Nacionalne kuhinje i mi

            Šta je idealan obrok za čoveka „sa ovih prostora“ kako sada nazivamo bivšu Jugoslaviju. Burek, ćevapi, ražnjići, jagnjeće pečenje, sarma, Bečka šnicla, praseće pečenje... i tako... otprilike baš te vrste „salata“ i „laganih obroka“. Druge kuhinje, sem naše, ne cenimo posebno... ili ih uopšte ne cenimo. I ne samo da ih ne cenimo nego im se u većini slučajeva i podsmevamo. Kao... „jebo vas ta gomila zeliniša na tanjiru... nisam zec“... ili... „da je taj zeleniš dobar zečevi bi bili k'o konji“... Pri tome ne shvatamo da sami poništavamo svoje sopstveno mišljenje jer i konji jedu „zeleniš“ a ne meso. U stvari, najveće životinje na planeti su biljojedi a ne mesojedi. Najkrupniji čisti mesojed je tigar. A on je u odnosu na slona - žgepče. Ako ste mislili da sam postao vegeterijanac pa sada zdušno zastupam teoriju da je meso najveće zlo za čoveka ili onu „kako možete da jedete nešto što ima oči?“... ne... nisam. Na žalost. Na žalost, ja još uvek najviše volim meso i najradije ga jedem... sem nešto malo u vreme posta a to je zaista kratko. Zašto „na žalost“? Pa zato što sam svestan svih negativnih uticaja koje meso i hrana životinjskog porekla imaju na čoveka ali... jednostavno... to volim. I još uvek nisam spreman na odricanja tih razmera... prestati jesti meso. Iako se ne podsmevam vegeterijancima. Naprotiv. Smatram to velikim podvigom i jakim karakterom ličnosti. Kako bih mogao da se podsmevam ljudima koji su spremni na odricanje na koje ja nisam? Bilo bi to krajnje licemerno i dvolično.

            Ali, nisam započeo ovo pisanije zbog vegeterijanaca i baš toliko radikalne promene kakvo je uopšte ne jesti meso. Pišem ovo zbog naših klišea kada je hrana u pitanju. „Ono što mi jedemo je najbolje, najukusnije i... u stvari i najzdravije“. To bi otprilike bila najzvučnija rečenica koja se može čuti iz usta našeg čoveka dok u jednom od naših restorana testeri ćevape rolovane u slaninici. Nemci?... Oni pojma nemaju šta je dobra klopa... Kada dođu ovde prežderavaju se ovim našim „šatro kancerogenim“ poslasticama u neograničenim količinama... To bi otprilike bilo naše mišljenje o, recimo, nemačkoj kuhinji. O italijanskoj već govorimo sa određenom dozom poštovanja mada i nju često ukratko opišemo kao „tja... testo sa paradajzom i mlevenim mesom na hiljadu načina“. Slično, ili gore, je i sa ostalim stranim kuhinjama. Šta je najbliže istini? Ne znam. Znam da se naša ludački raznovrsna kuhinja izređa za nedelju dana. Cela. Ponedeljak - kupus, sa mesom, naravno. Utorak - pasulj, sa mesom... i to suvim, naravno. Sreda - grašak a i on sa nekom šniclom... da ne bude otužno. Četvrtak - boranija... a i ona sa mesom, naravno. Petak - pa... petak je po pravilu posni dan i trebalo bi da bar taj dan preskočimo klasično meso... makar u vidu ribe... ali teško... Petak se zatvori i paprikašom, tikvicama, španaćom, kiselim kupusom ili čak sarmom. Subota? Subota je obično dan za snalaženje... jede ko se za šta snađe... onako... da se pregura do nedelje. A nedelja...? To je kliše sa manjim odstupanjima kod svih. Svede se na supu, meso i krompir. Ponedeljak - opet kupus, naravno.... i počinje novi ciklus bez kraja. 

            E, sada... ne mogu da kažem da naša kuhinja ne obiluje još gomilom sjajnih jela... pitanje je samo koliko su ona često prisutna na našoj trpezi a koliko se u stvarnosti ponavlja ovaj začarani nedeljni krug koji sam opisao. Nedavno sam išao na jedan manji krug po Nemačkoj. Prvi dan u Pasauu, kod strica i strine, jeo sam neku čudnu mešavinu naše i nemačke kuhinje. Uopšte nije bilo loše. Drugi dan u Frankfurtu, kod drugara, inače polu-vegeterijanca koji ne jede meso i jaja ali jede sir i mlečne proizvode, bio sam počašćen pravom frankfurtskom Vurst kobasicom. Naravno, jeo sam samo ja... on je imao svoj vegeterijanski obrok. Treći dan, u Hajdelbergu, sasvim slučajno, ispalo je da sam glavni gost na jednom lepom i ušminkanom ručku kod još jednih prijatelja. Po prvi put sam jeo kotlete od jagnjetine... ali pržene... i to sa ruzmarinom i bosiljkom. Za mene, pobornika jagnjetine u tri verzije; na ražnju, u rerni i ispod sača, dosta velika promena... ali veoma prijatna i ukusna. Bilo je tu još nekih đakonija koje bi takođe mogle spadati u mešavinu nemačke i naše kuhinje i sve su bile veoma ukusne. Sledeći dan, u Minhenu, bio sam sâm. Posao sam završio još pre podne i razmišljao... kuda...? Sasvim slučajno, stao sam kolima ispred jedne mesare. Video sam da sem što prodaju sveže meso i suvomesnate proizvode imaju i pečenog mesa kao i mesa sa roštilja. Izabrao sam butkicu. Ne dimljenu... svežu butkicu koja je bila reš-pečena. Uzeo sam 300-400 grama da probam. Cena?... nešto manje od 4 evra. Dobijete i kajzericu i još neke priloge od krompira. Ukus?... Pa, nije ono na šta smo mi navikli kada je butkica u pitanju, ali nisam to ni očekivao... hteo sam nešto drugačije i to sam i dobio. Daleko od toga da je bilo neukusno. Naprotiv. Isti dan vratio sam se kući i već sledeći dan upao u „nedeljni krug“ od šest i po jela. I, naravno, uklopio se odmah. Doduše, nisam odoleo da skoknem do „Žara“ na gurmansku pljeskavicu, ali sam se baš tamo, u restoranu, dok sam jeo „naš čuveni specijalitet“ zapitao; da li postoji bitna razlika između kuhinja u Evropi? Ili je to jedna ista stvar na nekoliko načina za koje samo mi mislimo da su bitni i da je naša najbolja. Kao u ostalom i sve ostalo u životu. Sve naše je najbolje. Sem kola, naravno. Za to, Nemci su ipak Nemci.