I paor i ratnik 3 “Specijal limuzina..."

            Kolona autobusa prolazi kroz Bijelo Brdo. Iz perspektive otetog rezerviste u autobusu izgleda blatnjavo i skrnavo. Prolazimo dalje. Par kilometara dalje video sam sa desne strane puta tablu „Sarvaš“ koju su srpski oslobodioci preškrabali sprejom i napisali „Jelenovo“, što bi bio bukvalni prevod sa mađarskog na srpski. U Sarvašu je do ovih, ničim izazvanih sukoba živelo dosta Mađara. Pa,... dobro... podseća na Vojvodinu u svakom smislu. Jedino... ne znam koga su onda oslobodioci oslobađali? Vidim da se vozač nakon par rutinskih skretanja muči i hvata veliki radijus da bi se autobusom provukao kroz prolaz između dve kuće koji je, u stvari, ulica. Uličica kojom se izbija na veliki prostor i koji izgleda kao ogromni trg u unutrašnjosti sela jer je oivičen kućama sa sve četiri strane a u sredini je velika livada koja je uveliko zarasla u visoki korov. Ulica čini neku vrstu četvorougla u kojoj su sve kuće sa leve strane ako se krećete u pravcu kazaljke na satu. Zaustavljamo se. Izlazimo kao mačke upravo prebijene od strane nekog poludelog rotfajlera. Postrojavamo se nekako... jedva... Nikada se nisam postrojavao s ovim ljudima, nikoga ne poznajem, ne znam ko je viši a ko niži niti na koji način da se postrojimo. Ali, nekako smo uspeli. Iz obližnje kuće izlazi sitan i koštunjav čovek u ratnoj, nekada svečanoj uniformi za izlazak u grad kakvu i mi svi sada nosimo. Na raeverima vidim dve zvezdice. Poručnik. Počinje s govorom. Nije baš ličio na onaj majora Gavrilovića iz 1915. ali... vukao je na neke svete srpske zemlje... i još po nešto... onako... iz vojničkog života... što je valjda trebalo da bude šaljivo i da nas onako usrane oraspoloži. Svi ćute. Čujem sopstveni glas kako ga pita je li on aktivni ili rezervni poručnik na koji kao eho stiže odgovor da je rezervni ali da to ništa ne menja na stvari. I opet čujem svoj glas koji kaže da me u principu boli kurac ali da ne bi bilo loše da se zna šta rade one silne oficirčine u Majevici dok mi ovde „branimo Srbiju“ vukući muda po blatu... u blizini Osijeka. I opet stiže šturi odgovor da neke stvari i nisu baš najbolje uređene ali da je tako kako je i da ne otežavamo stvari i sebi i njemu... Mora se „odrobijati“ neko vreme ovde i... to je to. “Ma da“, govori moj glas, „samo... na robiji se ne gine“. Nije izdržao a da me ne pita otkud ja znam kako je na robiji a ni ja da mu ne odgovorim... da sam bio... Jebiga... za svakog tamo, kažu, postoji po jedna cigla. Ja sam jednu izvadio, ali... ko zna... možda ih ima još. Pričao nam je i da je sada na snazi ratno pravo... kao... nema zajebavanja... Mada, nisam primetio da se bilo ko zbog toga štrecnuo. „Nego... ‘ajde da peremo noge pa da polako ležemo... nešto mi se otegao ovaj dan“... opet čujem sopstveni glas, što ostali uz smeh prihvataju aklamacijom iako niko još ne zna gde ćemo i kako biti smešteni. Hladno je. Sneg će, mater mu.

