Kada sam skoro pisao o
građevinarima koji su se zaglavili pa ne mogu da se izvuku iz blata, spomenuo sam
da su nekima od njih stavljali bombe pod kola. Bio sam dosta neprecizan. Nisu
im stavljali bombe nego eksploziv. Razlika je velika. Bomba eksplodira odmah, a
eksplozivom se može upravljati, odnosno odrediti kada će eksplodirati ili ga
aktivirati daljinski... čak i običnim mobilnim telefonom. Veoma zajebana stvar.
Praktično... nema odbrane od tako nečega. A onda, nisam mogao a da se ne
zapitam nekoliko stvari; kao prvo, ko to radi, odnosno, ko konkretno dođe
do kola i stavi eksploziv ispod prednjeg levog dela kola... ako hoće eksploziju
da usmeri na vozača... a ne znam na koga bi drugo. Kao drugo, odakle mu eksploziv? Sa eksplozivom radi isključivo
vojska. Postoje neke varijante kućne radinosti, ali u svim ovim slučajevima
koji su se kod nas dogodili u pitanju je bio vojni eksploziv što je i potvrđeno
od strane „istražnih organa“?! Dakle, ko ga i kako nabavi? Koliko košta 100 ili
200 grama solidnog plastičnog eksploziva? A možda ide i na kilo... da se lakše
računa? Ko i gde nabavi upaljač za taj eksploziv kao i neophodne prateće
rekvizite? Kao treće, ko iz vojske
uzima taj eksploziv, protura ga izvan kasarni... bolje rečeno skladišta eksploziva,
da li ga neko kontroliše, da li iko zna koliko eksploziva ima u magacinu i, da
li bilo ko uopšte kontroliše bilo šta u sadašnjoj Vojsci Srbije... jadna li je?
Da li to znači da je od skoro preuzela i funkciju samoposluge... ili, možda...
neke specijalizovane prodavnice... recimo, kao „Vatromet Šime“... poznat po
opremi za uveličavanje veselja i proslave uz prštanje raketa i tutnjavu
ekstra-petardi. Ako je tako, da li onda možemo očekivati da na nekoj velikoj
proslavi... recimo, dočeku Nove godine na nekom trgu... grune nešto mnogo jače
i od najjače ikada napravljene petarde? Verovatno da. Zato je najbolje Novu godinu dočekati kod kuće... skromno i u
krugu porodice... kako bi otrcano rekli reporteri posle dočeka.
Ali, ako zanemarimo široke mogućnosti Vojske Srbije i njenih „spoljnih saradnika“ i „podizvođača“, mogli bi opet da se vratimo građevinarima. Kako li je živeti sa tim teretom na plećima? Dužan si, znaš da si dužan... verovatno bi i platio, ali nemaš od čega... i slušaš kako svakih par nedelja... ili meseci... nekom od tvojih „kolega“ eksplodira auto. Svaki put kada treba da sedneš u kola obilaziš oko njih, saginješ se tražeći neki znak... malo skinute prljavštine sa nekog mesta ili sitnu ogrebotinu na unutrašnjem blatobranu... dovoljno da samom sebi uključiš alarm i odeš što dalje od kola. Jebote, kao u Belfastu sedamdeset i neke. Samo... ovde se ne gine za ideale, nego za šaku eura... ma koliko ta šaka bila velika ili mala. I onda, ne možeš a da se ne zapitaš... da li je sve to vredno takvog života. Nihilisti za tebe postaju čisti hedonisti jer čak i oni vide više smisla u životu od tebe. I onda... onaj poslednji korak koji je takođe veoma čest u građevinskom esnafu... samoubistvo. Jedno vreme je kao pojava bilo raširenije od „usmerenih eksplozija“. Ali ništa manje strašno. Jer, postavlja se osnovno pitanje...zašto? Zar niko u ovoj državi ne može baš ništa da uradi da to spreči? Da i pored bedare u kojoj su svi nađe način da završi ionako već poluzavršene zgrade. Pa ne treba da instališu protiv-avionski sistem S-400... treba samo da završe započetu zgradu i skinu muku sa vrata gomili ljudi a nama ulepšaju pogled na gradske kvartove... Bez betonskih kostura koji im daju poluavetinjski izgled.
Нема коментара:
Постави коментар