Malo ko od nas dečaka, što po pravilu ostajemo do kraja života, nije u nekom trenutku poželeo da bude pilot. Nekad civilni a nekada vojni, u zavisnosti od trenutnog raspoloženja. Odnosno, da li smo u fazonu osvajanja ženskih srca ili u fazonu neke igrice u kojoj rokamo drske nam neprijatelje, ma ko da su oni. A to znači da ili šarmatno ideš aerodromskom zgradom ka „srebrnoj makini“ praćen gomilom ženskih očiju ili držiš prst na crvenom dugmetu palice upravljača sa kog ispaljuješ smrtonosne rakete na žgadiju na zemlji koja bezuspešno pokušava da te skine a ne uspeva im jer letiš u cik-cak kao Bond. Džejms Bond. Kasnije, kada smo odrasli, upoznali smo neke pilote. I civilne i vojne... bar sam ih ja upoznao. I obično su nam razbijali iluzije koje smo imali o lepotama tog posla. U stvari, meni su razbili, a možda nekome još nisu pa se još uvek loži na plavu uniformu sa belim detaljima i Rej-Ban naočarima ili na onaj vojni pilotski kombinezon s kojim ne možeš ni da sereš k'o čovek. Kauboji su na zadnjoj strani onih njihovih skafander-gaća-dukseva imali otvor, pa kad te stigne, otkopčaš, obaviš stvar i gotova priča. Na ovim vojnim nema ni najmanje rupe. Doduše, kad te stigne gore jedino što možeš je da trpiš, ili da pustiš pa kad sletiš onda bez prilaska ljudima na vojnom aerodromu ideš na totalnu dekontaminaciju a kombinezon ili baciš ili ga ostaviš u varikini jedno 15-20 dana. S tim što avion može da sredi jedino anti-bio-hemijska jedinica uz uslov da menjaju pilotsko sedište. A sedišta na avionima nisu baš jeftina. Sigurno se za te pare može kupiti solidan auto. A-6. Polovan. Ali garažiran. I očuvan.
Sve su to razlozi zbog
kojih smo se polako „skinuli“ sa te želje za pilotiranjem. Ali ostalo je
letenje kao doživljaj. Mislim... kao putnik... turista... ili šta god da si dok
letiš avionom. Moram da priznam da sam u prvih par letova zaista uživao i da mi
je bilo strašno interesantno. Sve. Posebno kada je vedar i bistar dan i kada se
vidi kilometrima unaokolo. Ali... kako su godine prolazile a sa njima i ja
polako stario... a niko još nije brzo ostario... to je bar poznata stvar...
meni su avioni polako počeli da idu na... živac. Sve je počelo pri jednom
poletanju Boinga 737 za koji mi se učinilo da će se raspasti dok ne poleti. Sve
je tako škripalo, lupalo, cvilelo i brujalo da sam bio ubeđen da ćemo proći kao
oni na „Čelendžeru“ 1986. godine. Buuum... i odosmo u pičku materinu. Jedva se avetinja podigla. I stigla.
Tamo gde smo krenuli. Ali nešto mi se smrkla i od onda ne volim da ga vidim ni
na sliKi. Sledeći put kada sam leteo dva dana pred put nisam spavao a pred sam
let sam popio bar 4 ili 5 onih tableta „protiv bolesti vožnje“... narodski
rečeno protiv povraćanja... jer one su i veoma jaki sedativi. Nisam ih zalivao
sa nekoliko čašica viskija, kao što to rade neki moji drugari da „pojačaju
dejstvo“, pri čemu „nekoliko“ može biti dve-tri ili osam-devet Ili cela flaša.
Poznato je da ne pijem alkohol, što u mnogo slučajeva može biti veliki
nedostatak... recimo u ovom... jer verujem da te „dramamine“ u sadejstvu sa
viskijem mogu bitno da ohrabre čoveka. Šta više, verujem da mogu sasvim da ga
očvrsnu za izlaganje takvim rizicima
kakvo je letenje tim razdrndanim šklopocijama koje špartaju nebom.
Svi znamo da je
vazdušni saobraćaj najbezbedniji,
ali... kad ti crkne nešto na kolima staneš sa strane... možeš da probaš i da
čeprkaš nešto... možda nešto i zajebeš... nema veze... doći će šlep služba,
odvući će ti auto a ti ćeš zanoćiti ma gde to bilo. Ali ćeš zanoćiti živ i
zdrav. A odande... sa 11 hiljada metara... nećeš zanoćiti sigurno. Ili, ako i zanoćiš,
probuditi se nećeš. To je po meni glavni nedostatak tog najbezbednijeg vida
saobraćaja. Eto... na primer ta „Malezija Erlajnz“... Ti ili nestanu kao u
najgušćoj londonskoj magli kakvu smo gledali u „Šerloku Holmsu“ pa ne mogu da
ih nađu i pored svih satelita i opreme s kojom nam broje zalogaje ili ih, kao u
Ukrajini, skinu neki ludaci, ma sa koje strane da su... jer samo bolesnici mogu
tako preciznim i ubojitim oružjem da gađaju putnički avion... do zuba naoružan koferima,
rancima, laptopovima i akt-tašnama. Bolesnici ili ne... ali... 300 ljudi je
bukvalno nestalo u deliću sekunde. Da li su za utehu izjave stručnjaka da ništa
nisu osetili i da nisu ni znali šta ih je snašlo... Pa... nisam ja baš siguran
u sve te tvrdnje. I Giljotin je tvrdio da pri smaknuću giljotinom osuđeni oseti
„samo hladan vetar na potiljku“, ali se još niko nije vratio da nam to i
potvrdi. A ne znam ni odakle njemu tako nešto. Jel' isprobao? Ili možda zato
što tada nije bilo reklama, pa... valjda umesto toga... da se priča od usta do
usta. Sve u svemu, ne sumnjam ja u statistiku da je avionski prevoz
najbezbedniji vid saobraćaja, a da je drumski najgori i najnebezbedniji. Ali
ipak mnogo više koristim ovaj nebezbedniji. Kao prvo, nema se para, kao drugo
ne verujem u statistiku, kao treće što da baš ja budem deo statističkog
odstupanja. Mislim... ako baš moj avion padne. Ili ga obore.
Nisam se vozila avionom,ali kad pogledam one silne emisije na Nacionalnoj geografiji o avionskim nesrećama,sekundama pre katastrofe nisam sigurna ni da mi to nedostaje u životu...Jebote,akd god okrenem pada neki avion! A i ne volim pilote-preferiram čuvare plaže !
ОдговориИзбришиU zimskom periodu, verovatno.
ИзбришиA zimi spasioce na zatvorenim bazenima (to postoji,jel da?!)
ОдговориИзбриши