Drugarstvo iz detinjstva

            Znamo se oduvek, ili sve dokle nam sežu najdalja sećanja. Godinu dana je mlađi od mene ali smo uvek imali osećaj kao da smo isto godište ili čak kao da smo rođeni istog dana. Nerazdvojni kad god je to moguće. U igri na ulici, sa loptom, sa očevima na pecanju, na horu.... ali ne i u školi, a to nas jako bolelo. On je bio „Nemac“ a ja „Rus“. U osnovnoj školi Dositej Obradović u koju smo išli, raspored je bio organizovan tako da su svi đaci koji su ičili nemački jezik išli u jednu, a oni koji su učili ruski u drugu smenu i na taj način škola nas je razdvojila dok god smo išli u nju. Nije to bilo toliko važno zbog škole.... svakako nismo mogli ići u isti razred.... više nas je mučilo vreme posle škole.... Tu nas je preko radne nedelje samoća izjedala. Ništa nam se nije poklapalo pa je uvek onaj koji ide u prepodnevnu smenu vreme provodio iščekujući onoga koji je išao popodne.... a sa godinama je rastao broj časova i svako popodne je bivalo sve duže i duže. Bar meni.... A Kerma.... da, taj nadimak je zaradio već u prvim školskim danima jer je drugarima iz razreda valjda pomalo ličio na žabca, a od „kermit“ se lako stiglo do skraćene verzije „Kerma“. Znamo kako su deca surova.... ili.... možda iskrenija od odraslih.... pa svaku tvoju sitnu glupost ili neki, ne uvek i stvaran, „poklon“ prirode obeleže za čitav život tovareći ti nadimak koji nekima bude kao magareći samar i s teškom mukom ga vuku ceo život, a neki taj svoj „opis“ okoline ističu i pre pravog imena, kojim ga kasnije samo još roditelji zovu. Ali deca, sem što su surova, vide možda i nešto što drugi ne vide. Kermine crte lica a posebno oči zaista su pomalo davali sliku tog vodozemca koga smo poludetaljno sekcirali na biologiji u nekom.... sedmom razredu.... mislim! A sećam se i njegove priče da je upravo tada, pri naučnom otkrivanju unutrašnje anatomije te životinjice u školi, bio pravi urnebes u njegovom razredu u kom je, naravno, on bio glavna meta i opšti predmet sprednje svih.... pa čak i onih od kojih to nije očekivao. Čovek počne da se razočarava u ljude a da još nije ni postao čovek.

            Bio je težak na knjizi i učenju. Nekako.... kao da mu nije išlo. Uvek vrlo dobar. Ne odličan nego baš vrlo dobar, ali teškom mukom. Moglo bi se reći da je i za takav njegov uspeh zaslužna njegova majka Veronka, plod ljubavi jednog okupacionog nemačkog vojnika i novosadske Mađarice, Kermine babe, koja je zbog te ljubavi posle rata ispaštala i iskajavala dugi niz godina. Mi smo to saznali mnogo kasnije kada smo već bili odrasli ljudi jer takve priče baš i nisu bile za decu. Zvali smo je baba Anuška.... jedna plavooka baka koja je u sebi krila neku nama nedokučenu misteriju.... Bila je, davno, za vreme rata, udata za nemačkog podoficira?! Kako li je to moglo izgledati, probali smo samo da zamislimo. I to onih godina kada su Prle i Tihi kokali švabe po beogradskim ulicama i kanalizaciji. U svakom slučaju, džabe sam ja u popodnevnoj smeni žurio kući da bi uveče mogli da se igramo. Pod budnim okom majke Veronke, moj drug je sate provodio nad knjigom.... ili sveskom iz matematike koju je uvek i svakodnevno vežbao. Ja tada nisam ni znao da se matematika vežba.... doduše, ne znam ni sada.... ja je nikada nisam vežbao. Ono što sam znao znao sam, a ono što nisam, nikada nisam ni naučio. Nema tu šta da se uči.... to se shvati ili ne shvati.... primi ili ne primi.... kao vakcina.... ili transfuzija. Dospu ti dozu za taj dan i.... gotovo. Ali on je morao da vežba. Stalno. Naša dva dvorišta delila je jedna drvena ograda od gusto zbijenih dasaka za mene tada nedostižne visine od oko metar i osamdeset. Na sredini ograde bila je jedna veoma velika jela.... visoka bar desetak metara.... ili možda i više.... ko zna. Drugačije su onda gledale oči jednog dečaka nego što bi gledale danas.... da još uvek postoje naše kuće u staroj Pančevačkoj ulici koja je bila, ne na kraju grada, nego, za nas, na kraju sveta. A mi smo baš voleli što smo na ivici te ravne ploče zvane svet, što nismo u centru događanja i što smo u slučaju bilo kakvih turbulencija koja nam nisu prijala mogli uvek da zbrišemo tamo, na ivicu sveta. A odatle.... ko zna.... kosmos je povelik i možeš na puno mesta da se sakriješ a da te ne nađu.

