Kolona autobusa prolazi kroz Bijelo Brdo.
Iz perspektive otetog rezerviste u autobusu izgleda blatnjavo i skrnavo. Prolazimo
dalje. Par kilometara dalje video sam sa desne strane puta tablu „Sarvaš“ koju su srpski oslobodioci preškrabali
sprejom i napisali „Jelenovo“, što bi bio bukvalni prevod sa mađarskog na
srpski. U Sarvašu je do ovih, ničim izazvanih sukoba živelo dosta Mađara.
Pa,... dobro... podseća na Vojvodinu u svakom smislu. Jedino... ne znam koga su
onda oslobodioci oslobađali? Vidim
da se vozač nakon par rutinskih skretanja muči i hvata veliki radijus da bi se
autobusom provukao kroz prolaz između dve kuće koji je, u stvari, ulica.
Uličica kojom se izbija na veliki prostor i koji izgleda kao ogromni trg u
unutrašnjosti sela jer je oivičen kućama sa sve četiri strane a u sredini je
velika livada koja je uveliko zarasla u visoki korov. Ulica čini neku vrstu
četvorougla u kojoj su sve kuće sa leve strane ako se krećete u pravcu kazaljke
na satu. Zaustavljamo se. Izlazimo kao mačke upravo prebijene od strane nekog poludelog
rotfajlera. Postrojavamo se nekako... jedva... Nikada se nisam postrojavao s
ovim ljudima, nikoga ne poznajem, ne znam ko je viši a ko niži niti na koji
način da se postrojimo. Ali, nekako smo uspeli. Iz obližnje kuće izlazi sitan i
koštunjav čovek u ratnoj, nekada svečanoj uniformi za izlazak u grad kakvu i mi
svi sada nosimo. Na raeverima vidim dve zvezdice. Poručnik. Počinje s govorom.
Nije baš ličio na onaj majora Gavrilovića iz 1915. ali... vukao je na neke
svete srpske zemlje... i još po nešto... onako... iz vojničkog života... što je
valjda trebalo da bude šaljivo i da nas onako usrane oraspoloži. Svi ćute.
Čujem sopstveni glas kako ga pita je li on aktivni ili rezervni poručnik na
koji kao eho stiže odgovor da je rezervni ali da to ništa ne menja na stvari. I
opet čujem svoj glas koji kaže da me u principu boli kurac ali da ne bi bilo
loše da se zna šta rade one silne oficirčine u Majevici dok mi ovde „branimo
Srbiju“ vukući muda po blatu... u blizini Osijeka.
I opet stiže šturi odgovor da neke stvari i nisu baš najbolje uređene ali da je
tako kako je i da ne otežavamo stvari i sebi i njemu... Mora se
„odrobijati“ neko vreme ovde i... to je to. “Ma da“, govori moj glas, „samo... na robiji se ne gine“. Nije izdržao a da
me ne pita otkud ja znam kako je na
robiji a ni ja da mu ne odgovorim... da sam bio... Jebiga... za svakog tamo,
kažu, postoji po jedna cigla. Ja sam jednu izvadio, ali... ko zna... možda ih
ima još. Pričao nam je i da je sada na snazi ratno pravo... kao... nema
zajebavanja... Mada, nisam primetio da se bilo ko zbog toga štrecnuo. „Nego...
‘ajde da peremo noge pa da polako ležemo... nešto mi se otegao ovaj dan“...
opet čujem sopstveni glas, što ostali uz smeh prihvataju aklamacijom iako niko
još ne zna gde ćemo i kako biti smešteni. Hladno je. Sneg će, mater mu.
Opet slušam poručnika. Rezervnog. Smeta mi što je rezervni.
Kao da vozim kola sa rezervnim točkom pa bih što pre da stignem do vulkanizera
i skinem ga... s kola. Spavaćemo po petorica ili šestorica u kući. Negde
možda i više nas. Vodnik će nas “razvesti”... po kućama. I on je rezervista.
