SFRJ i agresija svih na sve

            Kada su me mobilisali na početku rata u bivšoj SFRJ, odmah sam znao da sam pojeo govno. Tvrdo, debelo i dugačko. Znao sam i da će za neko vreme, samo nisam znao koji broj godina je u pitanju, sve leći na svoje i da će biti isto, ili slično kao pre. Naravno, tada to nisi smeo nikome ni da spomeneš jer si istog sekunda postajao čovek koji je izdao sopstvenu naciju, koji druge nacije stavlja ispred svoje i koji bi se, recimo u uslovima NOR i revolucije, mogao streljati uz prvi slobodan zid kao vašljivo pseto. Odazvao sam se pozivu... kao što sam već pisao u nekim ranijim postovima... a da ni sam ne znam zašto. Ali jesam. Ratovao sam s nevidljivim neprijateljem jer smo se, bar na terenu gde sam ja bio, samo „dodavali“ minobacačkim granatama a ponekad i ozbiljnijom artiljerijskom vatrom. Oči u oči se nismo pogledali ni jednog trenutka. Samo sam ponekada kao u fatamorgani u daljini video obrise i konture ljudi koji su se, otprilike kao i mi, kretali levo-desno kao loptica u fliperu. Znam da nisam nikoga ubio. Kako? Pa, lako... nisam opalio ni jedan jedini metak. Nisam imao na koga. I... tako smo se vukli kao prebijeni neko vreme sve dok nije svanuo i taj dan da se ide kući. Po povratku, zvali su me još nekoliko puta, pokušavali da uruče pozive, ali više se nisam odazivao. Za mene, rat je bio završen. Tih prvih meseci rata, često nam je, od strane protivničke, dakle hrvatske strane, preko radija, TV i novina bilo nabijano na nos da smo deo agresije na hrvatsku državu. Narodski rečeno, da smo napali Hrvatsku. Pa... dobro... rat je, mislio sam, i svako ima pravo da svojoj strani, vojsci i stanovništvu, diže moral na razne načine. Rade to svi. I nama su govorili da se u Hrvatskoj „povampirio ustaški pokret“ koji je krenuo da ubija nedužno srpsko stanovništvo i to redom. Uz neizostavna srpska ognjišta. Propagandni rat je deo sveobuhvatnog rata.

            Ono što me čudi je da ogroman broj ljudi u Hrvatskoj i danas govori... a onda verovatno i misli... da je Srbija napala Hrvatsku i da sam i ja bio deo te srpske vojske. Ja se nikada nisam tako osećao. Nikada ni na trenutak nisam pomislio da sam pripadnik srpske vojske koja je krenula u opšti napad na Hrvatsku. Mobilisan sam kao rezervista JNA i te oznake sam nosio na svakom delu uniforme u kojoj sam bio. I ne samo ja. Koliko se sećam, svi smo nosili iste uniforme, isto oružje, slušali iste komande. I s obzirom da sam pre neko veče čuo hrvatsku predsednicu da hiljaditi put spominje „vreme agresije Srbije na Hrvatsku“, odlučio sam da se, po prvi put od rata, malo ozbiljnije pozabavim ovom ustavno-pravnom i geostrateškom zavzlamom. Evo šta sam našao; a probajte i vi... možda pronađete nešto novo... Na početku sukoba postojala je jedna država. SFRJ. Ta država je imala svoj Ustav. I pored toga što je bio jedan od najdužih Ustava na svetu, on je bio najvažniji pravni akt koji je važio na teritoriji cele države. U njemu jasno stoji da svaka republika ima pravo na samoopredeljenje uključujući i pravo na otcepljenje. Ali, u članu 5 tog Ustava isto tako stoji da ni jedna republika ne može doneti takvu odluku bez saglasnosti drugih republika. Ili, još preciznije, „Granica SFRJ ne može se menjati bez saglasnosti svih republika i autonomnih pokrajina. Granica između republika može se menjati samo na osnovu njihovog sporazuma, a ako se radi o granici autonomne pokrajine - i na osnovu njene saglasnosti”. Ili... niko ne može ni da trepne bez saglasnasti drugih. Zajebano, ali bilo je tako. Skoro da ni Vasil Tupurkovski nije smeo da menja svoj čuveni džemper bez saglasnosti drugih.

            Šta se u stvarnosti događa; Srbija donosi novi Ustav po kom smanjuje nadležnosti autonomnih pokrajina. Hrvatska i Slovenija donose nove Ustave i stvaraju sopstvene oružane snage. Naoružanje za svoje vojne i policijske jedinice unose krijumčarskim kanalima. Bosna i Makedonija „odbacuju“ Ustav iz 1974, ma šta to značilo. U Hrvatskoj Srbi kreću u otvorenu pobunu jer ne prihvataju novi Ustav Hrvatske. U svim republikama na vlast na prvim višestranačkim izborima posle drugog svetskog rata na vlast dolaze nacionalisti različitih imena i retorike ali svi sa istim ciljem. Da rasture dotadašnju saveznu državu. Nema sumnje... sve je spremno za sveopšti građansko-međunacionalni rat. Počinju prva puškaranja a zatim i otvoreni sukobi. U Sloveniji traju veoma kratko. U Hrvatskoj se tek rasplamsavaju i imaju karakter čistih etničkih sukoba. Ni jedna od bivših republika SFRJ još uvek nije međunarodno priznata, pa samim tim ne može biti suverena država. Hrvatsku i Sloveniju većina zemalja Evropske unije priznaju tek početkom 1992, SAD u aprilu 1992, a najveći broj država sveta u toku 1992. godine. Za to vreme u republikama SFRJ uveliko plamti građanski rat. Početkom 1992. svom silinom zahvata Bosnu i Hercegovinu. I u Bosni svi kao papagaji ponavljaju floskulu koja se koristi i u Hrvatskoj... „Srbija je izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu“ iako po mojim tadašnjim ali i sadašnjim saznanjima nije bilo mobilizacije ljudi u Srbiji za rat u Bosni, ako se ne računaju dobrovoljačke jedinice koje su koristile sve strane u sukobu. Svi svetski politički i vojni analitičari sukob u nekadašnjoj SFRJ nazivaju klasičnim građanskim ili etničkim ratom. Nisam čuo da ga je bilo ko  nazvao agresijom Srbije na Hrvatsku ili BiH. I zato... ja jesam bio učesnik u tom prokletom građanskom ratu, iako bih voleo da nisam, ali jedno sigurno nisam bio. Nisam bio agresor, pa neka priča ko šta hoće.