I paor i ratnik 4 “Rat”

            Jaka eksplozija koja je protresla celu kuću u gluvo doba noći budi me iz sna. Uzbuna? Ma kakva uzbuna, nisam u vojsci... rat je. Rat? Otkud ja u ratu? Ovo je neka zajebancija? Nije...  U kući je mrkli mrak. Neko je upalio bateriju. Jedan od nas je ovde već skoro dva meseca i zna kako ide “protokol”. Smirenim glasom, ali vrlo jasno i dovoljno alarmantno izgovara... „Minobacači... 120 mm... svi u podrum...“. Smešten sam u kući komande naše jedinice. Nikada nisam voleo one bliske komandama, ali jebiga... ispalo je da je moje poznavanje raznih vrsta vozila bilo za sve njih dar sa neba i... ispadoh selotejp zalepljen za „komandni kadar“. Kadar koji se sastojao od rezervnog poručnika i rezervnog vodnika prve klase. Ali... ljudi su OK... ispalo je da ih i poznajem... sa Klise su. Novosadske Klise... ne ove ovde u blizini Osijeka. Ceo komandni kadar naše jedinice nas dočekuje u podrumu. Mislim... i poručnik i vodnik jer, to je naš ceo komandni kadar. Pada još jedna granata. Kuća drhti i stenje. Hteo sam da pitam ovu staru džombu koja robija ovde nešto duže od mesec dana, da li minobacačka granata može da prosvira krov i tri betonske ploče koje su iznad nas... Prozreo je moje pitanje i pre nego što sam ga izgovorio... “Ne brini, ne može nas zakačiti... samo se sagni ako neka slučajno padne tik uz kuću i podrumske prozore”. Svi smo šćućureni kao miševi. Mukla tišina vlada u pauzama između eksplozija. Ne čuju se ni ptice ni psi. Brojim granate još od prve. Do sada je palo petnaest... evo i šesnaeste... čuje se kako zviždi. Neverovatno kako jedna granata od 120 mm koja je pala... ne znam ni sam... pedesetak metara od kuće može tako da protrese kuću ove veličine. Ne znam ko je živeo u njoj dok ovo ludilo nije počelo. Nismo zatekli skoro ništa. “Soni brigade” iz Pančeva su prošle pre našeg dolaska i “očetkale” sve. Dobro je da je bar WC šolja ostala... da ne idemo usred noći negde na livadu... mada... kakva je... obično i idem. Počinje da tutnji naša artiljerija. Baterija se nalazi na južnom izlazu iz sela. Haubice od 152 mm stvaraju i nama ovde zaglušujuću buku... kako li je u Osijeku gde padaju, Gospode? Šta li im je cilj? Nečija kuća... opština... policijska stanica...? Ili neka njihova komanda? Ako je kao naša... Ma sve komande su iste, svaka vojska jednako suluda, svaki rat jednako besciljan. Jer... šta radim od kada sam došao u ovu nedođiju? Svako jutro i veče vozim vojsku, svoje drugare i sapatnike, na smenu onih predhodnih sapatnika. Svako odvali po 12 ili 24 sata, u zavisnosti od rasporeda, u rovovima i zemunicama na liniji razgraničenja. Jedino ja i „komandni kadar“ ne idemo u rovove i zemunice koje su prva linija i „tačka dodira“ a koje su oko kilometar ili nešto više zapadno od sela... ka Nemetinu i Osijeku. Na otprilike kilometar od naših linija su njihove, mada ima mesta gde je razmak svega 300 metara. Imaju i jednu stratešku prednost. Rekli su mi da je to magacin „Saponije“... zgrada visoka oko petnaest metara na koji su postavili snajperiste. Razne priče kruže o snajperima... da su korejski... ili izraelski... ili “zastavini”... Vojska, odnosno rezervisti, uvek imaju sto kombinacija. Zna se da su do sada pogodili samo jednog čoveka. Mnogo toga se i zna i ne zna, ali jedno sam sigurno utvrdio... ovde nigde nema “teritorijalaca”... odnosno ljudi iz Istočne Slavonije. Sve jedinice su iz Novosadskog korpusa. Zato nam, od kada smo stigli, “Zenge” preko radio Osijeka šalju “pozdrave”, “čestitke” i “najleše želje”.... uz razne prigodne pesme. Šta ćeš... to je jedina radio stanica koju hvatamo a oni su, izgleda, veoma dobro obavešteni. Veselo, veselo! 

