Prvi put sam na Svetu
Goru stupio pre sedam godina. Cilj puta, naravno, Hilandar, ali smo znali da
sigurno nećemo biti 5 - 6 dana samo na Hilandaru nego da ćemo morati malo da
„prozujimo“ i po ostalim interesantnim mestima na Svetoj Gori. U neposrednoj
blizini Hilandara, nekih 3 kilometra udaljen, na samoj morskoj obali leži
manastir Esfigmen u kom borave grčki
monasi - Ziloti. Kada je u Hilandaru
gužva i kada nema dovoljno mesta za prenoćište, gosti se upućuju na konak u
manastir Esfigmen koji vrlo rado prima putnike namernike. U Hilandaru je krajem
oktobra 2007. bilo dovoljno mesta ali smo mi odlučili da odemo do tog manastira
iz čiste radoznalosti. Kao što je i red, poneli smo neke sitne poklone... u
narodu poznate i kao „milošte“. Rakiju, kafu, neke čokolade i još par sitnica.
Na polasku, jedan od iskušenika u Hilandaru nas je, sasvim uzgred, priupitao
gde idemo i šta to nosimo, s obzirom da smo sve poklone već predali u Hilandaru.
Kada je čuo da nosimo poklone u Esfigmen samo se nasmejao i rekao da ne vučemo
to džabe ta 3 kilometra jer oni to neće hteti da uzmu. Objasnio nam je da oni
ne uzimaju ništa što na sebi ima bar-kod,
odnosno ništa što je negde fabrički zapakovano. Uzimaju samo domeće proizvode.
Imali smo jednu litru domaće lozovače i poneli je... nismo mogli baš praznih
ruku ići u goste. Nije red... iako smo išli na izlet od samo nekoliko sati a ne
i na prenoćište. Nakon malo manje od pola sata hoda, sa jednog uzvišenja koje
dominira nad obalom i nepreglednim vinogradima, manastir je u daljini izronio
ispred nas kao da je izašao iz magle. Okružen je vinogradima i voćnjacima ali i
obradivom zemljom na kojoj smo videli mnoštvo poljoprivrednih kultura.
Na samom prilasku
manastiru bila je primetna neobična živost. Monasi su radili sve. Jedni su traktorima išli u pravcu njiva, drugi radili u
polju, treći radili nešto na morskoj obali i svi su izgledali kao sjajno
organizovan mravinjak u kome sve savršeno funkcioniše i u kome je sve
isplanirano do sitnih detalja. Niko ne sedi. Prilično neobična slika... Čak,
kao da je delovala malo nestvarno. Došli smo do zidina i velike kapije kroz
koju se ulazi u krug manastira. U velikom haustoru kroz koji se ulazilo stajao
je sat. Na njemu, kazaljke su pokazivale da je 6 sati i 10 minuta. Na mom satu
bilo je pola tri? Gledali bi mi u taj sat još ko zna koliko da nam se ljubazno
i sa velikim osmehom nije obratio jedan monah na grčkom. Pošto smo pitali da li
govori engleski i dobili odgovor da zna malo, prvo što smo ga pitali je da li ovaj
sat radi i zašto je toliko sati. Kratko ali ljubazno nam je rekao da sat
pokazuje vizantijsko vreme. Tada i
nismo baš nešto puno shvatili, ali nismo ni produbljivali temu nego smo
domaćinu predali flašu rakije i pitali ga da li možemo da vidimo manastir.
Zahvalio se i rekao da je dežurni ali da ima posla i da slobodno možemo
razgledati po manastiru sve što želimo. Posluženje za goste je ispod letnjeg
trema i gosti se sami služe. To smo i uradili. A i razgledali, zavirivali i ulazili
u razne prostorije, monaške kelije, ulazili u biblioteku i crkvu, sedeli u
manastirskom krugu, grickali travu u ustima ispod letnjeg trema. Niko nas ništa
nije pitao, nikome nismo smetali, niko se nije bunio. Veće pacifiste i tako
blag odnos prema gostima nisam u životu video. Posle nekoliko sati, kada smo videli
baš sve, krenuli smo u Hilandar. Kada smo došli do kapije odjednom se stvorio
onaj sitni ljubazni monah koji nas je dočekao, još jednom se uz osmeh zahvalio
i ponovo nestao. Vraćajući se ka Hilandaru još jednom smo pogledali njihove
vinograde. Onako precizno ih ne bi zasadili i održavali ni u Japanu. Zaista sve
deluje kao u prvim filmovima u boji iz ranih pedesetih. Lepo i nestvarno. Bili
smo pod utiskom Esfigmena i kada smo se vratili u Hilandar. Zaista su poseban
monaški red.
Nekoliko godina
kasnije, a i danas, grčka policija je nekoliko puta upadala u manastir Esfigmen
kao da je u pitanju sedište narko-kartela. Zadatak im je da isele monahe – Zilote
i na njihovo mesto dovedu neke malo „razumnije“. Razloga je puno. Poznato je da
su najveći protivnici ekumenskog sporazuma... a i divlji su skroz. Prave zveri
koje napadaju svakoga ko se približi njihovom manastiru... kao što su i nas?! Nisu hteli da uzmu ni donaciju EU...
što stvarno nije u redu. Neće da priznaju ni Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja...
što isto nije u redu jer Sveta Gora spada pod njegovu jurisdikciju. To što
carigradski patrijarh ima manje vernika nego što ih ima neka mala opština u
Sibiru... i što ga Ziloti smatraju jeretikom jer se nekoliko puta bez dozvole sabora sastajao s Papom... nije važno. Drznuli su se
Ziloti i da svojim telima zabrane ulaz u zgradu u Briselu evropskoj
organizaciji žena koja je htela da na dnevni rad evropskog parlamenta stavi na
glasanje poništavanje svih zakona Svete Gore, a posebno onog po kojem je ženama
zabranjen ulaz na Svetu Goru. Ne dozvoljavaju ni da se njihov manastir
dograđuje i širi a posebno ne gradnjom po savremenim tehnološkim procesima. Ne
dozvoljavaju, očigledno, da od njihovog manastira naprave turističku atrakciju
u koju će se dolaziti kao u Diznilend. Ne dozvoljavaju da im bilo ko uzme pravo
na mir, molitvu i tihovanje koje traje više od 10 vekova. Niko. Pa makar to bio i
ministar spoljnih poslova Grčke pod čiju političku jurisdikciju pripadaju.
Valjda ministar najbolje zna šta je dobro za njih. A i šta bi moglo da bude
nego integracija u sve tokove EU, civilizovanog društva i bla, bla, bla... Nema
veze što sve više monaha napušta Svetu Goru tražeći mirnije mesto za svoje
molitve, jer i u najzabačenijem kutku Svete Gore Atoske ih nađe turista da ih
slika... bar mobilnim telefonom... „Oče, može jedna slika s Vama?“... Nezgodni
su ti Ziloti... ništa od tokova savremenog društva neće da prihvate. Ali
polako... tiha voda breg roni... Nestaće i oni jednog dana. Ne sumnjam u to.
Radi se na tome... intezivno.
Odvratno mi je sve što je ekstremno i tako isključivo!
ОдговориИзбриши