            Opet slušam poručnika. Rezervnog. Smeta mi što je rezervni. Kao da vozim kola sa rezervnim točkom pa bih što pre da stignem do vulkanizera i skinem ga... s kola. Spavaćemo po petorica ili šestorica u kući. Negde možda i više nas. Vodnik će nas “razvesti”... po kućama. I on je rezervista. Sve to počinje da mi ide na živce. A onda, rezervni poručnik zaustavlja celu operaciju “razmeštanje” i pita da li možda ima neko ko zna da vozi “Specijala 150”... Tam 150 T11 Specijal... kako je zvanično vođen u knjigama JNA. Sve mi to liči na neku zajebanciju pa s nestrpljenjem čekam produžetak operacije “razvođenje po kućama”. Kakav crni kamion... samo mi još on fali u ovoj nedođiji. Kao da mi ga nije dosta kod kuće. Ali rezervni poručnik nam ne dozvoljava da se raziđemo... ako je on uopšte u stanju da bilo šta zabrani... i ponovo trubi isto pitanje; ”da li neko zna...” Sada već shvatam da misli ozbiljno, i ništa mi nije jasno... zašto svi ćute... nemoguće da nema nikoga ko ne zna da vozi to “čudo” vojne tehnike iz Maribora... ponos i diku JNA... serem mu se na konstruktora. Ali i dalje se ne javljam. Otkud znam... Možda me zavali u neko sranje... Da idem s njim na pregovore s Branimirom Glavašem u Osijek... ili još gore... u Zagreb... mečki na rupu... ili da s njim preforsiram Dravu... šta zna rezervni poručnik... on možda misli da je to poluamfibija. Ali, ne vredi. On nastavlja da zavija s istim pitanjem kao sirena i sada više ne mogu da izdržim... Opet čujem kako se smenjuju moj sopstveni glas i glas rezervnog poručnika... “Pa dobro... jel’ ima komande kao helikopter ili volan... jel’ treba s njim da se leti ili samo da se vozi”? čujem sebe... „Samo se ti zajebavaj“, nastavlja rezervni poručnik... „ja ozbiljno pitam da li ima neko ko zna da vozi Specijala... stoji već skoro dva meseca jer niko ne zna da ga vozi... tu ga je dovezao neki Pančevac i otišao na sasvim desetu stranu“.... „A šta treba da radi onaj ko ga bude vozio?“, opet čujem sebe... „Ništa posebno... samo treba bar da zna da ga vozi... koliko-toliko... da pripomogne u razvoženju ljudi na položaje i prevozu nekih stvari“, nastavlja poručnik. Rezervni. „Dobro ljudi, jel‘ ovo neka zajebancija, ili... jel‘ moguće da baš niko ne zna da vozi ovo sranje”? opet čujem sebe. „A... kad si tako pametan, jel‘ ti znaš“? čujem neki glas iza sebe. Sad... ne shvatam da li me lože ili... Ništa ne shvatam. Ali, da bih prekinuo ovo seljačko nadmudrivanje, kažem “naravno da znam... ne znam u čemu je uopšte fazon?... i... ako smo to rešili, ‘ajmo sad da se sklanjamo sa ove vetrometine”. “Čekaj, polako”... opet čujem rezervnog poručnika... “prvo da vidimo da li stvarno znaš da ga voziš... upali ga i provozaj jedan krug ovde“. “Ma idi, bre, čoveče u kurac i ti i Specijal... šta si ti... predsednik komisije za polaganje?... vi svi zajedno niste normalni... jeb’o vas Specijal... pa to je kamion kao i svaki drugi... probudi me sutra ujutro i odvešću te gde hoćeš... mada... bilo bi doboro da to bude Novi Sad... ako ne mogu danas da se istuširam, onda bar da sutra u’vatim priliku” govorim mu i okrećem se da me “razvedu” do neke kuće gde bi se mogla založiti vatrica jer smo se svi već dobro smrzli. 

