I paor i ratnik 5 “Suludi rat... idem kući... dosta je”

            Trudim se da Specijala vozim što je moguće brže iako bez svetala ne vidim baš puno. Prozori su nam otvoreni da bi i pored rada motora što više čuli nadajući se da ćemo tako teže doživeti neki neprijatan susret sa “braćom” s druge strane linije. Uvek sam imao dobru orijentaciju a sada, u ovim uslovima, to se izoštrilo još više. Ubeđen sam da idem u dobrom smeru i da ćemo izbiti kod glavne zemunice na našoj liniji. Nisam pogrešio. Nazirem u mraku zemunicu ali i čoveka koji stoji ispred nje. “Eto... ipak ne spavaju svi”, kažem Bajiću... “Stoj”... “Stani pička ti materina”... čujem kroz otvoren prozor. U deliću sekunde sam stisnuo kočnicu i ukopao se u mestu. Nije vredelo. Samo sekundu kasnije video sam vatru iz cevi Apovke i zvuk rafala koji je pocepao gluvu tišinu noći i dopro do naših ušiju. Spuštamo glave i tela što niže ali u Specijalu baš nema mesta za neko „zaleganje“. Kao kroz san čujem poručnikov glas koji pita ko to puca i koji mu je kurac... šta radi... jel‘ normalan. Glas sa zemunice nije ništa nežniji i uzvraća istom merom... otprilike... A koji si ti kurac?... izlazi napolje i leži na zemlju ili ću vas izbušiti k’o rešeto... Izlazimo polako dok poručnik Bajić koji je prepoznao našeg stražara viče da mu jebe i oca i majku ćoravu i da je to on... poručnik... i ja sa njim. Iz zemunice su već svi izašli napolje sa puškama uperenim ka nama. Jedino... neko... ne znam ko... psuje i grmi i udara nečim o zemlju a zatim spustivši pušku sa ramena ispaljuje rafalnom paljbom bar desetak metaka u to nešto što leži na zemlji. Konfuzija je na vrhuncu. Pojavljuju se i dvojica ljudi iz kukuruza koji su bili ispred zemunice, ka neprijateljskoj liniji, i koji su očito tog trenutka bili na... osmatranju... straži... prvoj liniji ispred prve linije... ne znam ni sam. Sada su svi okrenuli puške ka čoveku koji je izašao iz zemunice i pucao u nešto na zemlji... „Šta me gledate, koju pičku materinu... jel‘ ne vidite da me pacov „načeo“. Gospode... pacov ga je „načeo“ u zemunici... gde su ostali bili pa nisu videli da je pacov u zemunici? Pale se baterijske lampe iako su svi svesni da time odajemo svaki naš pokret. Ali, i to je bolje dok se svi ne saberemo i ne shvatimo šta se događa. Onom jadniku je uvo krvavo... pacov ga je ujeo za uvo. Stresao sam se kao pas kada izađe iz vode. Većina ljudi u zemunici i uopšte u našoj jedinici je sa Čeneja. Većina je mlađa od mene. Tek što su došli iz vojske... Ali ovaj je baš momčina... Taj pacov je bio mrtav čim ga je zveknuo od zemlju, ali... morao je da ispali u njega još pola rafala... iz osvete, besa, mržnje... Tek onda pitam ovog što je bio na straži ispred zemunice zašto je pucao na nas dok baterijom osvetljavam izbušenu ciradu iznad kabine... “Ne znam brate... uhvatila me frka... neosvetljen kamion dolazi... ja sam sam”... Polako mi kreću trnci kroz noge i ruke. Moram da sednem na travu... prašinu... blato... jebem li ga ako znam šta je. Sa zakašnjenjem od par minuta strah kao da počinje da mi parališe celo telo dok u glavi čujem otkucaje sopstvenog srca. Majku ti jebem... gde sam ja ovo?

