Nekada su ovim gradom
dominirale dizalice. Ili, stručnije rečeno, kranovi. Građevinski kranovi. Nije
to bilo davno. Prošlo je od tada vremena koliko je potrebno dobrom studentu da
završi fakultet. Bez obnavljanja godina. Možda čak i manje. Čuveni pogled sa
Petrovaradinske tvrđave koji puca preko našeg voljenog grada prosutog po bačkoj
ravnici kao bundevara po tepsiji ometali su samo kranovi koji su sakrivali neke
poznatije građevine u Novom Sadu. Imali su još jednu negativnu osobinu. Stalno
su se okretali, dizali neke gomile cigala ili betona i pomerali se levo-desno
ne dozvoljavajući nekome da fokusira pogled na neku tačku. Taman se usredsrediš
na nešto... kad odnekuda iskoči neki kran dižući neke građevinske andrmolje
koje su se blago njihale na sajlama kao klatno na zidnom satu. Period
ultra-građevinske ere sa stanovišta istorije ili kosmosa verovatno je trajao svega
mili sekundu... Ali za nas... bilo je to dugih deset godina užubanog razvoja. Možda i više. Grad se širio nenormalnim
tempom. Skoro k'o Dubai. Ili se to samo činilo. Dobro, možda se manje širio
nego što se, recimo... zgušnjavao i rastao u visinu. Čitavi kvartovi koji su se
sastojali samo od kuća su postali nebrojeni blokovi zgrada. „Gde god nađeš
solidan plac ti zgradu posadi“... je bila parola koja je važila više od deset
godina. Skoro da je nestala Grbavica, Stara Detelinara, Podbara i još neki
delovi grada. U stvari, nisu nestali... samo su narasli u visinu od pet ili
šest nivoa. Bilo je tu dosta loših stvari i cene koju smo morali da platimo...
neplanske gradnje, preskupih stanova, neizgrađene infrastrukture,
arhitektonskih i estetskih promašaja... bilo je... nije da nije. Ali, ko radi,
taj i greši. A to znači ono osnovno... radilo
se.
Radilo se na sve
načine. Radio je, na žalost, i Kurta i Murta i njihovi kumovi i pašenozi i obični
poznanici. Radio je kako je ko stigao. Većinom korektno... Ali bila je i gomila
fušeranata, mrsomuda i prevaranata. Valjda je svaki četvrti čovek koji je
upisan u birački spisak grada i prigradskih naselja na odgovor „čime se sada
baviš?“, odgovarao... „zidam zgradu...
tu... blizu sajma“... recimo. A na to treba dodati i gomilu „padobranaca“ iz
cele Srbije, a i šire, koji su kao svoj građevinski i životni Eldorado
markirali baš Novi Sad. Ništa čudno. Uvek je bio privlačan ljudima sa svih
strana... kao magnet. To mu i daje poseban šmek i lepotu i povlači tu magičnu
crtu između grada i palanke. Mada... ja baš i nisam siguran gde je tačno ta
crta, ali... neka bude tako. I sve je išlo kao po loju, čak i pored nekoliko
prevaranata koji su dobro zagorčali život nekim ljudima. Čim bi se prva zgrada
ugovorila, tras – gazda sebi Mercedes...
obično ML... to je bio simbol „jakih
investitora“, a ženi Tojotu... obično Rav4... uz boju tašne... pretežno metelik
sivu. To za početak... posle je toga bilo ohoho! Stanovi od 200 kvadrata, kuće
na moru, jahtice od dvadesetak metara, letovanja i zimovanja na najegzotičnijim
mestima planete... Bilo je. Bilo, sve dok nije, kao mačem presečeno, sve iznenada
stalo. I to u roku od mesec ili dva. Svi oni silni kranovi su stali, sajle
prestale da šušte, prestali su tupi zvuci pobijanja šipova, režanje
građevinskih mašina i graja radnika koja je stizala iz svih pravaca kao da su
ptice a ne ljudi. Počela je ona neprijatna, da Bog oprosti, pogrebna tišina.
A onda je počeo sunovrat. Neplaćena dugovanja na sve
strane, lizing koji se nije mogao isplatiti ni za narednih 100 godina, banke
koje su kao barakude bukvalno kidale sve ispred sebe, povratak zelenaša u
visokom maniru, uterivači dugova koji pokušavaju da izvuku ono što se ne može
izvući i prodaja svih onih luksuznih stvari na koje se neko tako brzo navikao.
Sve u svemu, previše gorčine i nervnih slomova po glavi stanovnika u nenormalno
kratkom vremenu da bi ih naš čovek tek tako podneo. Neki su odlučili,
sagledavajući beznađe iz svog ugla, da sebi prekrate muke... štrikom oko vrata.
Hrabrost ili kukavičluk? Ne znam... i ja sam se uvek to pitao kada su
samoubistva u pitanju. A niko se još nije vratio da nam kaže šta je od to dvoje
bliže istini. Mislim na one koji su to stvarno hteli i uradili, a ne na one
koji su kao mala deca na taj način pokušali da se operu pa su izabrali tanak
štrik koji lako pukne ili plitko izrezali vene... Ne mo'š jače... boli, jebiga.
Pa su onda rekli da su eto pokušali i da se ubiju, ali ne vredi... ni to im ne
ide. U isto vreme, Novim Sadom zvrlje betonski kosturi započetih zgrada ili
prazni ograđeni placevi sa tablom na kojoj su kiša i mraz izbrisali ime
investitora, izvođača i 3D crtež buduće velelepne i naravno uvek jedinstvene
zgrade u koju se bezbroj ljudi nikada neće useliti. Džaba tužbe, džaba advokati
i sudije. Džaba pretnje pa čak i bombe ispod kola. Majstori „najsigurnijih
investicija“ su pare potrošili. Nemaju više ni za bakaluk, a kamoli za vraćanje
uzetog. Svi su prdnuli u čabar. A i
mi sa njima.
Нема коментара:
Постави коментар