Kako zdravlje ovih dana?

            Celu prethodnu nedelju sam ležao u krevetu. Temperatura... šizofrenična... 37.2 - 37.3... Ako je šizofrenici imaju stalno, onda mi jasno zašto uopše imaju šizofreniju... to ubija, izluđuje, iscrpljuje, uništava, razdire. Posle dva dana počinju neki trnci da vam prolaze kroz telo i najradije bi skočili, obukli se i... gas... neka ide sve u pičku materinu. Eee, al' nije to tako lako... čim kreneš, počneš da zanosiš na jednu stranu... kao da si pijan. Glava ti je kao košnica Afričkih pčela koje te iznutra bodu. Sve kosti te bole kao da si preko studentskog sam  istovario pet šlepera cementa. Brzo shvatiš da si nejak i slabašan i pokunjeno se vratiš u krevet. Jaukao bi ponekada, ali... sramota te dece. A noću ne spavaš. Ne možeš. Kako i zašto, jebem li ga ako znam, ali celu noć sam vileneo do pola osam ujutru i tek onda odspavao par sati. Što meni i nije baš svojstveno... da odspavam svega par sati u toku 24 sata. Najgore je u gluvo doba noći... onda kada shvatiš da nećeš ni spavati a da nekako treba dočekati jutro. A ono... čini ti se... kao da je sve dalje i dalje. Tada sam malo ozbiljnije shvatio stihove stare narodne pesme;
Ti bi hteo pesmom da ti kažem
koliko te srce moje voli
kao bolan zoru
kao cveće rosu
kao oči svoje
toliko te voli srce moje... 

            Da, da... sve ovo možda izgleda kao zajebancija, ali nije... Čovek i ne zna koliko ima dok ne izgubi to što mu je najvažnije. I još ovo i nije neka bolest... grip... ili nešto tome slično. Šta misliš da je nešto ozbiljnije, ne daj Bože. Mada, ovaj moj drugar internista koji me „servisirao“ dok ne dođe moj lekar, koga takođe nisam birao po pravilima ovih naših drkavih ministarstava, nego čovek stanuje blizu a radio je u hitnoj pomoći preko 30 godina, mi je nabacio da je kod mene najverovatnije u pitanju neki oblik „svinjskog gripa“. Prvo sam mislio da se zeza, mada znam da on to nikada ne radi, a onda sam shvatio da on to stvarno misli. Kaže da se virus dosta promenio i oslabio ali da je u suštini to... svinjski grip. E, pa onda možda i nije zajebancija. Deluje mi kao i svi ovi raniji nesvinjski što sam imao ali oni ipak nisu bili svinjski. Možda mi je zbog toga rekao da izvadim krv i u nalazima tražio lipidni status... he, he, he... misli... sada će debelom holesterol da bude 14... kad ono... sve normalno... sem CRP koji je 12 puta veći od dozvoljenog, ali to znači da su sem virusa moje jadno telo napale i gomile bakterija. Ali, iskusni dr Malbašić je to znao i pre njega i rezultata pa je dan ranije nazvao drugara stomatologa da mi propiše antibiotike... i to neke konjske... mora stomatolog... ja još uvek nisam napravio svoj pečat... a ova bagra u apotekama ne da više ništa bez recepta. Sem drkave Afričke šljive. A ona deluje samo ako popiješ dve cele kutije a u isto vreme imaš pored sebe neki... aviJon za koji ti ne treba ništa.

            Sve u svemu, gadno je kada si bolestan pa makar to bio i grip. Bilo kakav. Još ako i neki drugi ukućani pokleknu pred istom pošasti... onda ste ga zavezali. Niko nikome ništa ne može da pomogne. Mada... baš mi nešto nije ni trebalo. Ili mi se to samo čini sada kada je malo popustilo. A u domove zdravlja? Pa tamo nisam išao ni pod pretnjom oružane sile. Tamo možeš samo da se zabetoniraš do grla. Tamo virusi i bakterije trepere tako da se vide kada prolaziš kolima pored ambulante. Kao plankton, jebote. Oblak... veliki. Čitav roj... I samo tebe čekaju. Da se trajno nasele na tebi. Ima posle antibiotike da piješ do pozne starosti... uredno, tri puta po jedan pre jela svaki dan. Mene jedino muči to što ne jedem tri puta dnevno, pa ne znam kako mogu da ih pijem tri puta dnevno pre jela? A i sa ovim se mučim... uz antibiotike su mi uvalili gomilu vitamina koji su koštali kao solidan smart telefon pa ima materijala za pijenje, merenje, brojanje kapi i sati kao da sam Doktor Haus. Najteže mi padaju „Propolis kapi“. Ne znam zašto. Gadne su mi. Zbog njih ova moja štrikerka mora da me vija po dvorištu s rakijskom čašicom u rukama. E, to me podsetilo... kada sam bio jako mali... 6 ili 7 godina... užasno sam se bojao injekcije. A zbog problema s krajnicima su mi ih propisivali bar dva puta godišnje. Klasika... penicilin 1.600.000... Par puta su me oko zgrade Rumenačke ambulante vijale sve raspoložive medicinske sestre i moja keva koja je koordinisala akciju. Stigle bi me... ali jedva. Kad je ćale išao... nije bilo potrebe za bilo kakvom fizičkom aktivnošću tog tipa. Gaće su same spadale. Kasnije sam se navikao pa sam na prve znake gnojne angine sam tražio injekcije... da brže prođe. Ne znam... da li se danas još uvek daju penicilini tog tipa za iste bolesti? Ili je sve prebačeno na tabletomaniju? Nije ni važno. Nego... čuvajte se... nezgodan je taj virus. Ili bakterije? Ma, šta god da je... gadno je. Pripazite se. Nije ovo još prošlo.