            U daljini čujemo da je i u Sarvašu frka... svi su na nogama... ovo su prvi rafali sa prve linije koji su se čuli u sred noći od kada smo ovde. Čujemo i da na protivničkoj strani vlada ludilo. Čuju se isprekidani glasovi, dozivanje, komande. Poručnik Bajić utrčava u zemunicu i nekim drkavim sistemom veze koji više liči na dečiju igračku pokušava da dobije vodnika u Sarvašu. Najzad se neko javlja... ali... jebiga... ne čuje se ništa... Posle par minuta dovikivanja preko telefona, koje se verovatno čulo i ovako... kroz vazduh... mislim... nisu im ni trebali telefoni... uspeva da objasni ljudima u Sarvašu da je sve u redu i da smo se samo malo „usrali“. Sada već mogu da čujem i psovke... jebu nam mater svi od reda... i naši i ovi od preko. Ja još uvek sedim. Ne mičem se. Drhtavim glasom pitam ovog krelca što je pucao na nas koji mu je kurac bio jer... još kada sam baterijom osvetlio ciradu shvatio sam da je on pucao u nas... u kabinu... ali je samo slučajno promašio i pogodio ciradu iznad kabine. Strah je jezivi neprijatelj. Najgori. Od njega se obnbevidi kao kada dugo ostaneš pod vodom i kada imaš utisak da će ti se pluća rasprsnuti. Čovek se izvinjava. Kaže da nije hteo... da nije mislio... da se uplašio... da je bio iznenađen. „Pa dobro... ko je mogao da dođe iz pravca Sarvaša... Zenge, pička mu materina... imaš li ti imalo mozga... mogao si nas pobiti“ govorim mu, više da bih sebe umirio. „Izvini prijatelju... jebiga“... A onda i ja pomislim... ma neka ide sve u pičku materinu... živi smo. To je najvažnije. Samo... do kada? Kada je kome određen taj sudnji čas? Ostali smo još oko pola sata. Dovikivanje je potrajalo još neko vreme a onda je opet zavladao onaj zlokobni muk. Neko je pokrenuo priču o mom razvoženju ljudi ujutro i da nije dobro to što idemo uz prugu... Idealna smo meta za „Maljutku“... rusku raketu koja iza sebe vuče tanku žicu preko koje se njom upravlja sa neke vrste džojstika. Kao u video igrici. Nisam puno obraćao pažnju, ali nije da mi nije ostalo u glavi. Ili... možda još više u grlu. Ono steže, grči se i pulsira kada strah za sopstveni život nadvlada svaki drugi osećaj. Da ne bih više slušao ono što ne bih da čujem, rekao sam Bajiću da završava sa „noćnom smotrom“ i da krećemo. „Gde žuriš”, pitao me je kada smo već bili u Specijalu... “Kući” rekao sam odsutno... „Valjda kući....“ Pri povratku sam vozio dosta brže... oči su mi se, kao da sam mačka, već navikle na mrak, a i hteo sam da se što pre opružim i bar malo odmorim telo koje je već neko vreme bilo u apsolutnom grču. Za samo par sati treba voziti smenu na isto mesto gde smo sada bili. U retrovizoru mi se u noćnoj tami ocrtavao magacin “Saponije” u daljini. U stvari, ja to i neznam... tako su mi rekli... ali ovde se skoro sve uzima zdravo za gotovo. Alkohol kao naš sluga i gospodar, koji se pije na hektolitre, određuje stepen naše razboritosti. A ona je... uglavnom jako niska. Prilazimo selu. Prva straža. Lozinka i odziv prolaze glatko. Druga, glavna straža, sa trojicom ljudi na pružnom prelazu... Bez lozinke i odziva pitaju kakvo smo to sranje napravili... “Da... ‘ajde i vi nas malo zajebavajte... odavno niko nije. Volim to... baš volim”, odgovaram im i, čini mi se, bršem ih istog trenutka iz memorije. Potpuno. Ali... ne za dugo... Ulazimo u selo. Deluje mi mračnije nego na otvorenom. Vozim od pruge ka centru sela. Nigde nisam video uličicu u koju skrećemo da bi stigli u „našu arenu“. Okrećem se i vraćam. Vozim polako. Jako je mračno. Opet sam promašio skretanje. Šta se ovo dešava, majku mu jebem... kao da je neko izmešao kuće kao Lego kockice pa me sad zajebava. Ponovo stižem do straže kod pruge. Okrećem se ponovo. I ponovo stižem do centra sela a da nisam video uličicu. Pa opet nazad do straže. Gospode... šta je ovo... da li sam od straha kod one zemunice poludeo... izgubio razum. Bajić se zajedno sa mnom nervira. Ni sam ne znam kako, ali po treći put dolazimo do straže kod pruge. Potpuno sam izgubljen. Kao da sam prvi put na ovom delu zemaljske kugle.

