Kad postanem slab i star hoćeš li biti moj drugar

            Da li ste ikada razmišljali šta ćete raditi kada ostarite? Gde ćete biti, s kim ćete živeti i kako će vam život izgledati? E to je mene žena pitala pre nekoliko dana. Sad... ja ovako nemaštovit i ne mogu puno da vidim, a i pesimista sam po vokaciji pa je možda i bolje da ne vidim baš puno u daljinu koja se zove budućnost. A i šta mogu da vidim? Ako budem živ, živeću s ovom mojom... sigurno neću sa Skarlet Johanson. Uostalom, ona ni nema naše državljanstvo pa kako bi mogli da živimo zajedno. Skarlet, mislim, ne moja žena. Sem da pri snimanju nekog filma o nekim srpskim teroristima koji planiraju da zveknu Belu kuću starim avionom Mig 21 uz dosipanje goriva na Kubi a za čega bi bilo neophodno da se neke scene snime u Srbiji, naletim slučajno na nju pa se zgotivimo kao Hju Grant i Džulija Roberts u onoj sladunjavo-smrdljivoj limunada komediji. Mada... šanse za to su manje nego da dobijem sedmicu uplaćujući loto na slučajnom proputovanju kroz Nemačku... pa onda dobiješ i nemačku sedmicu... a ne ovu našu... nije mala razlika. Zato i znam da ću starost morati da provedem s njom. Sa ženom, ne sa Johansonovom. Valjda. A možda ipak nešto smislim? Recimo... odem da šljakam na Aljasku pa se smuvam s onom Lizom što vozi kao matora one kamione po smrznutim putevima te američke nedođije. Možda vozi kao matora, ali nije matora. Ima 33 godine. Taman. Uz to je i vitka i plava... kao i ja. Mogli bi zajedno da vozimo. Nemojte misliti da ja ne bih znao to da vozim. Na kamione mislim... a vi ste odmah pomislili... I posle ja kvaran?... Mogli bi da vozimo i po Aljasci i po Floridi i po Misisipiju... može i po Alabami... ma gde god ona hoće. Ubeđen sam da nam ne bi bilo dosadno. U svakom slučaju bi bilo interesantnije nego da se vozim s nekom babom do Palića i nazad. Starim putem. Da ne plaćamo putarinu.

            Mogao bih, dok je još vreme i dok još mogu, da se zaposlim na nekom kruzeru. Ne mislim na bojni brod nego na putnički brod... kao onaj što je prileg'o kod ostrva Đilja u Italiji. Par kilometara od ostrva na kojem je završio Napoleon. Valjda ne bih i ja tako prošao. Mislim... i kao brod i kao vojskovođa. Mada... kada je vojskovođa u pitanju... tu smo negde. I po kvalitetima a i po visini. Dobro, nešto više po visini, ali... možda to i nije slučajno. Jedna prijateljica je počela da radi na jednom baš takvom brodu kao... recimo kao krupije. Mogli bi zajedno. Šta fali? Dobro, ona nije baš u cvetu mladosti... U stvari ima isto godina kao i moja žena, ali... nije moja žena. To i jeste suština izazova. K'o da sam ja za neko biranje? Koliko mi ih je promaklo zato što sam birao... phhh... ne sada... kad sam bio mlad. I zato, što ne bih i ja bio neka vrsta krupijea? Ima to još svojih prednosti. Upoznajete razne ljude... i razne žene. Poslovne, pametne, sposobne, lepe, simpatične... Ko zna ko sve može da naleti. Te drešine od brodova kad se otisnu na pučinu ne vraćaju se nedeljama. Mora čovek nečim da ubije vreme. Nećemo valjda igrati „Monopol“. Mada... kakvo se tamo društvo skuplja ne bi me čudilo da većinu vremena ne provode „kupujući“ kockicama hotele, zgrade i fabrike. Oni što to stvarno kupuju ne idu tim plovećim šoping centrom u kom ceo dan bauljaš po polumračnim hodnicima da bi se naveče kao mrmot uvukao u svoju kabinicu gde na miru možeš da smrdiš i prdiš. Ako se, kada počneš da pucaš, tvoji gasovi okolo i čuju zbog akustike i zatvorenog prostora bar se ne oseća. Sve cevima sprovedu na otvoreno more. Ribama ne smeta. Ali dobro... par meseci bi se nekako izguralo, zar ne?

            Ima raznih varijanti da se dočeka starost. A ima varijanti i da se ne dočeka uopšte, ali ne bih sada o tome. Svi bi mi da je dočekamo pa kakva god da nas zapadne. Mada, nas ovde i ne može baš nešto dobro da zapadne. Dobro će biti ako ostane ovako kako je ili što bi rekao Miloš Obrenović „tu si gde si i za gde si nisi“. A to znači da ću s babom gledati sve one filmove koje sam skinuo sa interneta a za koje sam mislio da ih nikada neću gledati nego da će samo popunjavati rupu u polici. E pa... izgleda da ću ih ipak gledati. Treba samo da kupim veći TV. Ovaj ima 46 inča... a nama će tada trebati bar 86, ako i dalje budemo gubili oči na ovom sranju od kompjutera. Ali dobro... možda bude i lepo. Gledaš filmove kod kuće a baba bode onim iglama po vunici k'o musketar. I još ću morati da je vozim svake srede kod onih njenih štrikerki. Neće one s tim sastancima prestati sve dok ne budu morale da vuku i boce s kiseonikom sa sobom. A ona se, inače, već sada boji da vozi od prvog sumraka do potpunog svanuća, što bi rekao Zakon o bezbednosti saobraćaja, a mogu da mislim šta će biti u buduće. Možda bi bolje bilo da tada sve te štrikerke dolaze stalno kod nas. Lakše je. A moći ću i da popričam s nekim... valjda ću do tada savladati taj britiš-ingliš onako... tečno... fluent, što bi oni rekli, pa da se izrazgovaramo na miru. K'o pravi ljudi u kafani. Sve u svemu, kada dobro rasčivijam sve, ne vidim starost u nekom ružičastom izdanju, ali ko zna... možda me život i iznenadi. Mada stvarno ne znam s čim.