Ćata, advokat, notar, beležnik, lelemud

            Ovih dana, ili možda još bolje, ovih meseci, štrajkuju advokati. Šta 'oće? Jebem li ga ako znam. Poslednji za koje sam mislio da će ikada štrajkovati. Grupa ljudi koje ostali ljudi zovu ajkule, hijene, lešinari, strvinari... i verovatno ima još tih pridevsko-opisno-metaforskih sinonima za tu krvožednu grupaciju, a štrajkuje? Zbog zašto? Šta njima može da fali u ovoj zemlji govnara na brdovitom Balkanu? Ovo bi trebalo da je raj za njih. Ili... bolje rečeno pakao... oni više vole pakao... njima je tamo kao ostalima u raju. U stvarnom raju bi im bilo dosadno... takav je to svet. Ali, pošto sam ljubopitljive prirode, nazovem ja ovog našeg krvopiju advokata, koga plaćamo mesečno... k'o da je zaposlen kod nas u firmi, jebote... ili... k'o da nam je knjigovođa... al' dobro sad... nazovem ga da pitam šta to oni hoće. Ispričao mi je... onako... k'o kisela voda... jedva priča... Digli im paušalni porez trostruko... ili beše četvorostruko... ne znam ni sam... Ja bih im dig'o petnaestostruko... Šetaju se od kancelarije do suda pet puta na dan i to im je sve. A s kancelarijama se natakli sve na 200 metara od suda. U Radničkoj, Maksima Gorkog, Vase Stajića, Pavla Simića i još nekim ulicama se ne vide fasade od njihovih tabli „Advokat“ i „Advokatska kancelarija“. Stacionirali su se tako da im ni Crvena armija u oslobodilačkom naletu ne bi mogla ništa. I veliki im paušal? Sad su našli... Baš sad kada je novoj vladi krenulo... Povlači potez za potezom... maestralan... a njima veliki paušal? Pa i meni je veliki porez, al' ja znam zašto ga plaćam. Vidim da treba da se strpimo još godinu-dve... najviše tri i... kada onda uzletimo, više nećemo ni sletati. Ni kao država ni kao nacija. Krov sveta je naš... a pritom' nisam mislio da će nas sve iseliti na Tibet... mislim... lepa je to i zanimljiva zemlja, sa vrlo lepim običajima... doduše nama ne tako bliskim, jer... tamo prasetina i nije nešto visoko cenjena, a mi ipak najviše volimo baš... ma dobro... opet sam malo odlutao. Da se vratim na one krvopije advokate.

            Kaže meni ova naša krvopija od advokata da se bune i zbog notara. Za te notare... javne pisare... i kako ih već zovu, sam čuo u Nemačkoj. U stvari, i bio sam kod nekih. Meni su delovali baš kao fini ljudi. Al' dobro... to su nemački notari. Mada... ne vidim razlog zašto i naši ne bi bilo fini. Uopšte uzev, to je vrlo lepo zanimanje... ako ga ugrabiš. U svakom slučaju, ti notari... verovatno oni znaju nešto i da sviraju... što bi se inače tako zvali... da, oni su po rečima našeg advokata dobili od države ovlašćenja... da se usereš. Mogu sve. Mogu da ti daju i potvrdu da si doktorirao a da u stvari nisi doktorirao... ili da si prepisivao... ili da nisi prepisivao... ma mogu sve. Tako on kaže. Ma ljubomoran što i on nije postao taj notar... sto posto. Šta bi drugo bilo. Advokatska posla. I čim sam završio razgovor s njim, slučajno bacim pogled na TV, na koji baš i ne bacam često pogled, kad ono... drug Selaković, naš dragi ministar pravde, baš priča o advokatima i njihovom besmislenom štrajku. Lepo je čovek sve objasnio... da ti notari olakšavaju rad sudovima, mesnim kancelarijama i naravno - nama... građanima ove zemlje. Kako? Jednostavno. Oni će biti odgovorni za sve. I za tri puta prodavane stanove... čak će biti obavezni i da prevarenim vlasnicima vrate pare... i overavaće nam sva dokumenta koja smo do sada overavali u sudu, opštini ili gradskoj kući.... pa će onda vršiti i kupoprodaju kola... pa overu diploma... ma sve... sve će raditi. Ne, neće izdavati diplome i doktorske disertacije nago će ih samo overavati... Znači da onaj naš što nam svaki mesec otima pare laže da bi nam i dalje otimao pare Znao sam. Tačno sam znao. A u to sam se vrlo brzo i uverio. Pa ne bi valjda Selaković lagao?