            Odjednom, straža iskače ispred nas. Jedan od njih otvara moja vrata, stavlja mi Apovku pod bradu. Psuje mi mater ustašku i kaže da izađem napolje. Krajičkom desnog oka vidim da se isto događa i Bajiću. Opet ga čujem kako psuje i kako im kaže da će ih sutra streljati... da će im jebati mamu maminu... Ništa ne pomaže. Jedan od ljudi iz straže... ili KPSa... ili... šta li je to već... urla na mene. Ko sam? Odakle sam? Odakle mi uniforma? Jebaće mi majku ustašku ponovo... Vuče me za rever uniforme i ja ispadam iz kamiona... na asvalt... pokušavam da se dignem... ne dozvoljava mi... cev Apovke mi drži na grlu. Ponovo urla da mu kažem odakle sam, kako sam stigao do sela i kojoj jedinici hrvatskih Zengi pripadam. "Pričaj... pričaj, mamicu ti jebem ili ću ti jabučicu otkinuti"... urla i dalje. Ne mogu ni da progovorim. Pokreti su mi spori i ukočeni. Ne vidim Bajića. Kamion radi u mestu i izduvni gasovi mi još više zamućuju svest. Odjednom, prošla mi je kroz glavu rečenica onog oficira iz Majevice da dobro pazim na vojnu knjižicu. Hteo bih da kažem nešto ovom ludaku iz straže ali ne mogu... kao u snu. Viknuo bih ali mi nešto ne da. Polako mu pokazujem na levi gornji džep na bluzi uniforme... Uspevam da progovorim... da smo naši... da uzme vojnu knjižicu iz džepa... On je sav u grču... kao da ne shvata šta mu govorim... ili nije u stanju da razume. Shvatam da mu je puška otkočena i zapeta... samo mali dodir na okidač i... gotov sam. Odjednom... tip se smiruje i kaže mi da ustanem. Vadi vojnu knjižicu iz mog džepa... „Iz Novog Sada si?... pa koji ti je kurac?... šta se vozikate i kružite već 15 minuta?... da li ste vi normalni?“... Još uvek ne vidim Bajića. Ovaj moj je spustio pušku i okrenuo cev prema zemlji. Sada već polako počinjem da pričam ali mi je muka... povraća mi se... saginjem se i hvatam rukama za kolena. Pojavljuje se i Bajić kome onaj drugi tip još drži Apovku uperenu u gornji deo leđa. Shvataju da smo njihovi. Govore nam da sednemo. Ja ne mogu... ostajem onako držeći se rukama za kolena. Ali Bajić počinje paljbu... jebe im i oca i majku i sve živo i mrtvo... sagnuli su glave... okačili su Apovke o ramena, ali se vade iz govana; „Otkud vi sada... i što se vozikate... kao da ne znate gde ćete... kao da nikada niste bili u Sarvašu... otkud znamo... bila je neka pucnjava na liniji... a onda se pojavljujete vi sa Specijalom i idete napred-nazad... jebiga“... Bajić se držeći se za kosu na potiljku polako spušta dole... seda... ispruža noge... Dahćuću kao da je trčao govori; „Pa majku vam jebem idiotsku... pa sad smo prošli pored vas... pre sat smo izašli iz sela... ma jebaću vam majku za ovo... jebaću... vam majku“. Iz Šapca su. Tu su mesec dana. Ne snalaze se baš najbolje. „Bajiću... ‘ajmo odavde... ‘ajmo kući... ovo je brod ludaka“... izgovaram dok gledam u nebo. Sedamo u Specijala i krećemo. Uličicu sam sada našao bez problema. Ostavljam kamion, ulazim u kuću, ostavljam Apovku i ležem na krevet. „Bajiću... ja idem kući“ ponavljam glasno... ionako su svi budni od noćašnje ludnice pa nikoga ne uznemiravam. Polako već sklapam oči i čujem da me pita kako to mislim da izvedem... i ko će onda voziti Specijala. Kroz polusan odgovaram da ne znam i da me boli kurac, ali da jedno znam... ja ne ostajem ovde do kraja... idem kući... nije ovo sranje za mene... ipak u meni teče seljačka... paorska krv. Nisam ja stvoren za ratnika. Gotovo je sa ovim igranjem kauboja i indijanaca. Idem kući. Desetak dana nakon toga skinuo sam uniformu i vratio se kući. Nikada je više nisam obukao. Nikada.

Svima koji su na bilo koji način osetili prokletstvo rata.