Sve to počinje da mi ide na živce. A onda, rezervni poručnik zaustavlja celu
operaciju “razmeštanje” i pita da li možda ima neko ko zna da vozi “Specijala 150”... Tam 150 T11 Specijal... kako
je zvanično vođen u knjigama JNA. Sve mi to liči na neku zajebanciju pa s
nestrpljenjem čekam produžetak operacije “razvođenje po kućama”. Kakav crni
kamion... samo mi još on fali u ovoj nedođiji. Kao da mi ga nije dosta kod
kuće. Ali rezervni poručnik nam ne dozvoljava da se raziđemo... ako je on uopšte
u stanju da bilo šta zabrani... i ponovo trubi isto pitanje; ”da li neko
zna...” Sada već shvatam da misli ozbiljno, i ništa mi nije jasno... zašto svi
ćute... nemoguće da nema nikoga ko ne zna da vozi to “čudo” vojne tehnike iz
Maribora... ponos i diku JNA... serem mu se na konstruktora. Ali i dalje se ne javljam. Otkud znam... Možda me
zavali u neko sranje... Da idem s njim na pregovore s Branimirom Glavašem u
Osijek... ili još gore... u Zagreb... mečki na rupu... ili da s njim
preforsiram Dravu... šta zna rezervni poručnik... on možda misli da je to
poluamfibija. Ali, ne vredi. On nastavlja da zavija s istim pitanjem kao sirena
i sada više ne mogu da izdržim... Opet čujem kako se smenjuju moj sopstveni
glas i glas rezervnog poručnika... “Pa
dobro... jel’ ima komande kao helikopter ili volan... jel’ treba s njim da se leti ili samo da se vozi”? čujem sebe... „Samo se ti zajebavaj“, nastavlja rezervni
poručnik... „ja ozbiljno pitam da li ima neko ko zna da vozi Specijala... stoji
već skoro dva meseca jer niko ne zna da ga vozi... tu ga je dovezao neki
Pančevac i otišao na sasvim desetu stranu“.... „A šta treba da radi onaj
ko ga bude vozio?“, opet čujem sebe... „Ništa posebno... samo treba bar da zna
da ga vozi... koliko-toliko... da pripomogne u razvoženju ljudi na položaje i
prevozu nekih stvari“, nastavlja poručnik. Rezervni. „Dobro ljudi, jel‘ ovo
neka zajebancija, ili... jel‘ moguće da baš niko ne zna da vozi ovo sranje”?
opet čujem sebe. „A... kad si tako pametan, jel‘ ti znaš“? čujem neki glas iza
sebe. Sad... ne shvatam da li me lože ili... Ništa ne shvatam. Ali, da bih
prekinuo ovo seljačko nadmudrivanje, kažem “naravno da znam... ne znam u čemu
je uopšte fazon?... i... ako smo to rešili, ‘ajmo sad da se sklanjamo sa ove
vetrometine”. “Čekaj, polako”... opet čujem rezervnog poručnika... “prvo da
vidimo da li stvarno znaš da ga voziš... upali ga i provozaj jedan krug ovde“. “Ma
idi, bre, čoveče u kurac i ti i Specijal... šta si ti... predsednik komisije za
polaganje?... vi svi zajedno niste normalni... jeb’o vas Specijal... pa to je
kamion kao i svaki drugi... probudi
me sutra ujutro i odvešću te gde hoćeš... mada... bilo bi doboro da to bude
Novi Sad... ako ne mogu danas da se istuširam, onda bar da sutra u’vatim
priliku” govorim mu i okrećem se da me “razvedu” do neke kuće gde bi se mogla
založiti vatrica jer smo se svi već dobro smrzli.
“Nema
razilaska dok se ne uverim da znaš da voziš Specijala... treba nam bar solidan vozač... ima gomila stvari da
se uradi” tvrd je rezervni poručnik. Okrećem se oko sebe sve misleći da je ovo
neka fora za dobrodošlicu... kao... “umrite gušteri” i ostale seljačke fore iz
vojske koje su mi i onda išle na kurac, ali sada, osam godina posle vojske bi
mi pomerile čitav nervni sklop. Shvatam
ipak da svi čekaju da vide da li ja znam da vozim to govno. „Aman ljudi, pa ni
puške još nismo dobili... vozićemo se posle... ‘Ajde da se smestimo i uzmemo
oružje... pa na ratištu smo... nismo na radničkim sportskim igrama... koji vam
je svima“?... govorim svima kao da držim govor. Džabe. Vidim da ne vredi. Dolazim do rezervnog poručnika i
tražim ključeve... on odmahuje rukom... kao.. sačekaj... i šalje vodnika po
ključeve u kuću u kojoj je on smešten... što mu ga dođe kao „glavni stožer“ za
našu jedinicu. Dajem kontakt. Sve funkcioniše. Bar tako izgleda. E, sad, ako se
akumulator ufonja, onda jebiga. Grejem ga dva ili tri puta i tek onda počinjem
sa anlaserom. Pali iz cuga... što je
i meni čudno... ali... dobro je. Puštam ga da malo radi u mestu uz blago
povremeno dodavanje gasa. Znam da ne treba da ga pržim dok je hladan a i...
