Kada su me mobilisali
na početku rata u bivšoj SFRJ, odmah sam znao da sam pojeo govno. Tvrdo, debelo
i dugačko. Znao sam i da će za neko vreme, samo nisam znao koji broj godina je
u pitanju, sve leći na svoje i da će biti isto, ili slično kao pre. Naravno,
tada to nisi smeo nikome ni da spomeneš jer si istog sekunda postajao čovek
koji je izdao sopstvenu naciju, koji druge nacije stavlja ispred svoje i koji
bi se, recimo u uslovima NOR i revolucije, mogao streljati uz prvi slobodan zid
kao vašljivo pseto. Odazvao sam se pozivu...
kao što sam već pisao u nekim ranijim postovima... a da ni sam ne znam zašto.
Ali jesam. Ratovao sam s nevidljivim neprijateljem jer smo se, bar na terenu
gde sam ja bio, samo „dodavali“ minobacačkim granatama a ponekad i ozbiljnijom
artiljerijskom vatrom. Oči u oči se nismo pogledali ni jednog trenutka. Samo
sam ponekada kao u fatamorgani u daljini video obrise i konture ljudi koji su
se, otprilike kao i mi, kretali levo-desno kao loptica u fliperu. Znam da nisam
nikoga ubio. Kako? Pa, lako... nisam
opalio ni jedan jedini metak. Nisam imao na koga. I... tako smo se vukli kao
prebijeni neko vreme sve dok nije svanuo i taj dan da se ide kući. Po povratku,
zvali su me još nekoliko puta, pokušavali da uruče pozive, ali više se nisam
odazivao. Za mene, rat je bio završen. Tih prvih meseci rata, često
nam je, od strane protivničke, dakle hrvatske strane, preko radija, TV i novina
bilo nabijano na nos da smo deo agresije na hrvatsku državu. Narodski rečeno,
da smo napali Hrvatsku. Pa... dobro... rat je, mislio sam, i svako ima pravo da
svojoj strani, vojsci i stanovništvu, diže moral na razne načine. Rade to svi.
I nama su govorili da se u Hrvatskoj „povampirio ustaški pokret“ koji je krenuo
da ubija nedužno srpsko stanovništvo i to redom. Uz neizostavna srpska
ognjišta. Propagandni rat je deo sveobuhvatnog rata.
Ono što me čudi je da
ogroman broj ljudi u Hrvatskoj i danas govori... a onda verovatno i misli... da
je Srbija napala Hrvatsku i da sam i
ja bio deo te srpske vojske. Ja se nikada nisam tako osećao. Nikada ni na
trenutak nisam pomislio da sam pripadnik srpske vojske koja je krenula u opšti
napad na Hrvatsku. Mobilisan sam kao rezervista JNA i te oznake sam nosio na
svakom delu uniforme u kojoj sam bio. I ne samo ja. Koliko se sećam, svi smo
nosili iste uniforme, isto oružje, slušali iste komande. I s obzirom da sam pre
neko veče čuo hrvatsku predsednicu da hiljaditi put spominje „vreme agresije
Srbije na Hrvatsku“, odlučio sam da se, po prvi put od rata, malo ozbiljnije
pozabavim ovom ustavno-pravnom i geostrateškom zavzlamom. Evo šta sam našao; a
probajte i vi... možda pronađete nešto novo... Na početku sukoba postojala je
jedna država. SFRJ. Ta država je imala svoj Ustav. I pored toga što je bio jedan
od najdužih Ustava na svetu, on je bio najvažniji pravni akt koji je važio na
teritoriji cele države. U njemu jasno stoji da svaka republika ima pravo na
samoopredeljenje uključujući i pravo na otcepljenje. Ali, u članu 5 tog Ustava
isto tako stoji da ni jedna republika ne može doneti takvu odluku bez saglasnosti drugih republika. Ili, još
preciznije, „Granica SFRJ ne
može se
menjati bez saglasnosti svih republika i
autonomnih pokrajina. Granica između
republika može se
menjati samo na
osnovu njihovog sporazuma, a
ako se radi o granici autonomne pokrajine
- i na osnovu njene saglasnosti”. Ili... niko ne može ni da
trepne bez saglasnasti drugih. Zajebano, ali bilo je tako. Skoro da ni Vasil
Tupurkovski nije smeo da menja svoj čuveni džemper bez saglasnosti drugih.
Šta se u stvarnosti
događa; Srbija donosi novi Ustav po kom smanjuje nadležnosti autonomnih
pokrajina. Hrvatska i Slovenija donose nove Ustave i stvaraju sopstvene oružane
snage. Naoružanje za svoje vojne i policijske jedinice unose krijumčarskim
kanalima. Bosna i Makedonija „odbacuju“ Ustav iz 1974, ma šta to značilo. U
Hrvatskoj Srbi kreću u otvorenu pobunu jer ne prihvataju novi Ustav Hrvatske. U
svim republikama na vlast na prvim višestranačkim izborima posle drugog
svetskog rata na vlast dolaze nacionalisti različitih imena i retorike ali svi
sa istim ciljem. Da rasture dotadašnju saveznu državu. Nema sumnje... sve je
spremno za sveopšti građansko-međunacionalni
rat. Počinju prva puškaranja a zatim i otvoreni sukobi. U Sloveniji traju
veoma kratko. U Hrvatskoj se tek rasplamsavaju i imaju karakter čistih etničkih
sukoba. Ni jedna od bivših republika SFRJ još uvek nije međunarodno priznata,
pa samim tim ne može biti suverena država. Hrvatsku i Sloveniju većina zemalja
Evropske unije priznaju tek početkom 1992, SAD u aprilu 1992, a najveći broj
država sveta u toku 1992. godine. Za to vreme u republikama SFRJ uveliko plamti
građanski rat. Početkom 1992. svom silinom zahvata Bosnu i Hercegovinu. I u
Bosni svi kao papagaji ponavljaju floskulu koja se koristi i u Hrvatskoj...
„Srbija je izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu“ iako po mojim tadašnjim
ali i sadašnjim saznanjima nije bilo mobilizacije ljudi u Srbiji za rat u Bosni,
ako se ne računaju dobrovoljačke jedinice koje su koristile sve strane u sukobu. Svi svetski
politički i vojni analitičari sukob u nekadašnjoj SFRJ nazivaju klasičnim
građanskim ili etničkim ratom. Nisam čuo da ga je bilo ko nazvao agresijom Srbije na Hrvatsku ili BiH. I
zato... ja jesam bio učesnik u tom prokletom građanskom ratu, iako bih voleo da
nisam, ali jedno sigurno nisam bio. Nisam bio agresor, pa neka priča ko šta hoće.
Нема коментара:
Постави коментар