Mladost je radost... i bol

            Mladost je velika radost, govore stari ljudi. I zaista, tek sada sam svestan te činjenice. Onda mi nije bila jasna. Šta više, mislio sam da je ljudima u zrelijim godinama mnogo lakše... ni sam ne znam zašto. Onda sam još mogao da maštam šta ću sve u životu postići i dokle ću dogurati a ljudima u srednjim godinama je to već bilo isprojektovano. Kao na grafoskopu u školi... sećate se tog tehnološkog čuda i profesora koji su po providnoj foliji crtali ono što smo mi trebali zauvek da zapamtimo. Mada... obično su to bili grafikoni koje smo zaboravljali već u školskom hodniku. Eto... i ta bezbrižnost je bila deo mladosti. Ali, da li mi se to samo čini ili je to svako tako proživeo, nije ona bila baš tako umiljata i mazna kakvom je sada vidimo... mislim na mladost. Bilo je tu puno trenutaka koji nisu bili baš najslavniji. Nije svaka „korpa“ od devojke baš tako lako podneta kao što mi sada pričamo. Znalo je to da boli... A bol je uvek dizana na kvadrat od strane društva koje nije propuštalo priliku sledećih par nedelja da te uvek tako gadno podbode da ti se smuči ceo izlazak... negde. I najradije bi posle toga rekao svima da idu u tri pičke materine i otišao kući, ali... ipak ostaneš, i sa njima se, kao, od srca smeješ svom „proplivavanju“. U mladosti nismo baš tako surovi kao u detinjstvu, ali nismo ni operisani od toga. Često su se poeni i kod devojaka i u samom društvu dobijali tako što se ostrviš na nekoga ko u tom trenutku nije sposoban da se odbrani nego kao žaba pred zmijom samo ćuti i trepće i čeka da ga progutaš. Mogu da se vratim u neku takvu situaciju kao da sam se teleportovao 30 godina unazad.

            Neke davne... čini mi se 1987. udavala se sestra jednog našeg baš dobrog drugara. Bila je 4-5 godina starija od nas i nikada nije bila deo naše ekipe, ali... drugaru se udaje sestra i treba da idemo u svatove... takav je red. Sad... neka se niko ne nađe uvređen ali ona nije bila baš neka lepotica, vrlo malo se družila s ljudima iz Novog Sada i rezultat je bio možda i očekivan. Udala se za mađarskog Cigan(in)a iz Ade, koji je nas onako blesave kakvi smo bili, neodoljivo podsećao na Vilmoša kauboja... sećate se onog lika što je jedno vreme bio rekvizit u „Laboratoriji zvuka“... Bog da mu dušu prosti. Bio je kao i Vilmoš. Nizak i debeo, sa majicom koja mu je uvek bila kratka pa se uvek videlo koliko mu je kaiš zasecao stomak koji je uzaludno pokušavao da sakrije i uz to crn kao da je iz Senegala a ne iz Ade. Svatovi su, naravno, bili na „mladoženjinom terenu“. Naš drugar je otišao dan ranije... valjda da pomogne ako nešto zatreba, a mi smo trebali da dođemo na dan svadbe. E, sad, možete zamisliti koliko se neko ko ima 23 godine spremao za svatove... farke, neka košulja, nešto para u kovertu kao poklon i... gas. Nas trojica smo u to predvečerje kasnog letnjeg dana tako „skockani“ krenuli u Adu kolima. Ako se Jugo 55 može tako nazvati, ali tada i nismo znali za mnogo bolje. Još usput su ova dvojica drugara malo „potegli“ a ja... ko mi je kriv kad ne pijem... zato moram da vozim. Mada, meni nikada nije trebalo piće da bih izgledao i ponašao se kao neko ko se dobro „zagrejao“.

