Kuda na letovanje

            Letovanje je izmislila buržoazija krajem 18. i u toku 19. veka. Radnička klasa nije znala ni da taj pojam postoji sve do... u našem slučaju Titove Jugoslavije... a na zapadu do jačanja socijal-demokratskih ideja, pokušaja izjednačavanja sirotinje sa njihovim gazdama i i uporne želje za jednakošću koja nikada nije ostvarena a neće ni biti ostvarena.... to bar svi znamo. Ali... eto... gazde idu na letovanje na krstarenje sopstvenim jahtama a ostali smrtnici na krstarenje po plažama, sa peškirima pod miškom, rancem prepunim svega i svačega što neizostavno mora da se ponese i svakako nekim dušecima u obliku zmajeva, krokodila ili ajkula. Dobro, to važi za ove sa malom decom, dok ovi sa većom kao ja... Ma ovi sa većom decom i ne idu s njima na more... „Deca“ idu sama. Jedva su dočakali da nas se otkače. A, ako ćemo iskreno i mi njih. Dosta sam trčkarao do apartmana po kojekakve gluposti, vraćao se sa najmlađom ćerkom jer se setila da joj se kaki a mi tek što smo stigli na plažu, išao po još jedan peškir... Najmlađom? Nju spominjem jer se toga najbolje sećam... a išao sam ja zbog sve troje. Obično ja... ko će drugi...? Ova moja štrikerka kad zauzme pozu na ligenštulu.... nije mogao ni kran da je pomeri. I tako godinama. Još dok smo letovalište birali nasumice... kao... 'ajmo ove godine u.... Rafailoviće! Čoveče... plaža jeste bila na 50 metara od hotela, ali.... nisi mogao kutiju cigareta da spustiš na nju.... svi k'o sardine.... strašno. Onda potplaćuješ onog redara na plaži da za sutra ostavi dve ležaljke koje ćeš svakako platiti... samo da imaš mesto... da se ne svađaš sa budalama gde je međa između tebe i njega.

            Onda po ceo dan bleneš gde su ti deca. A prosto je neverovatno kako oni, brzinom svetlosti, mogu da nestanu. Okreneš se na delić sekunde... zbog nekog simpatičnog i zategnutog dupenceta koje promiče negde ispred tebe.... a onda vratiš pogled i.... presečeš se od vrha glave do rektalnog dela debelog creva.... fali jedno dete! Skočiš k'o oparen, sluđen tražiš pogledom po okolini sve do horizonta... u glavi naravno već vidiš sprovod, kuknjavu i plač.... počinješ da se dereš pokušavajući da ga dozoveš.... štrikerka tek sad lagano ustaje.... totalno si sjeban... i... onda iza leđa čuješ glas... „Tata... tu sam ja... iza tebe“. Pa mamicu ti kretensku... jesi li se teleportovao u deliću sekunde ova tri metra.... Otkud sad ovde?! Pre šest stotinki sekunde si bio kod vode.... Šta ćeš sad ovde koju pičku materinu!?!.... „Pa.... igram se“.... kaže mrtvo-ladno. Hmm.... izgleda da je ono dupence prolazilo ipak malo sporije od šest stotinki sekunde, to je očigledno, ali.... kud je ovo moje potomče  baš sad moralo da se premešta sa svim kanticama, grabljicama i lopaticama. I kada ih je uopšte prenelo a da ja ništa nisam video? O štrikerki ne vredi ni pričati.... Ona samo leškari i uzdiše... kao... „Ahh, kakav divan osećaj.... more, sunce, talasi, miris kokosa....“ od krema za sunčanje... ne od stvarnog kokosa.... Da.... život je baš lep. Jeste.... a to što sam ja u deliću sekunde dobio upalu membrane mozga praćenu dijarejom... to nema veze. I posle kažu da muškarci ne znaju da čuvaju decu. E mojo Jovo (Toševski).... i ti znaš nekad da lupetaš gluposti da ti se smuči.... Mada.... ostalih 99,6 posto je u pravu.... sigurno.

            A onda smo, hvala Bogu, našli skoro idelno mesto u Risnu. Kuća sa dvorištem koje izlazi na more. Sa sopstvenom plažom, moglo bi se reći. Nisam više morao ni da mrdnem. Ko je zaboravio nešto... neka ide ako mu treba. Kome se kaki... neka ide i nek kaki.... neću mu valjda ja držati guzu. Važno je samo da ne promaši rupu... ostalo ćemo srediti. Kome se jaši po lap topu.... izvol'te.... Svi dušeci, pojasevi, peraja i ostala oprema su stajali u prostoriji na dvorištu. Tu je bila i terasa sa lepom hladovinom, roštiljem i šporetom.... ako se nekome pije kafa. Sve u svemu.... mali raj. „Dosadno mi je da se kupam....“ .... Odlično,... idi gore i gledaj TV.... neki film na DVD.... Ma radi šta hoćeš samo ne davi i ne zanovetaj. Sladoled?.... preko puta kuće. Restoran?.... 300 m od kuće. Prodavnica?.... pred nosom. Milina. Pet godina smo tamo odlazili. Jedino što me ubijalo je put do tamo. Sve one srbijanske i bosanske gudure su me iscrpljivale gore nego da sam vozio do Kopenhagena bez pauze. Užas. Onome ko napravi auto-put do Montenegra treba dati orden zasluga za narod sa zlatnim mačevima. Ali.... sve mi se čini da to neće biti dodeljeno nikome dok sam ja živ. Ne zna se đe su grđi.... ođe kod nas ili tamo dolje. A i.... kako godine prolaze, meni je sve manje do kupanja i sunčanja. Ili mi se to samo čini. Planina leti? Aa....  Ne znam.... Možda na 3 ili 4 dana. Mada.... znam neke koji ostanu i po mesec dana. Razni ljudi, razne ćudi. Sve u svemu.... da nije ove vrućinčine koja ove godine nemilosrdno prži.... ni naše dvorište nije loše. Ima sve što ima i u Risnu. Sem mora. Pa.... može se malo i maštati.