I paor i ratnik 2 “Majevica i Regruteska"

            Tegleći maslinasto-zeleni ruksak prepun neuredno nabacane vojne opreme koju sam zadužio u kasarni na Trandžamentu kao novopridošli rezervista posle vojske i koji, od kada sam ga dobio, nikada više nisam ni pipnuo, ulazim u kasarnu “Majevica”. Ta kasarna, koja je pre drugog svetskog rata bila središte ratnog vazduhoplovstva za Vojvodinu, nije još uvek promenila zvanično ime koje je dobila posle tog istog rata... “Boško Palkovkjević - Pinki”, iako je već počela promena imena nekih ulica u gradu koja više nisu bila “moralno-politički podobna”. Svejedno... malo ko je uopšte znao pravi naziv kasarne na Avijatičarskom naselju... svi su je jednostavno zvali po tom predratnom imenu - Majevica. U krugu kasarne je već puno ljudi,  ako se tako mogu nazvati momci od 20 do najviše 30 godina. I pored tolikog broja ljudi vlada zlokobna tišina. Niko glasa ne ispušta. Sve deluje potpuno nestvarno. Kao u nekom filmu katastrofe u kojem se sprema glavna... udrana scena. Pitam dežurnog gde se prijavljuju rezervisti a on mi odgovara samo pokretom ruke i kažiprsta. Dosta neugledna prizemna zgrada ispred koje je većina ljudi koji su se već okupili. Prilazim nekoj vrsti šaltera koji se nalazi sa spoljne strane zgrade i dajem poziv i vojnu knjižicu. Oficir... mislim da je bio kapetan... gleda u knjižicu i počinje da me ispituje o služenju vojnog roka. Gde, koji VES, koja služba, šta sam radio... Ali... nekako polako i bez žurbe iako je iza mene mnoštvo ljudi. Ili se to meni u maglovenju tog teškog ranog jutra samo tako činilo. Sve mi je već dva dana kao san iz koga ne mogu da se probudim a strašno bih voleo. Na pitanja oficira odgovaram rutinski i bez bilo kakve emocije... skoro kao robot. Na moje veliko zaprepašćenje vraća mi knjižicu i... govori da, valjda... dobro pazim na nju... ili tako nešto. Pa, dobro... valjda ćemo dobiti pločice. Rat je. Ili bar “ozbiljna vojna vežba”... mislim.

            Tišina se produžava uz vidljivu nezainteresovanost za započinjanje bilo kakvog razgovora sa bilo kim. A onda, kao lavina, počinje komešanje i graja. Sve to pored mene prolazi kao gradski autobus koji ne ide u mom pravcu. Ni malo me ne interesuje šta se dešava. Ali... hteo, ne hteo, moraš da čuješ. Ogroman broj ljudi koji je došao ima mornaričke uniforme. U vojsci su bili u mornarici pa su i u rezervi zapali u rečnu mornaricu na Ribarcu. Tamo im je bazna kasarna i zato imaju mornaričke uniforme. Ma... kao da je to važno... poginuti u Jadranskom ili Panonskom moru... Mrtav si i... kraj. Ali, u komandi za koju niko ne zna gde je, brzo pada odluka... svi razdužujemo opremu koju smo zadužili po vojnom rasporedu i dobijamo novu. To su one, nekada svečane uniforme koje smo nosili u vojsci. Eto... nekada sam morao da pazim na nju kao da je skupoceno odelo od engleskog štofa a sada ću u njoj da se valjam u blatu kao krmača u maloj barici. Uostalom, to je samo uniforma. Svaka je ista. Za nekoliko desetina maskirnih koje se dele je jagma... kao da imaju neke talismane u sebi pa će ih metak zaobići. Stvarno nikada neću razumeti ljude. Puštajući sve da uzmu ko šta hoće jer... ja mogu da idem i u nekom starom džemperu u kom sam došao... počinju da mi upadaju u oči neke čudne scene koje se odigravaju oko ulazne kapije a koje niko ne primećuje. Neki od rezervista izlaze iz kasarne, odlaze do kioska koji se nalazi u blizini kapije a zatim, bez ranca i opreme, polako odlaze u pravcu prvih zgrada. Odlazim do dežurnog na kapiji probajući da shvatim u čemi je fazon. Kaže mi da su otišli da kupe cigarete pa će se vratiti?! Iako sam poneo tri boksa Malbora, ne želeći da se oslanjam na informacije da se cigarete na „vojnoj vežbi“ dele džabe, radoznalo pitam dežurnog da li i ja mogu da odem da kupim cigarete... „Ko ti brani, prijatelju... ovo je slobodna zemlja“... odgovori mi potpuno nezainteresovano kao da je dežurni u četvrtom razredu osnovne škole a ne na glavnom ulazu najveće kasarne u Novom Sadu.

            Odmah sam ukapirao da je u pitanju stara fora... „samo tetki lek da odnesem“... a onda... gas, u tri pičke materine odavde, jer ove budale ne znaju ni koliko ljudi se prijavilo ni koliko im treba. Ali jedno su shvatili... više je došlo nego što su mislili... odziv je bio više nego odličan. Novosadske budale su disciplinovanije od Beograđana. Ima više stoke nego što može da stane u obor. Uvek su slali 50% poziva više jer... ne odazivaju se svi, ali... ovoga puta... Bar desetak minuta sam stajao na ulazu u kasarnu i razmišljao da li i ja da „odem da odnesem tetki lek“ ili da se ipak vratim po novu uniformu pa onda u „boj za narod svoj“? U isto vreme gledam desetine oficira kako nekuda strašno žure po kasarni kao da se snima neki partizanski film a oni su statisti na dnevnicu. Gomila njih čak ne nosi ni ratne uniforme. Nose klasične... „svečane“, kako smo ih zvali. Majku vam jebem hohštaplersku... ako ste svi vi ovde... ko je tamo gde ja idem? Ko komanduje ovom ruljom koja se sprema da oslobađa „svetu srpsku zemlju“?... u blizini Osijeka... jer... upravo smo čuli da tamo treba da idemo. I... već sam, čini mi se, krenuo ka izlazu s namerom da odjebem sve budale ovog sveta, kada me je... valjda neka nevidljiva energija naglo zaustavila i vratila nazad. Ne znam ni danas šta je to bilo, ali... imao sam takav osećaj. Nisam mogao da joj se oduprem. Bila je mnogo jača od mene. Odustajem od bežanije i stajem u red za uniformu. U šatorsko krilo nam bacaju opremu. Dok drugi isprobavaju kako im stoji i da li su „predugački“ ili „prekratki“, ja stojim naslonjen na ćošak zgrade i zurim u njih kao da gledam snimanje istog onog partizanskog filma u kome sam, činilo mi se, malopre učestvovao zajedno sa buljukom oficira JNA, lagano pušeći cigaretu sarajevskog Malbora. Stižu autobusi... dugačka, skoro nepregledna kolona koja se ređa duž Avijatičarske ulice.  „Severtrans“, „Kulatrans“, „Vojvodina“, „Autoprevoz“... ko će se svega setiti... Zar je važno? Tri sata kasnije prelazimo Dunav kod Bogojeva. Oko mosta je gomila vojne policije i ljudi... u uniformama, civilu, pola-pola... Okolo su prepreke sa bodljikavom žicom. Jebote... gde je Kriger? Samo malo kasnije sa desne strane sam video putokaz... “Erdut”. „Dobro nam došli dragi gosti“, otelo se nekome u autobusu uz glasan smeh. Zaista... pomislio sam... dobrodošli.