jebe mi se... sad sam ja unutra a oni napolju... bleje i iščekuju. Neka čekaju.
Malo razgledam po unutrašnjosti kabine. Opa.. ima i Vebasto... možda mi se dupe i neće baš toliko smrznuti u ovoj
vukojebini kako sam u prvom trenutku pomislio. Posle par minuta mi je već bez
veze da svi i dalje čekaju na toj vetrometini. Krećem i lagano obilazim prvi
krug. „Zagrevam gume“... kažem im kada sam obišao krug... i što je najgore,
izgleda da mi veruju. Drugi krug vozim dosta brže, ali ni blizu maksimuma... a
i što bih. Treći krug sam ga momački prozujao... Specijal ide kao
munja... Koliko sam se puta ’83 i
’84. popeo s istim takvim na Manjaču... prolazi mi kroz glavu. I ne samo
s njim. Vozili smo sve što ima točkove. Svugde. Iz Banja Luke u skoro celu
“sedmu armijsku oblast” vojničkim rečnikom rečeno. Ja sam, u stvari, u vojsci
dužio minibus... 30 sedišta. Vozio sam pitomce Srednje vojne škole i Vojne
akademije u Banja Luci. Ali, po potrebi smo vozili svašta. Nas koji smo imali
“C” i “E” od pre vojske a u vojsci dobili takozvanu “vojnu D” kategoriju su
malo više forsirali i slali nas i na ozbiljnije puteve. Moj klasić je, čak,
vozio oficire koji su zbog nekog krivičnog dela, obično saobraćajke, išli na
izdržavanje kazne u Niš. Tamo je bio vojni zatvor. Ja sam na nekoj vežbi nekim
manjim minibusom vozio nekoliko generala koji su, kao, “posmatrali kako se
vežba odvija” dok im je sve objašnjavao tada major, Slavko Lisica. S njim sam
često vozio pitomce. Vozili smo šta smo stigli. Kada nam je bilo dosadno,
probali smo da vozimo i tenkove i
oklopne transportere... rovokopače, Ultove, gredere.... imaš 20 godina i svašta
bi probao. Ali, jebiga,... onda nismo imali bojevu municiju i niko nije pucao
za nama... ili, još gore, po nama. Stajem.
Rezervni poručnik je fasciniran kao da sam spustio Mig 29 usred Sarvaša. Ali...
nije mu dosta... Pita da li znam da vozim i van puta... Tada i meni već postaje
zanimljivo... Silazim sa puta na veliku travnatu površinu. Sada sam u
potpunosti osetio sve gabarite kamiona i počinjem da se igram s njim. Mogu da
mu uradim što god poželim. Na ravnom, travnatom i klizavom terenu je
teško prevrnuti Specijala. Možeš da
uradiš s njim ono što ni jedan terenac ne može. Uključio sam pogon na sve tri
osovine. Specijal ore i kida zemlju ispod sebe. Ludovao sam kao dete... bar
desetak minuta, a onda sam izašao na put na suprotnoj strani od “stožera”,
napržio ga koliko god je mogao i razbacao ono blato sa velikih ripni
Specijalovih točkova na sve strane. Stao sam kod moje grupe i rezervnog
poručnika, ugasio kamion, izašao napolje i šeretski mu bacio ključeve... “Evo,
šefe... bilo bi dobro da ga do sutra neko opere... nađi nekog... jebiga... vidi
kakav je... k’o svinja. Ja odoh u neku kuću kod neke vatrice. Ako ti još nešto
bude trebalo... javi se”. Jebote
Specijal... promrljao sam, i sebi i njemu.
:D
ОдговориИзбриши