            “Nema razilaska dok se ne uverim da znaš da voziš Specijala... treba nam bar solidan vozač... ima gomila stvari da se uradi” tvrd je rezervni poručnik. Okrećem se oko sebe sve misleći da je ovo neka fora za dobrodošlicu... kao... “umrite gušteri” i ostale seljačke fore iz vojske koje su mi i onda išle na kurac, ali sada, osam godina posle vojske bi mi pomerile čitav nervni sklop. Shvatam ipak da svi čekaju da vide da li ja znam da vozim to govno. „Aman ljudi, pa ni puške još nismo dobili... vozićemo se posle... ‘Ajde da se smestimo i uzmemo oružje... pa na ratištu smo... nismo na radničkim sportskim igrama... koji vam je svima“?... govorim svima kao da držim govor. Džabe. Vidim da ne vredi. Dolazim do rezervnog poručnika i tražim ključeve... on odmahuje rukom... kao.. sačekaj... i šalje vodnika po ključeve u kuću u kojoj je on smešten... što mu ga dođe kao „glavni stožer“ za našu jedinicu. Dajem kontakt. Sve funkcioniše. Bar tako izgleda. E, sad, ako se akumulator ufonja, onda jebiga. Grejem ga dva ili tri puta i tek onda počinjem sa anlaserom. Pali iz cuga... što je i meni čudno... ali... dobro je. Puštam ga da malo radi u mestu uz blago povremeno dodavanje gasa. Znam da ne treba da ga pržim dok je hladan a i... jebe mi se... sad sam ja unutra a oni napolju... bleje i iščekuju. Neka čekaju. Malo razgledam po unutrašnjosti kabine. Opa.. ima i Vebasto... možda mi se dupe i neće baš toliko smrznuti u ovoj vukojebini kako sam u prvom trenutku pomislio. Posle par minuta mi je već bez veze da svi i dalje čekaju na toj vetrometini. Krećem i lagano obilazim prvi krug. „Zagrevam gume“... kažem im kada sam obišao krug... i što je najgore, izgleda da mi veruju. Drugi krug vozim dosta brže, ali ni blizu maksimuma... a i što bih. Treći krug sam ga momački prozujao... Specijal ide kao munja... Koliko sam se puta ’83 i ’84. popeo s istim takvim na Manjaču... prolazi mi kroz glavu. I ne samo s njim. Vozili smo sve što ima točkove. Svugde. Iz Banja Luke u skoro celu “sedmu armijsku oblast” vojničkim rečnikom rečeno. Ja sam, u stvari, u vojsci dužio minibus... 30 sedišta. Vozio sam pitomce Srednje vojne škole i Vojne akademije u Banja Luci. Ali, po potrebi smo vozili svašta. Nas koji smo imali “C” i “E” od pre vojske a u vojsci dobili takozvanu “vojnu D” kategoriju su malo više forsirali i slali nas i na ozbiljnije puteve. Moj klasić je, čak, vozio oficire koji su zbog nekog krivičnog dela, obično saobraćajke, išli na izdržavanje kazne u Niš. Tamo je bio vojni zatvor. Ja sam na nekoj vežbi nekim manjim minibusom vozio nekoliko generala koji su, kao, “posmatrali kako se vežba odvija” dok im je sve objašnjavao tada major, Slavko Lisica. S njim sam često vozio pitomce. Vozili smo šta smo stigli. Kada nam je bilo dosadno, probali smo da vozimo i tenkove i oklopne transportere... rovokopače, Ultove, gredere.... imaš 20 godina i svašta bi probao. Ali, jebiga,... onda nismo imali bojevu municiju i niko nije pucao za nama... ili, još gore, po nama. Stajem. Rezervni poručnik je fasciniran kao da sam spustio Mig 29 usred Sarvaša. Ali... nije mu dosta... Pita da li znam da vozim i van puta... Tada i meni već postaje zanimljivo... Silazim sa puta na veliku travnatu površinu. Sada sam u potpunosti osetio sve gabarite kamiona i počinjem da se igram s njim. Mogu da mu uradim što god poželim. Na ravnom, travnatom i klizavom terenu je teško prevrnuti Specijala. Možeš da uradiš s njim ono što ni jedan terenac ne može. Uključio sam pogon na sve tri osovine. Specijal ore i kida zemlju ispod sebe. Ludovao sam kao dete... bar desetak minuta, a onda sam izašao na put na suprotnoj strani od “stožera”, napržio ga koliko god je mogao i razbacao ono blato sa velikih ripni Specijalovih točkova na sve strane. Stao sam kod moje grupe i rezervnog poručnika, ugasio kamion, izašao napolje i šeretski mu bacio ključeve... “Evo, šefe... bilo bi dobro da ga do sutra neko opere... nađi nekog... jebiga... vidi kakav je... k’o svinja. Ja odoh u neku kuću kod neke vatrice. Ako ti još nešto bude trebalo... javi se”. Jebote Specijal... promrljao sam, i sebi i njemu.