Voda se povlači sa
poplavljenih područja, premijer se vratio kući, istuširao, oprao ruke od blata
i seo u fotelju. Snimanje je završeno.
Smrad blata od bujica ne dopire do Beograda. Oseća se samo tamo gde je bio pravi
mali cunami i par kilometara gore ili dole. Vedrana Rudan je „opevala“ sve
svoje želudačne kiseline i gorčine koje su je akutno spopale zbog poplava,
ljudi se u komentarima posle njenog dubokomisaonog teksta svađaju ili ljube...
kako ko i s kim... Hrvat sa Muslimanom, Musliman sa Srbinom, pa tako u krug.
Kod nas pripeklo i živa dogurala već do 30. stepena. Uskočismo u bermude i
majice a samo pre nedelju dana gore pomenuti premijer je na jedva 12 stepeni i
poslednjim krajičkom snage delio hleb i vodu... ne u amperima... u „pet“
pakovanjima. Ove vode za ampere, da ne kažem akove, je bilo i previše. Prođoše
i dani žalosti kada na početku nismo mogli da gledamo ni ove strane programe...
jebem li ga ako znam zašto... obično na tim kanalima nema Užičkog kola u toku
programa... a ni himne na kraju. Mada... ne znam ko bi se mogao radovati tome
što su hiljade ljudi ostale bez kuća, što se još uvek ne zna koliko je ljudi
glavom platilo hir prirode i države i što vrlo dobro znamo da nas najgore čeka. Neko će
morati da se izuje i poplaća sve što nas je snašlo. U svakom slučaju, sve se
stišava. Čak ni TV Pink nema više 24-časovnu šemu „dok je nama poplava biće
nama i našeg jedinog, dragog i milog Vučića“.
Svi počinju polako da se hlade. Odnele im vodene bujice zanos i povećani nivo
adrenalina pa su splasnuli. I... idemo dalje. Uz samo trenutak predaha... da
malo prikupimo snagu. Za nove radne pobede.
Trebalo bi u narednom
periodu da kao posle drugog sveCkog rata organizujemo radne akcije, i da uz
pesmu... ako je moguće... planiramo petogodišnje planove u narodu poznate kao
„petolJetke“ i napravimo javne radove pri čemu bi svi stariji od 18 godina bili
dužni da dobrovoljno rade 30 dana. Ako neko neće baš dobrovoljno, može da se
desi da ga u 4 ujutro probude neki
likovi u crnim odelima i sa previše kratkim frizurama pa naprasno promeni svoj
tvrdokorni stav. Tako su i moji ujaci 1949. revidirali svoje stavove... u ranim
jutarnjim satima su naglo ustali, stresli glavom što jače da se brže osveste...
a zatim poletno, uz pesmu naravno, odlepršali na radnu akciju „Šamac -
Sarajevo“. Nije moglo drugačije. Mada... danas... nisam siguran da bi i pored
takvih mera odziv bio veliki. Ne znam ni da li bi ga uopšte i bilo. Niko se
više nikoga ne plaši. A i zašto bi. Bivši preCednik nam je razjebao vojsku... totalno.
Sveo je na nulu. A i šta će nam vojska kad Srbija više nema neprijatelja? Zato
su nam sve tenkove, bojna vozila, inženjerijske mašine, teška vozila, raketne
bacače, amfibije, topove pa čak i pešadijsko naoružanje istopili u smederevskoj
železari i odneli... ovi... drugovi iz NATO pakta. I onda su nam je prodali za
jedan evro. Železaru, mislim. Velikodušno, zar ne? Kupili je za 200 miliona a
prodali za jedan evro. Kakvi majmuni?! Ja sam mislio da su ti mrsomudi sa
zapada malo pametniji. A ono... rasipnici i kabadahije. Ne znam odakle im više
pare za sva ta dobra dela i promašene investicije? Valjda štampaju, ili...
dobijaju s neke druge strane. U svakom slučaju taj preCednik je tu napravio
sjajan trgovačko-taktički potez. Možda
bi nam ipak sada poneka od tih mašina u ovim poplavljenim mestima nešto i
pomogla, ali... ma ko zna... to su samo nagađanja nekih zlonamernih govnara.
Jer, kome je ikada u istoriji vojska pomogla oko bilo čega?! To su samo laprdanja
i ništa više.
Sve to je shvatio novi
preCednik pa se prvih dana ove prirodne i državne katastrofe nije ni pojavljivao. A onda je odlučio da sa kumom ispeče prasence pa da na miru, uz koju
čašicu, razmisle... kum i on... šta dalje. Kako organizovati sve odbrane i
nasipe oko napadnutih gradova. Zadnji desni but su, kao što običaji i nalažu, ostavili
za izgladneli narod. Da se i narod malo omrsi u tim danima odricanja i patnji.
Zato su oni i pekli prase. To je bio pravi povod. Oni su se samo žrtvovali, jer
svi dobronamerni građani znaju da preCednik ima visok holesterol i da ne bi
smeo da jede prasetinu, ali... svako je morao nečim da doprinese u tim teškim i
sudbonosnim trenucima. Nisam video druga Ivicu s njim, što znači da je to bilo
navrat-nanos organizovano... verovatno od strane kriznog štaba... ili samog
preCednikovog kuma, pa Ivica nije stigao na vreme. To je zato što je poznato da je on
jedan od retkih ljudi u Srbiji koji tačno zna kada treba skinuti prase s vatre.
Da ne bude ni rano ni kasno. Ali... on se zajebavao tamo oko Obrenovca, punio
džakove i gulio poluprazne sendviče. Pa dobro... ni to nije tako loše. I to je
neki doprinos. Jer šta bi drugo šef diplomatije mogao da radi? Pa neće valjda
tada da ide kod engleske kraljice na čaj i kolače s puterom od kikirikija i
ispilićari neku kintu za nas? Ne bi bilo smisla. Možda je, jedino, neko od njih,
dok su se međusobno sudarali spasavajući nejač tamo oko Obrenovca, mogao da nazove one kabadahije u Niš pa
im kažu da specijalce iz Rusije smeste makar u neku uređeniju štalu a ne da
skoro celu prvu noć provedu vozajući se po Nišu jer su ih svakom hotelu 'ladno
otkačivali. Ma... navikli su oni na sve... jesu li specijalci ili starački dom iz
moskovskog predgrađa u obilasku Niške banje? Specijalci, nego šta! Mada... ne
znam ni zašto su dolazili. Vladin kabinet ima više članova nego što oni imaju ljudi
u toj svojoj jedinici. A članovi naše vlade znaju sve... pa i da spašavaju
bolje od drugih. A tek preCednik vlade?! Da nam nije njega, ko zna dokle bi voda došla. Verovatno do Beča. Ili još dalje. Nego... sad kad se sve malo smiri... ako čujete da su počele
te dobrovoljne radne akcije, javite mi... nešto me već duže drži u leđima... pa
da skoknem kod strica u Pasau. Dunav
i In se spajaju u jedno a u sredini centar grada. Divno. Ostao bih par meseci.
O strčevom trošku, nadam se. Znate kako je to lep mali grad u Nemačkoj? Kad nema poplava, naravno.
Ha,ha...evo ima ko čita.I na žalost i nije palamuđevina, mnogo istine.A i jedno je sigurno, Passau je divan gradić, bila ja!
ОдговориИзбришиEto, vidiš da ne izmišljam baš sve.
Избриши