je pušenje a za ostalo... dogovorićemo se... neće biti puno.“ Sad... dal' prodaju cigarete i uz to i još nešto drugo... to oko čega ćemo se dogovoriti... ne znam. Ali to mi je bio jedini logičan zaključak. Rekoh „Hvala gospođo, ne pušim, a i ne treba mi ništa od tog drugog repromaterijala na koji verovatno mislite. Ja sam mislio da Vam je pozlilo“. „Ti si garant neki manijak... kome bre pozlilo... Ee, jel ti 'oćeš il' nećeš“? „Šta god da je... neću gospođo... ne treba mi ništa“. Izašla je napolje i zveknula vratima tako da sam sutradan morao da idem kod „Opel Ace“ da mi našteluje šarke na vratima. Rasklimala su se. Dobro... to ne umanjuje gospođinu odmerenost i učtivost... pre bi se moglo pripisati tipičnoj ženskoj nesuptilnosti kada je u pitanju tehnika. Posebno automobili. Iako... posle te gospođe se uvukao neki čudan miris u kola... Teško ga je opisati... Nit' smrdi nit' miriši. Mada teško bi se moglo reći da miriši. Jedva sam izluftirao kola. Dva dana sam vozio sa otvorenim prozorima. Treći dan me zabolelo levo uvo pa sam morao da zatvorim prozore. A da. Dok je odlazila od kola počela je malo da trta-mrta guzicom. Vidi... pa izgleda da je ovo neka koju su opisivali u onoj knjizi... možda takve stvarno i postoje, samo ih ja do sada nikada nisam sreo. Eto, čovek se uči dok je živ. Ali... ipak mislim da su oni u onoj knjgi malo preterali. Nema toga u stvarnom životu. Žene nikad ne rade tako nešto. Možda samo na filmu. I u sudnici.