IRA ne bira

            Sve češće se nadovezujem na prethodne tekstove pa i sada moram malo da okrnjim nešto od njih. Kada sam pisao o građevincima i „misterioznim“ eksplozijama spomenuo sam Belfast u toku sedamdesetih godina dvadesetog veka. Zvali su ih i „krvave sedamdesete“. Iako su skoro jednako bile krvave i šezdesete i osamdesete i skoro sve decenije 20. veka, bukvalno do njegovog kraja, odnosno 1998. godine kada je Irska Republikanska Armija ili kratko IRA, kao militatno krilo borbe za nezavisnost Severne Irske, zvanično proklamovala da u budućnosti za svoje ciljeve više neće koristiti nasilna sredstva. Mada... nikada nisam shvatio ko za to garantuje i, što je takođe važno, kome garantuje. Britaniji ili svojim komšijama protestantima s kojima se tuku još od... pa moglo bi se reći skoro od Henrika VIII. E sad... naravno... postavlja se pitanje ko je kriv za sukob? Pa to ni oni ne znaju bar već 100 godina, ali im je to gadno prešlo u naviku. Uvek smo nekako mislili da su sukobi te vrste rezervisani za nas sa juga... za Balkan... ili... Bliski istok... primitivna plemena koja još uvek kišu prizivaju posebnim plesom a bolesti leče „uterivanjem“ raznih predmeta u bolesnika. Jednom rečju... nas varvara. Sever je bio oličenje savremene demokratije i socijalno skoro idealno uređenih društava i država. Sem... Irske. Ona je štrčala kao kip u centru grada, koji, kao i Irska, podseća da nije baš sve tako jednostavno, ravno i glatko... na njihovu, a i našu žalost. Smenjivale su se vlade, premijeri, ministri policije, šefovi tajnih službi, načelnici generalštaba, ali... nije vredelo. Krv je tekla po zelenoj irskoj travi bez prestanka.

            Pre par meseci upustio sam se u prevođenje filma koga do tada još niko nije preveo ni na jedan od „jezika sa ovih prostora“, kako sada nazivamo Jugoslaviju. U pitanju je film „Resurrection Man“ iz 1998. godine koji sam ja već u naslovu pomalo prekrstio u „Krvnik“. Nekako mi se to više uklapalo nego pravi prevod koji bi trebao da označava... vaskrsnulog čoveka... otprilike. Zašto sam to uradio. Pa... u filmu ima više nasilja nego u svim horor filmovima u kojima je igrala Džejmi Li Kertis... inače vrlo draga srcu mom... i ne samo srcu... mislim na onaj organ kojim muškarci obično više misle nego mozgom. Nasilje je u ovom filmu neobično realno prikazano. Jezivo realno. Ali, više od svega, najbolje je opisana mržnja. Mržnju u tom filmu možete bukvalno opipati, namirisati, videti... Ona je vidljiva kao da ima tri dimenzije. Ona kao da je glumac... i to glumac koji, naravno, igra glavnu ulogu. Sve se to fantastično uklopilo sa pričama ljudi koji su bili u Severnoj Irskoj i koje su mi kao klincu koji ih je slušao bile skoro neshvatljive. Doduše, bilo je to pre ratova u bivšoj državi koja je obitavala na „ovim prostorima“ pa mi je izbijanjem sukoba kod nas utisak malo splasnuo, ali... gledajući i prevodeći ovaj film opet sam povratio svoj stari „dojam“ o Irskoj. Iako ovo nije jedini film koji dosta sirovo prikazuje taj stepen mržnje, a bez nekih sladunjavih primesa koji su tu uvek da bar malo ublaže stvar... recimo „Molitva za smrt“ iz 1987. godine ili nešto noviji „Igrač iz senke“ iz 2012. godine... u meni je probudio razmišljanja koja su se nametala sama po sebi.

 

            Zamislite odrastanje u takvom okruženju? Neko će reći da je isto kao i kod nas, ali mislim da greši. Neverovatna je snaga mržnje kojom oni opijaju svoju decu bukvalno od prvih izgovorenih reči. Ceo život je podređen tome. Idealima i životnim ciljevima za koje su oni zaista spremni da daju svoj život. Ali zaista. Ne u priči.I to svi. Baš svi. Žene, starci, klinci od 15 godina, ozbiljni porodični ljudi... svi. I za sve postoje samo dve stvari; lojalnost ili izdaja. Trećeg nema. Nema neutralnosti, nema „mene to ne interesuje“, nema „ja sam ateista“, nema „ja sam pacifista“, nema „ja neću da mrzim“... ne. To ne postoji. Ili si naš ili si njihov. Ako si naš, imaš određene zadatke koje moraš da ispuniš i to tako mora biti. Ako si njihov ti si neprijatelj i kao takav si legalan cilj. Ako si naš a bilo šta mutiš sa njima onda si izdajnik a za to postoji samo jedna kazna. Smrt. Zar se to može upoređivati sa situacijom kod nas? Ne bih rekao. Čak... mislim da takvog fanatizma nema ni na bliskom ni na dalekom istoku. Nigde. Ako je Tito mislio da ceo narod može da bude jedna armija, onda je trebao od njih da uzima pelcer. Mi to nikada nismo postali. Srećom. Jer... zamislite da danas od malih nogu učite dete da su... recimo... Mađari neprijatelji, da ih treba sve isterati iz Srbije, da život sa njima nikada neće biti moguć... i da uz sve to i mušku i žensku decu učite da pucaju, da pune municijom šaržere, da rasklapaju i čiste oružje, da znaju da ga sakriju, prošvercuju... ako treba nose i u školu. Ne... srećom daleko smo mi od toga. A oni?... Pa... „obećali su“ da neće više, ali... niti su Irci spremni da ne ponove „Kosovo kao specifičan slučaj“ niti Englezi da odglume Srbe i... puste da tako i bude. Ne, to se njima neće desiti. Bez obzira koliko će krvi poteći irskim ulicama, jer to je samo... krv. Krv i ništa više.