Zakasnela gitarijada

            Sinoć deca odoše na gitarijadu u Kisaču. E sad... verujem da to i nije baš neko ubijanje gitara nego više kao narodno veselje sa roknrol potporom ali... odoše deca na svirku. I pre nego što će otići zovu i mene... a i ovu moju štrikerku.... da idemo s njima. „'Ajde drte matore... pokrenite se malo... nije neka svirka ali.... šta?... Biće Čorba, Lavhantersi, Bitange... i još gomila bendova koji prvi put nastupaju...“ Uzbudila me njihova prozivka k'o Vučića obilaznica oko Beograda.... ni levo uvo nisam pomerio... „Deco.... baba je bio na više koncerata nego što vi imate dana.... jer za sate bi bilo preterano.... i do svirke u Kisaču mi je stalo k'o našem gradonačelniku do Novog Sada“.... odvratio sam mrtvo-'ladno.... „Nego... trpajte se u tu šklopociju od kola i rolov.... da vas ne vidim.... Mene ste našli da zajebavate?“.... A u stvari... bio sam pomalo ljubomoran. Jer, stvarno.... gde je nestala ona energija kada smo zbog neke svirke išli u.... Bavanište.... recimo. Ili u Kikindu. Ko bi me sada naterao da krenem u 10 uveče na neku svirku u Sremsku Mitrovicu? Jedino da me nose i da me tamo negde, u blizini te halabuke, met'u da spavam. Ali negde na toplo.... jebote, za'ladilo ovih dana.... bez jorgana ne idem ni do novinarke... mislim, to je gospođa koja u kiosku prodaje novine, pa je mi.... narod.... zovemo novinarka.... normalno. A kako bi drugačije?

            Sve u svemu, morao sam sa žaljenjem da konstatujem da sam omatorio i odrtaveo. Gledao sam pred polazak kako se muvaju po kući.... čekaju drugaricu koja može da vozi posle 11.... nešto se kao nerviraju.... menjaju patike jer su im truba za takvu stvar.... kradom mažnjavaju moj parfem pa miriši cela kuća a ja se kao pravim da ne osećam ništa.... Prosto trepere. A štrikerka i ja kao dva balvana koje je slučajno srušio kamion vozeći u rikverc. A da sam se zaklinjao da nikada neću biti takav.... jesam.... milion puta.... ali pre 25 godina. Rano me nešto izdala snaga. Idem skoro svako veče u šetnju.... rekreacija.... pijem neke špecije za holesterol.... hipohondrija.... razmišljam kako ću da kenjam.... staračko ludilo.... i.... sve u svemu otišao sam u kurac. Mogu da izigravam „hipstera“, kako bi oni rekli, ali nisam siguran da je to prava uloga za mene. Fali mi samo majica siledžijka, mrežica za kosu i čačkalica u ustima da budem originalan lik iz nekih otrcanih crno-belih serija s početka sedamdesetih tipa.... „Građani sela Luga“, „Autobuska stanica“, „Muzikanti“, „Ljubav na seoski način“ i sve ostale budalaštine na koje su se moji matorci ložili a koje su meni išle na živce ali sam ih ipak sve gledao.... A šta sam drugo mogao?

            Nema tu puno filozofije. Prebaciš pet banki i skenjaš se. Mislim.... znam neke koji glume ludilo i dalje ali, jebiga, meni se ne glumi. Mrzi me. Blenem u ovaj monitor k'o da sam dete od 9 godina. Kao omađijan. A priznajem da više ne znam ni šta na njemu više nalazim interesantno. A... „one stvari“.... pa to mi je dosadnije od komjutera. Ili bar tako mislim. Ništa me posebno ne privlači. Dobro.... ima nekih milfača koje me privlače ali imam osećaj da ja njih ne privlačim. A i rekao sam da mi je to dosadilo. U stvari.... da mislim da mi je dosadilo.... e, sad.... ima tu još nekih elemenata koje utiču na taj... osećaj. U svakom slučaju, ne mogu da se pohvalim nekom dinamikom koja satire. Pre bi se moglo reći da sam ja manje-više satran. Naravno.... sam sâm kriv. Ili možda i neki drugi koji su me zatvorili u samog sebe i zavarili poklopac konzerve snose deo odgovornosti?... Dobro... što sam se dao? Što sam dao da mi roštilj kod prijatelja u vreme nedeljnog ručka bude važniji od gitarijade. U Kisaču? Nema veze. Gitarijada je gitarijada. Svirka, frka, ludilo....! Ne vredi... Akumulator je loš a kompresija oslabila. Mogu samo da me gurnu niz brdo... pa ako upalim, upalim. Ali teško.