            Malo nakon svih tih razgovora mi je stigla brisovnica iz banke. Razvojne banke. Vojvodine. Dali mi dozvolu da mogu da izbrišem hipoteku sa stana. Nisam diz'o kredit da kupim ženi mašinu za štrikanje, kao što sam pre pričao, nego mi je trebala bankarska garancija. Za pos'o. I... mogu vam reći da je tu brisovnicu Razvojna banka... ona se na nama razvijala... vrlo brzo uradila. Neobično brzo. Predao sam sve papire prošle godine... nekako... u jesen... čini mi se. Kad ono... septembar naredne godine i... gotovo... uradili su celu brisovnicu. Neverovatno. To je jedan ogromni papir A-4 veličine na kom ima... pa ima bar 20 redova. I to gusto kucanih. Možda rade tako brzo što su u stečaju? Jebem li ga. No... odem ja da to lepo odnesem u katastar da se to i stvarno izbriše kao teret... meni na vratu što je visio... k'o kamen. A u katastru su me baš lepo primili. Baš lepo. Kao i uvek. Tamo su uvek nekako razdragani, veseli, poletni... prosto ti unesu optimizam u telo. I dušu. I vrlo, ali baš vrlo ljubazno mi kažu da od prvog septembra brisovnice moraju da se overavaju kod notara pre nego što ih oni prime. Super. Eto... znači nisu notari džabe izmišljeni... Vidiš da postoji razlog. I... odem ja kod jednog notara... po preporuci... kažu, jako fin čovek. Ljubazno me primi... ne on... njegova sekretarica... on nema vremena... radi čovek, a ne kao ovi džabalebaroši od advokata što se samo šetaju od kancelarije do suda. I... kaže mi pisarsko-notarska sekretarica da notar ima toliko posla da može da mi zakaže za... 17. novembar. Divno. Baš na moj rođendan. Kao da je znala. A nije. Koliko treba da se plati... Nešto sitno... par hiljada dinara. Jedino... pita... ne znam da li će Vam biti problem stečajni upravnik? Zašto bi bio, draga... rekoh joj nametljivo šarmantno. Pa... kaže ona... treba da bude prisutan i stečajni upravnik banke da potvrdi kod notara da je tu brisovnicu on stvarno potpisao. Ja stanem... razmislim... Pa stvarno. Kako bi notar znao da je stečajni upravnik Razvojne banke Vojvodine zaista potpisao brisovnicu... on i još tri referenta... i sekretarica koja je udarila i dva pečata... ako taj upravnik ne dođe da ga notar vidi sopstvenim očima? Logično. Pitam, jel' treba i ove referente i sekretaricu da dovodim... mislim... referenti su nikakvi... ali sekretarica... avion. Ako treba... dovešću ja i njih... kažem, očekujući da ću je ostaviti bez daha... a možda i notara koji sluša kroz vrata. Ne treba, kaže... dovoljno je samo upravnika... jedino... znate, on živi u Beogradu. Pa šta, rekoh, da živi i u Zagrebu dovešću ga. Pa to mi je građanska dužnost... Ako notar kaže dovedi upravnika, onda on ozbiljno i misli... Ne zajebava se, sigurno. Posle toga sam odmah nazvao ou našu gulikožu od advokata da ga pitam jel' može da mi završi da dođe stečajni upravnik Razvojne banke u Novi Sad, 17. novembra tekuće godine u 11.00 sati... nije zajebancija, kažem... rek'o notar, jebote. A on... onako advokatski kvarno kaže... može. Ja pitam, kol'ko to košta?... kaže, ništa. To mi je drugar. E pokvaren svet ti advokati... Ništa ne treba da platim? Pa gde to ima, jebote? Ma samo da ovi notari preuzmu stvar u svoje ruke da ih više u životu ne vidim. Advokate, mislim. E, Selakoviću... svaka ti se pozlatila. Ma Vučićev je to čovek... vidi se.