Najdalje što sam mogao
da dobacim kroz priču babe i stričeva je čukundeda Božo. Trebalo bi da je rođen polovinom 19. veka. Trebalo bi, jer
niko ne zna datum. Datumi su bolna tačka porodice. Uvek ih nekako izmućkaju,
kao da žele nešto od nekoga da sakriju a posle ni sami ne znaju gde su stali. I
tako sve polako sklizne u nepoznato ili u najboljem slučaju otprilike. Ne mogu
ni da zamislim kako je Lijevče polje tada izgledalo. Panonska ravnica koja je
preskočila Savu i duboko se uvukla u teritoriju tadašnje otomanske imperije je
bila solidan zalog za malo bolji život nego u vrletima u kojima Bosna nije
oskudevala. Na žalost, Lijevče je bilo i primamljiv mamac i za sve
nedobronamerne... da ne kažem pohlepne i proklete ale kojima je zapalo za oko
pa su ga krčmili kako su stigli. Tada je plodna ravnica, kao izvor života, bila
dragulj koji se morao čuvati. U toj borbi i stalnoj raspodeli, Božo je bio
prava vidra. Kao što vidra klizi kroz vodu tako je i on, vešto izbegavajući
svaki kamen na koji se moglo naleteti u mutnoj vodi klizio kroz život. Tako kažu. Iz ničega je znao da napravi
puno. Glava porodice i ozbiljan domaćin koga su ljudi znali da cene. Do zrelog
doba imao je već dosta zemlje ali i obućarski zanat koji nikada nije ispustio
iz ruku. Da se nakucka nešto i onda kada sunce sprži ili Vrbas poplavi darove
plodne ravnice. Ne znam koliko je dece imao, ali za jedno znam. Sin Cvijo,
možda malo previše mažen za to doba, nije bio ni nalik ocu. Opet bi trebalo
reći... „tako kažu“. Voleo je kafanu, muziku i rakiju i odviše... što bi rekli
Sremci. A to troje zajedno teško da je moglo da unapredi nečiji život. Osipalo
se imanje polako iz godine u godinu. Krckalo se i trošilo ono što je Božo
nagomilao.
Božo je verovatno dobro
procenio naslednika, pa je navukao dosta toga nadajući se da će se, ako se bude
lagano krckalo, nešto i sačuvati da dočeka novu generaciju. Pokojna prababa je
kočila Cviju koliko je mogla. Jednom je tako, dok je Cvijo tovario zapregu pšenicom i kukuruzom koju će sutradan odvesti
na pijacu u Banjaluku, molila muža da kad proda blago koje tovari bar kupi deci
cipele, opanke, drvene klompe... bilo šta u čemu će deca prezimiti zimu. Znala
je da će kafana progutati sve za čega je kičmu grbila mesecima, ali se nadala
da toliko može da sačuva. Samo toliko. Ali nije. Ostalo mu je samo toliko da
kupi kožni konac... tanke kožne trakice kojima su se ušivale kožne stvari. Bar
da se pokrpi ono staro što su deca imala. Znam za staru izreku da „krpež kuću
drži“, ali je ovo bilo preslabo da drži bilo šta. Ali održao je Cvijo kuću. Jedva.
Krpežom... valjda. 1907. godine rodio mu se sin Dragan a ubrzo zatim i još dve ćerke. Zorka i Cvijeta. Bili su
dobra i poslušna deca. Opet... „tako kažu“. A da li je tada uopšte bilo
neposlušne dece? Surova su to vremena bila da bi se takav luksuz mogao sebi
dopustiti. „Nestašna deca“ je kovanica modernog i sitog doba. Nekada ljudi nisu
imali vremena za takve budalaštine. Prvi svetski rat je u Bosni prošao dosta
neopaženo. Sem za sve one koji su mobilisani u austrugarsku soldatesku, one
koji su bežali iz iste te soldateske i one koji su bežali od regrutacije,
takođe za istu tu soldatesku. Zatim i za njihove žene i decu, sestre, majke,
očeve... Cvijo je uspeo da izbegne plavu austrijsku uniformu i visoku kapu na
glavi. Nije mogao da zamisli da puca na Srbe u Srbiji iako Srbiju nikada u
životu nije ni video. Kako mu je to uspelo? Te detalje niko ne zna. Ne može se
baš sve znati. Ili se nešto mora i prećutati.
U novoj državi,
kraljevini tri naroda, vrlo brzo je štap prve muške glave prepustio sinu
Draganu. Deda Dragan je bio sušta
suprotnost svom ocu i prava kopija svog dede Bože. Okretan, promućuran, vredan
i čuvaran brzo je nadoknadio ono što se istopilo u pradedinim rukama. I čašama.
Kupio je dosta zemlje, imao kao i njegov deda obućarski zanat, sopstveni mlin u
koji se dolazilo iz celog kraja i bakarni rakijski kotao koji je tridesetih
godina prošlog veka bio kao danas ozbiljno postrojenje u „Navipu“. Da... i
tamburašku „bandu“... kažu, najbolju „od Save vode do Sarajeva“. Oženio se
veoma mlad i stekao još veće bogatstvo u nečemu što nema cenu. Deci. Imao je sedam sinova i jednu
kćer. Najstariji sin, moj stric Žarko, je po nagovoru komšije otišao u
partizane. Poginuo je već 1942. negde na granici Srbije i Bosne. Baba je sve do
smrti čuvala njegovu od aluminijuma napravljenu porciju na kojoj je sam urezao
„Žarko Malbašić, Kukulje, Banja Luka“. Isto to stoji i na spomeniku na
Mrakovici na Kozari. Crvenim slovima. Dedi Draganu to nije bila nikakva uteha.
Nikada više nije progovorio ni reč sa komšijom koji je njegovog sina prvenca
odveo u partizane. Nije ga ni psovao, ni vređao ni napadao. Samo je ćutao. I
njemu i državi. A nova država je zaključila da Dragan ima i više nego što mu
treba pa je taj višak uzela sebi. Otišlo je dosta zemlje, mlin i rakijski
kotao. Do muzike i tamburaškog orkestra mu svakako više nije bilo stalo. A i
kome bi. Ali i pored svega svoj muzički dar preneo je svojim starijim sinovima.
Rajku, Branku i Janku... mom sada već pokojnom ocu. Oni su sa još jednim bratom
od strica napravili novu tamburašku bandu koja je tresla celom bosanskom
krajinom. Braća Malbašić su tada bila najpoznatija ekipa koja je ulepšavala
svatove i ispraćaje u tada novu ali veoma moćnu JNA. Nastavili su tamo gde je
deda stao. Baš kao što dolikuje i kao što se prenosi sa oca na sina pa onda na
unuka, pa... redom.
Divna priča!
ОдговориИзбришиJa se nadam da si ti nasledio nešto od toga i da prenosiš dalje (ne onaj deo sa krcanjem imovine,već bar ovvaj tamburaški dar) Lepo je imati priču o svojoj porodici. Ili umeti od običnih ljudskih sudbina napraviti priču kao što je ova...
ОдговориИзбриши