Sve sa ovih mojih deset prstiju

            Čudna je ovo zemlja. Mnoge stvari se nikada nisu znale a mnoge se nikada neće ni saznati o njoj. Mnogi od nas su pokušavali da proniknu što dublje u tome... ne do srži... to je teško... nego samo malo dublje od površine. Da probaju nekako da pronađu sami sebe u svom ovom brlogu. Ne znam da li je iko ikada sasvim uspeo u tome. Ne da se ona tako lako. Skače i otima se kao ris i u tom otimanju zna često da potkači nekog malo ozbiljnije nego što je on mislio. Ko bi rekao. Iz daljine izgleda kao ustajala baruština a kad se skvasiš počne da talasa tako jako da te izbaci na obalu gde ćeš crći kao mala crvenperka na suncu. I naravno, niko ti neće pomoći. Šta prolazi ovde... u ovoj zemlji, mislim? Pamet? Opreznost? Ili naprotiv... hazarderstvo? Upornost? Sreća? Borbenost? Surovost? Čini mi se... sve po malo. Znamo toliko pametnih i obrazovanih ljudi... ljudi koji drže do sebe, do svog ja i do onoga što imaju i čime raspolažu a žive na marginama ovog društva... države... zverinjaka... ili vukojebine... šta god da je. I ne mogu da skrpe ni za najobičniji pristojan život. Samo za to. Znam da im ne bi trebalo više od toga. Samo normalan, pa čak i skromniji, ali iole normalan život. Ali ne ide. Čak ni neki mali stančić nisu uspeli da skrpe. A svi znamo gomile bizgovčina koje je ova nakaza od države izbacila na vrh. Uostalom... ne moraju ni biti na vrhu. Šta će na vrhu? Tamo ih svi vide i svima previše bodu oči. Ali ne mora se biti na vrhu da bi mi, obični podrepaši, videli kako se neki, naoko priglupi meljovi, više greju jer su bliže vatri nego ostali. Naoko priglupi? Pa,... da. Zato što se to ipak nama samo čini. Ne može glup pikirati tako precizno pa promašiti. Ili se to meni samo čini.

            Znam čoveka... dosta dugo. Ima uspešnu firmu... čak, ta firma nije trange-šleperi-frange-avioni... U pitanju je i proizvodnja i plasman. Vrlo ozbiljno i vrlo pedatno radi, upravlja, direktoriše, ugovara... A nikada u životu nije čuo za Meril Strip... Getea... Markesa... Matiza... Dastina Hofmana... ili... Ričarda Niksona. Možda ga zbog imena čak pobrka sa Ričardom Girom. O Holbruku je glupo i govoriti... Nabrajati neke slikare ili pisce... besmisleno. Nije ni antipatičan, ni nadrkan, ni nadobudan, ni zao... Ali, ne možeš a da se ne zapitaš šta je to što ga je podiglo u neki krug imućnih ljudi koji vrte velike sume novca dok „ja sa strane samo posmatram taj svet“, kako bi rekao Balašević. Sve do pre desetak godina je i srpski govorio dosta lošije nego sada, s obzirom da je deo nacionalne manjine. Sada je, valjda zahvaljujući susretima sa dosta ljudi, i to podigao na zavidan nivo. Znam da postoji razlika između gluposti i neobrazovanja, ali... jebiga, ako nikada u životu nisi čuo za Getea?! Makar čuo... ne moraš da znaš šta je i ko je bio... samo da si čuo. Šta je to što neke od nas podigne visoko a drugima ne da ni da za trenutak pogledaju „od gore“. Ne žalim se na sebe... bilo me je i tamo i ovamo... nikada previsoko... a nisko... pa, bilo je. Ali, postoje ljudi koji su mnogo obrazovaniji, školovaniji i od finijeg tkanja nego ja a ne mogu da se pomere dalje od malog činovnika ili lošeg zanatlije. Stanu kao ukopani. I ni makac.

            Da li je baš sve u tome da je neko „sposoban“ ili ima i nešto više od toga. Ne mislim na tatu ili ujaka koji ga je ubacio da bude direktor deviznog sektora u... nekoj banci. Šta je sa onim što se zove sreća. Naći se u pravo vreme na pravom mestu, prepoznati dobitak i imati muda i ščepati ga bez oklevanja. Da li se svi zavaravamo kada o tome pričamo ili tu ima nešto? Ili su svi imali dobitak na dlanu ali nisu znali da ga prepoznaju? Ili nisu znali kada da ga ščepaju? I prošao im je ispred nosa a da to nisu ni znali. Jedan bloger... bez sumnje pametan dečko... svoje postove naslovljava sa „Biznis lekcija broj...“. U njima piše o uspešnim ljudima kroz istoriju. Pisao je o nekim manje ili više poznatim stvarima ali i ogroman broj stvari koje velika većina nas nije znala. Čitajući sve te „Biznis lekcije“ ipak sam zaključio da postoji i nešto više od samohvalisavih reči... „moje ruke... sve sam sa ovih deset prstiju napravio“. Sem tih prstiju uvek dune neki jači vetar u leđa iz nepoznatog pravca i... jedrenjak otkine sidro i krene. Koliko ko iskoristi taj vetar... i to je posebna priča... ali važno je da uspe da se otisne iz luke mrtvila, očaja i vijanja sopstvenog repa. Dobro... možda je umesto vetra to bila poneka cisterna sa gorivom ili koji šleperčić Malbora neke... 1997. ... ali, nećemo baš u sitna crevca. Pitanje je, koliko nam tu pomaže inteligencija i obrazovanje? Nisam siguran, ali rekao bih... ništa. Može malo da podupre jedra kad se krene... ali za samo kretanje... teško. Ništa tu ne pomažu ni Markes ni Matiz ni Gete. Pa čak ni Ričard... Gir ili Holbruk. Osim ako ovog prvog ne sretneš, postaneš mu baš dobar ortak pa ti ubaci u džep par miliona. Ali ne ubacuje taj nikome ništa. Šta bi njemu ostalo? A za ovog drugog. Daj Bože da ga još dugo, dugo godina ne sretnemo... tamo nam pare neće biti potrebne... valjda?