            Najdublji deo noći je. Oko 2 ili 3 sata. Nikada ne znam koliko je sati jer ne nosim sat... valjda tako mislim da će mi brže proći ova robija. Brojim samo dane. Trgao sam se iz sna koji ovde inače i nije pravi san... svi kao da smo u nekom polusnu. I noću i danju. I polupijani. Skoro svi. Učinilo mi se da je neko ušao o sobu. I jeste. Ne padam u frku da su Zenge stigle do nas... znam da je neko naš, ali ipak opipavam pušku sa svoje desne strane. Nas petorica spavamo u sobi veličine dvadesetak kvadrata na nečemu što bi se moglo nazvati „bračni krevet preko cele sobe“. Na blokove za zidanje smo stavili palete a na njih neke dušeke.. sunđere... ćebad... ko je šta stigao, i dobili smo ogroman krevet. Ima dovoljno mesta za svakoga ali je neudobno, tvrdo i neravno. Ujutro ustajemo kao prebijeni. Pa, jebiga... to su sve dragocena iskustva koje treba poneti kući kao učesnik rata između dva ili više pobesnelih naroda na prostoru malo većem od jednog vojvođanskog salaša. Senka koja je ušla u sobu ide pravo ka meni... A prema kome bi drugo?... Gde li su sada smislili da vozim nekoga? Poručnik pokušava da me probudi što tiše... „Budan sam prijatelju, šta je sad“? Zove me napolje. Uzimam pušku i ustajem uz uzdah koji bi trebao da znači sve najgore svakome ko mi je tog trenutka pao na pamet. Automatsku pušku M-70, u narodu poznatu kao „Kalašnjikov“ sam prvi put uzeo u ruke pre dvadesetak dana kada smo stigli na „prvu liniju vatre“ kako se to zvalo. Nikada pre toga je u životu nisam držao u rukama. Nismo imali nikakvu obuku, nismo dobili ni one famozne pločice na lančiću... samo su nam podelili Apovke, kako smo tada zvali Kalašnjikove, i rekli da se malo pozabavimo njima. Jednom sam je rasklopio i sklopio i kada sam počeo drugi put pomislio sam... “ma neka idu u pičku materinu i oni i puška” i odustao od daljeg samoobučavanja. Uzeo sam 4 okvira metaka koji su već bili u paru zalepljeni izolir trakom jedan za drugi i... pomislio... to bi bilo to. Dogovorili smo se da niko ne drži metak u cevi i da svako oružje bude zakočeno jer, u suprotnom ćemo se potamaniti međusobno kao vaške, što je manje-više i poštovano. Izlazim u hodnik kuće. Poručnik me zove kod sebe u sobu. “Šta je sad... da ne krećemo u opsadu Osijeka po nekom tajnom planu naše genijalne glavne komande”? pitao sam. “Sindžo, ne zajebavaj... treba da uradimo nešto noćas” rekao je kao odgovor. “Šta ti i ja možemo da uradimo, majke ti... da uhvatimo živog Branimira Glavaša i dovedemo ga ovde pa da mu se svi popišaju u šlem”?, razmišljao sam na glas. “Ne zajebavaj se, majke ti... jel’ možeš ti da provedeš jedan dan a da se ne zajebavaš... Kako ti ne dosadi”? rekao je dosta ozbilnim glasom. “Da mi dosadi?... pa to me jedino održava u koliko-toliko normalnom stanju... ako takvih ovde uopšte ima. Nego... pričaj više šta treba da radimo, pa da te ja na brzinu, kao i uvek do sada, odgovorim i da se vratimo u ono stanje polumeditacije koje ovde zovemo spavanje” produžio sam sad već malo nervoznijim tonom. “Ovoga puta me nećeš odgovoriti... i onako me u komandi svi zajebavaju da u našoj jedinici svi komanduju sem mene”... rekao je uz ton koji mi je ličio kao da me na nešto priprema, pa sam brže-bolje nastavio ne bi li ga što pre sasekao; “Pa... nisi se valjda upalio na gurku nekih bolida iz komande od kojih su samo dvojica možda jednom u životu videli zgradu vojne akademije... ko ih jebe...” 

