Rusofilija ili rusofobija kod Srba

            Ne slušam vesti danima a sve znam. Kako? Nemam pojma. U kolima čuješ neka kratke vesti i dovoljno ti je. Valjda sa godinama ide i to iskustvo. Čuješ malo i već imaš sliku u glavi. Da li je to prava slika? Jebem li ga... ne znam ko ima pravu. Možda Putin, Obama i Sji Điping. A mi obični smrtnici svi imamo iskrivljenu sliku... neko manje, neko više. Svako svoju sliku gradi po slikama koje ima u sopstvenoj glavi a one su uvek produkt njegovih ubeđenja. Jedan moj dobar drugar... odrasli smo zajedno... je pre godinu dana dobio otpremninu iz NIS i od onda o Rusima priča kao najvećim zlotvorima, ljudima koji nipodaštavju čoveka do bolesnih granica, ljudima bez i malo osećanja, veoma nadobudnim, prepotentnim, samoživim... Pa dobro, teško da bih to mogao da prihvatim kao objektivnu ocenu jer čovek je zbog Rusa morao da ode iz firme u kojoj je radio 26 godina pa njegovo mišljenje ne može biti baš najrelevantnije. Svi bivši „Nisovci“ imaju veoma slično mišljenje. Ne mogu reći da ih ne razumem. Ostao si bez posla... i naravno da si ljut. Ali to je samo lični stav. Mi o Rusima, njihovoj istoriji, kulturi, nauci, tradiciji znamo veoma malo. I to što znamo su upravo te neke iskrivljenje slike u kojima ih ili glorifikujemo i preuveličavamo ili mrzimo do patoloških razmera. Nikada i nije bilo drugačije. Da li na sreću ili na žalost sve procene istraživačkih timova u Srbiji dolaze do istih podataka. Više od dve trećina Srba su rusofili. Razlozi? Slovenski narod iste religije, predrasude, vaspitanje od malih nogu, istorijska povezanost, i na kraju svakako... upravo ta iskrivljena slika koju imamo u glavi i vera u to da će nas, ovako male, veliki ruski brat odbraniti od bilo kog zlotvora koji nam pripreti. E, da je život tako jednostavan i lak...

            Istorijski gledano, nikada se ta vera u zaštitu od strane starijeg i jačeg ruskog brata nije baš pokazala onako kako smo mi to želeli. Možda zato što smo previše očekivali. Možda tome u prilog ide komentar Vladimira Putina u razgovoru sa Kusturicom da „Srbi očekuju da Rusi budu veći Srbi od Srba“. Činjenica jeste da smo uvek polagali možda prevelike nade u Rusiju koje, realno, nisu mogle biti ostvarene. Hercegovački ustanici u junu 1941. skoro da su poiskrivljavali vratove blenući u nebo jer „svaki čas nebo treba da se zatamni od hiljada ruskih aviona koji su krenuli u pomoć svojoj braći u Hercegovini“. Ali... ostalo je sunčano i vedro. 1999. smo takođe očekivali da Rusi, ako treba, pokrenu treći svetski rat i unište planetu zbog nas ali da ne dozvole da „Milosrdni anđeo“ sleti na naša nejaka pleća. Prevelika očekivanja smo često platili desetinama hiljada glava. Prvi srpski ustanak je slomljen onog časa kada su Rusi prestali da pomažu ustanike. Ali, svi zaboravljaju da je do toga došlo onog časa kada je Napoleon krenuo u napad na Rusiju. A ako treba da biraš između svoje velike kuće i komšijine male kolibe, sigurno ćeš braniti prvo svoju kuću. Ne vidim tu ništa čudno. Kao da nije bila dovoljna pomoć koja je stizala do tada, odnosno do 1812. godine? Novac, zlato, oružje. Ili smo zaista utopistički mislili da će ruska konjica, pešadija i artiljerija preći preko pola Austrougarske, pregaziti Turke i odmah napraviti velelepni spomenik u Marinkovoj jaruzi? Srbi su im se delimično odužili odlskom dobrovoljaca koji su se u Rusiji borili protiv Napoleonovih snaga. Nije zanemarljivo učešće ruske vojske i u srpsko-turskom ratu 1876. godine. Rusi su poslali preko 650 iskusnih oficira a tačan broj vojnika koji je bio upućen u Srbiju nikada nije utvrđen. Naravno, Rusi su tvrdili da su to sve dobrovoljci i da Rusija, zvanično, nema ništa s tim, iako ih je poslao glavni štab ruske vojske. Evropa, u isto vreme, nije mrdnula ni malim prstom... ako izuzmemo Garibaldijeve italijanske dobrovoljce kojih je bilo nekoliko stotina.

            Mada, ne može se reći da to nisu nikada uradili i zvanično. Ultimatum saveznicima na početku prvog svetskog rata kao i sam ulazak u prvi svetski rat samo zbog toga što je Srbiji objavljen rat od strane Nemačke i Austrugarske je bio više nego gest solidarnosti. Da, bilo je i interesa, ali imali su ih i drugi pa nisu odmah krenuli u rat. Englezi i Francuzi su se još neko vreme premišljali iako su i pre atentata na prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu znali da je rat neminovan i da je samo pitanje trenutka kada će Evropa eksplodirati u krvi. Ili, 30 godina kasnije... da nije bilo Crvene armije i generala Ždanova teško da bi partizani sami ušli u Beograd 1944. Načekali bi se Beograđani, a i mi Novosađani, odlaska Nemaca sve dok i sam  Berlin ne bi pao. Poznato je i naređenje Ždanova da „neće da čuje artiljeriju... samo puške... dosta je Beograd puta rušen u ovom ratu“. U dva navrata je imao ulicu u Beogradu sve dok neki pametnjaković nije odlučio da ne treba više tako da se zove. Jer... ko je uopšte taj Ždanov? General Vladimir Ivanovič Ždanov poginuo je 1964. u avionskoj nesreći na Avali dok je dolazio na obeležavanje dvadesetogodišnjice oslobođenja Beograda. Sudbina ga je neraskidivo vezala za taj grad ali... ne može ni neki mali sokačić u Beogradu više da nosi njegovo ime. A, da... ima jedna uličica u Belom Potoku... tu odmah blizu... 30 km od beograda. Baš znamo da zahvalimo, zar ne? Bez obzira na sve, mi ćemo se uvek deliti na rusofile i rusofobe. Neke normalne sredine neće biti, kao što je nemamo ni u čemu. I dalje će gomila vikati... „e sad će im Rusi jebati mamu“ dok sa druge strane stiže „kome su Rusi pomagali u mraku će se buditi“. Dok pišem ovo, već zveckaju kozačke sablje u Ukrajini. Sve oči su uprte u Kremlj i Volođu. Bili rusofili ili rusofobi, treba Bogu da se molimo da tamo ne eksplodira ratno ludilo. Nije to bivša SFRJ. Velike su karte u igri. Bizmark je davno zaključio da onaj ko hoće da pokori Rusiju prvo mora da je odvoji od Ukrajine. To neće ići tako lako a ja ne bih da u daljini vidim bljesak od koga se zaslepi a posle veliku pečurku od dima. Ili, možda ne bih stigao ni da vidim pečurku. Samo bljesak, a onda... potpuni mrak.