            Svadba... Šta o tome pričati a da ne povrediš osećanja nekih nacionalnih manjina. U svakom slučaju, dosadno u p.... Sve te kerefeke sa izvođenjem i dovođem mlade, kupovinom, trgovinom, kreveljenjem i ostalim glupostima su mi onda bile dosadne svakako, ali ako uz to još ništa ne razumeš jer ceo „ciganski protokol“ ide na mađarskom, onda... jebiga. Ubacili smo nešto malo pečenja u stomake, ali nam nije baš nešto leglo. I ni sam ne znam zašto ali sva trojica smo se naoštrili na torte. Valjda zato što su na jednom stolu stajale kao na izložbi. Gomila torti. Raznih veličina, oblika i boja, pa samim tim, verovatno i ukusa. I zaista, čim je došlo vreme za tortu i čim su sve one veličine, oblici i boje iznete po stolovima mi smo zaređali, pa od par komada uzeli svako po parče i vratili se na svoje mesto još usput polako tarupirajući „materijal“. Čim smo počeli da jedemo shvatili smo da oblik, boja i veličina nemaju baš puno veze sa ukusom, ali... uzeli smo i sad nema nazad. Dok smo mi mrljavili one torte i izmotavali se, po običaju, ja sam primetio da nešto ne štima u zoni svih ostalih svatova i da svi nešto kiselo i dosta mrko gledaju u nas. Naravno, svoje Džems Bond špijunske osećaje sam odmah preneo drugarima, ali oni se nisu baš nešto uzdrmali zbog toga.

            A onda, stala je muzika, svi su zaćutali i nastala je ona neprijatna tišina koju zovu i „sranje u najavi“. Ispred našeg stola je stao čovek koji je očigledno bio jedan od važnijih likova te... ceremonije. Pitao nas je nešto na mađarskom, a ja sam mu kao jedini koji je znao bar da zviždi na mađarskom rekao da ne razumemo i ne govorimo mađarski jezik... i da smo tu... onako... baš nevažni gosti. „Dobro... ako tako, zašto uzeo torta?“ pitao je na očajnom srpskom. E, sad... jebiga... „Ma nismo mi padobranci“- kažem mu... „i mi smo gosti... mislim, i mi smo u svatovima“. „Jo (dobro)... ali gde je vaš torta?“- pitao je. „Pa odakle nama torta“?- rekao sam mu... „jel' ti ja ličim na nekoga ko zna da pravi torte?“- odgovorio sam pitanjem. „Ja ne zna, ali ako ne donese torta, ne može uzima drugi torta“- rekao je vrlo autoritativno. E, do kurca... pomislio sam... uvalismo se u sranje bez potrebe. „Dobro, poglavice, šta sad da radimo?“- pitao sam. „Jel' treba da povraćamo i ovo što smo pojeli ili će biti u redu ako vratimo ovu parčad što smo „načeli“. „Ne treba vraća ništa... samo treba pita kad uzme“- rekao je poglavica. „Ne zna red a doDJe u svadba... nije lepo to“- zaključi glavnokomandujući neprijateljskih snaga. Tad mi se već povraćalo svakako, ali svaka dalja rasprava je očito vodila ka mnogo većem sranju, a pošto je neprijatelj imao apsolutnu nadmoć u ljudstvu i naoružanju mi smo seli k'o popišani golubovi, odgurnuli tanjire sa tortama do ivice stola i to tako da su balansirali između pada i ostanka na tome što su oni zvali astal. Utešne reči našeg drugara i njegove sestre nam baš nisu puno pomogle... kad su naša „gordost i slava“ bili u pitanju, ali su nas ipak smirili rekavši nam da bi svako dalje suprostavljanje bilo ravno samoubistvu s krvoprolićem. I šta ćeš... sediš i zaćutiš. Sedeli smo još... oko pola sata a onda se uz izveštačene osmehe „javili“ domaćinima, seli u kola i... marš kući. Pri povratku se mogao čuti i komarac u kolima kakva je tišina vladala. Nismo pričali, nismo pušili, nismo zviždali, nismo se čak ni nakašljali. Ja sam vozio polako i umrtvljeno, k'o pandurska patrola. Mol, Bačko Petrovo selo, Bečej, Bačko Gradište, Temerin, Bački Jarak, Novi Sad. Stigli smo. „Ma... nek ide sve pičku materinu“- rekao sam kad smo stali... „jebe mi se za budale!... idem da spavam!“. Ali... loše smo spavali te noći... sva trojica. Bolelo je, mamicu mu... baš je bolelo.