            Nije uspelo ubeđivanje. Poručnik je dobio naređenje od iste te drkave glavne komande da noćas izvrši „kontrolu gotovosti na položajima“... Dokon pop i jariće krsti, mamicu im jebem govnarsku... gde baš nas nađoste... Džabe sam mu objašnjavao da je noću kamion te veličine idealna meta ako zaista imaju puške sa IC nišanom, kao što se priča... „Ma vozićeš samo sa ratnim svetlima“ ubeđivao me je.... „Voziću ja bez ikakvih svetala, nisam lud da upalim ni šibicu, ali detektovaće nas po motoru“... Ne vredi... Slepom i gluvom je džaba pričati. Ubacio sam pušku kao da je cepanica iza sedišta Specijala, kresnuo motor i krenuo dosta oštro i pored poručnikovog negodovanja tipa... „Ako me Zenge nisu ubile, ne moraš ni ti u ovom čudu“.... „Bajiću, ne seri, majke ti... ko koga vodi u zagrljaj smrti... ja tebe ili ti mene“? odbrusio sam i nastavio... „Ako misliš da te odvezem do linije onda ćuti i prepusti sve meni... ja nisam išao u školu rezervnih oficira, što mi je izuzetno drago, ali ako nešto znam, znam kako da s ovim čudom stignemo tamo gde su one budale iz glavne komande zamislile... i zato ćuti i trpi“. Na južnom izlazu iz sela uredno, uz ispravnu lozinku za taj dan prolazimo sve straže. Odlučio sam da ne idem uz prugu koja od Sarvaša pravo kao strela ide ka Osijeku, kao što inače radim, nego da napravim manji polukrug spuštajući se na jug da bi malo kasnije lagano skrenuo u desno ka zapadu i sa malo južnije strane nego inače došao do centralne zemunice. Krećući se uz prugu bili bi mnogo lakša meta. Vozim bez svetala. Smeta mi čak i što u kabini sijaju satovi na armatur tabli. Rado bih oduzeo kontakt da ni oni ne sijaju ali znam da onda alternator neće puniti akumulator, a samo mi još fali da negde nesvesno ugasim kamion pa da onda ne mogu da ga upalim... bilo bi veselo. Eh... da bar ratujemo u Sremu pa da ima nekog brda iza kojeg bi se bar malo sakrili ili bar ostavili Specijala na nekoj nizbrdici, pa ako se upuva akumulator, samo ga spustim niz breg, kresnem i... gas. Brže i od kuršuma... čini mi se. Ali... nismo u Sremu nego u ovoj tepsiji od Slavonije i sve je tako ravno da mi se čini da mogu da me vide i iz Zagreba ako se samo malo podignu na prste. Lepo je živeti u ravnici... bar smo mi na to navikli... samo je malo zajebano za ratovanje... posebno ako to nismo imali ni u pedesetogodišnjem planu. Muči me još jedna stvar koju i ne spominjem poručniku Bajiću. Šta ako promašim zemunicu... bilo koju... i nesvesno između njih presečem liniju razdvajanja i produžim pravo ka Osijeku. Između njih i nas je minsko polje. Teško da bi se Specijalom provukao a da ne zakačim ni jednu minu. A čak kada bi se i to desilo... šta onda... Da se stavim na raspolaganje Zboru Narodne Garde Hrvatske? Banem u centar Osijeka i kažem... „Jebiga... do sada sam vozio za Srbo-JNA-četnike, ali... to je bilo samo privremeno... ja sam, braćo Zenge-ustaše, u stvari vaš“. Gospode, kada će doći kraj svom ovom sranju, da se, bar jednom, naspavam kao čovek u svom krevetu i zaboravim sve ovo što me snašlo još od kada sam primio onaj jebeni poziv.