            I danas živi sa majkom. Njegov otac, čika Voja, od koga sam saznao puno velikih tajni o tome kako se sve može vezati udica, kako se peca na olovicu, kako Dunav nosi malo nizvodnije od Sremskih Karlovaca i još mnogo toga što je jednog dečaka interesovalo, umro je pre nekoliko godina. Dobroćudni Bosanac iz jednog malog mesta u Semberiji je skoro ceo život proveo uz taštu i svastiku. Tek u kasnim četrdesetim se odvažio da na kredit kupi stan u Kamenici i sa ženom i sinom konačno osamostali. Valjda mu je u većem društvu bilo lepše i lakše. Sigurno, jer ako je neko voleo prijatelje, društvo, priču, vino i pecanje, onda je to bio on. Na njega je Kerma, čini mi se, i povukao taj nedostatak želje za samostalnošću i vlastitim životom, ali ne i onu crtu koja je vukla na druženje, priču, vino i ostale srećnije stvari. Rat, sankcije, inflacija i nepostojanje normalne države u kojoj bi našao neki normalan posao, skoro sasvim su samlele mog drugara. Švercovati gorivo, raditi nešto na crno, preprodavati cigarete ili bilo šta od tih polumutnih poslova od kojih smo se izdržavali tih godina je za njega bilo isto kao da treba spejsšatlom da skokne do Jupitera. Gen za to nije preuzeo od majke koja je učešće za stambeni kredit zaradila švercujući godinama stvari iz Turske i uz to redovno stizala na posao na blagajnu bioskopa „Arena“.... Koliko smo samo filmova besplatno gledali zahvaljujući toj sposobnoj i snalažljivoj ženi. Iz svog kratkotrajnog braka, Kerma je poneo samo gorčinu. Nisu imali dece, a i razvod, sem za zlurade, nije bio lepa predstava ni za koga. Još više se povukao u dečaka iz koga nikada nije ni izašao. I sada ga vidim, kroz rupu na drvenoj ogradi koja je razdvajala naša dvorišta, kako satima naučnički posmatra gusenicu koja se začaurila, a sve iščekujući da se iz čaure izvuče leptir koga bi posle toga poskakujući pratio po bašti koja je za njega bila prava mala džungla. Kada nije bilo mene i kada nije morao da po peti put prepisuje lekciju iz geografije da bi umirio mamu Veronku, mogao je, kao Robinzon Kruso, čitavo prolećno popodne potpuno sam da provede u toj svojoj džungli sve dok ga iz bajke ne trgne glas baba Anuške.... „Zorane.... ’ajde sine u kuću“.... na mađarskom ili srpskom – svejedno, razumeo je oba a govorio samo jedan. Dugo ga već nisam video. Sigurno.... tri godine.... ili tako nekako. A trebao bih. Moram ga nazvati ovih dana.