Naša jadna stara kravica

            Bila jednom jedna zemlja na brdovitom Balkanu  ali na žalost postoji još i sada. Mada, ja baš ne živim u tom brdovitom delu, ali to sad i nije važno jer to je uvek bila neka vrsta alegorije. I to zato što niko nikada tu zemlju ni jednom pravom metaforom nije mogao da dočara. Stalno su raznim metaforama dopunjavali i sebe i druge. Otadžbina, postojbina, kolevka, ognjište, kamen, domovina, gruda, zavičaj, zemlja praotaca... i pramajki... i tako u nedogled. Jedino je nisu nazivali kravica-mučenica. Valjda nikome nije tako izgledala. U svakom slučaju njeni mravići od stanovnika je više vole verbalno nego onako... zapravo... odistinski. Toliko je vole da nikada ništa, ni najmanju sitnicu nisu uradili za tu siroticu koju su izmuzli do kraja pa sad gledaju da nađu neku zabačenu klanicu, da baš ne bode oči, i da je dokusure sasvim. Da se rasproda još i to malo starog žilavog mesa a da se koža proda negde daleko gde nisu ni čuli za nju. Mada... to bi onda moglo da se utrapi jedino nekim malim zelenim sa druge strane kosmosa. Dijagonalno gledano. Ovi bliže su dobro upoznati sa našim slučajem. Temeljno su analizirali našu ljubav i sve aspekte te ljubomorno-bolesne veze. Oni znaju da mi nju u stvari ne volimo nego da samo mislimo da je volimo, ali im je žao da nam to kažu odjednom, iznenada... da se ne posramimo i ne potresemo previše. A ne znaju da mi to već znamo nego se samo pravimo ludi i više nego što to stvarno i jesmo. A jesmo... jesmo... dobre budaletine smo mi. To je bar jasno svakom usranku iz ove nedođije koji to hoće da prizna. I sebi i drugima. Ali... to nekada nije bilo tako. Nekada, dok nismo poprimili taj gen hijene ukrštene sa šakalom i lešinarom, znali smo da volimo. I nju i njene ljude. Ne mi... Naši preci. Da je vole tako da uvek ostave više nego što su dobili. Da kravica uvek bude deblja nego što je bila kada su je dobili. Mi smo to pravilo preokrenuli. Lakše je. I ne treba da se trudiš. Samo guslaš. I tako guslamo već 25 godina... otprilike.

            Krčmimo sve ovo što imamo jer... jednom se živi, pa onda daj da taj život bar lepo provedemo. Jeste da u tom krčmljenju neko ćôpa više a neko manje, ali... važno je da se ćôpa. Dobro... ima i onih što uopšte ne ćôpaju, ali... „sela vi“... što bi rekli Španci. Ili tu negde okolo. Oko Španije, mislim, ne oko nas. Sve zavisi od želja i prohteva. U stvari, više od mogućnosti da se približiš toj jadnoj staroj kravici na izdisaju i zgrabiš što više možeš. I to što pre. I onako su samo papci i rogovi ostali. Ali, ko zna... možda i to zatreba. Pa što onda ne uzeti? Ako već možeš. Opominjale su nas komšije zbog toga što radimo toj mučenici. I oni s kojima smo pričali i družili se a posle i oni s kojima baš i nismo bili nešto dobri. Prvo su nas opominjali, a onda su se i oni pridružili tom grabežu. Šta ćeš... to je zakon prirode... ništa ne propada u divljini. Sve se iskoristi pa čak i papci. A mi smo posle, sve te komšije, bilo bliže bilo dalje, optuživali da su nam sve to oni zamesili i da je sve to njihovo delo zato što su hteli da se dočepaju mleka koje daje naša kravica-mučenica jer, po našem skromnom mišljenju, ni jedna krava na svetu nije davala tako lepo mleko kao ova naša. Čak smo tvrdili da je nekada davala čistu slatku pavlaku. Direktno iz sisa. Sedneš ispod i nacediš koliko ti treba... za kolače... ili kafu, ako neko voli. Ali crče naša kravica-mučenica. Nama pred očima.

            A ko bi i izdržao sve ono što smo od nje očekivali? Ili, bolje reći zahtevali. Mleka nikad dosta, zato što smo jeli mnogo kolača. Volimo slatko, jebiga. Posebno slatku pavlaku. Jer ili neko pije kafu ili neko pravi kolače. Stalno. Uz to, kravica je morala da radi i poslove jednog klasičnog vola. Da vuče kola do kasno u noć dok smo mi na kolima pevali, svirali i pijani se ludirali, da ore, da šparta, da je jašu... E sad... ako je bilo, a verovatno jeste, nekih od nas sklonih sodomiji... verovatno je dobila često i pod rep. Sve u svemu, dobro je i izdržala. Posebno što joj nismo davali ni da jede ni da pije. Ona je trebala da crkne još davno, ali smo je do sada nekako uvek oporavljali i dizali iz mrtvih. Odnosno, taman stigne pred neku staru i izanđalu klanicu a neko se smiluje i vrati je nazad. I to samo zato da bi je i dalje muzli, jašili i... ovi nastraniji i ono radili. Ne znam ni sam kako se uopšte oporavljala? Ja sam zaključio da je ona medicinski... ili bolje rečeno, veterinarski fenomen. Ne znam kako je još uvek uopšte živa i dalje izdržava sve to što joj rade. One simentalke iz Holandije ili Danske bi već davno završile u kobasicama zvanim sudžuk... ako je za tursko tržište. A ova naša bušica - preponašica još uvek živi. Ili bar mrda nogama. Ponekad malo trzne levu nogu. A čim ona malo trzne nogom odmah je dižu i uprežu. Gomila njih. A druga gomila odmah počinje da muze. Sad više nema pavlake... ide mleko... i to vodnjikavo i sa sukrvicom... ali nema veze. Sve dok ide dobro je. Isisaćemo je mi do poslednje kapi. I tek onda, kada ostanu samo kosti i koža, onda neka je nose gde god hoće. Valjda ćemo naći novu. Ako i ne nađemo... imaju komšije. Daće nam nešto, sigurno. Neće nas ostaviti samo da gledamo. Nije red.