Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 29. јун 2014.

Rusofilija ili rusofobija kod Srba


            Ne slušam vesti danima a sve znam. Kako? Nemam pojma. U kolima čuješ neka kratke vesti i dovoljno ti je. Valjda sa godinama ide i to iskustvo. Čuješ malo i već imaš sliku u glavi. Da li je to prava slika? Jebem li ga... ne znam ko ima pravu. Možda Putin, Obama i Sji Điping. A mi obični smrtnici svi imamo iskrivljenu sliku... neko manje, neko više. Svako svoju sliku gradi po slikama koje ima u sopstvenoj glavi a one su uvek produkt njegovih ubeđenja. Jedan moj dobar drugar... odrasli smo zajedno... je pre godinu dana dobio otpremninu iz NIS i od onda o Rusima priča kao najvećim zlotvorima, ljudima koji nipodaštavju čoveka do bolesnih granica, ljudima bez i malo osećanja, veoma nadobudnim, prepotentnim, samoživim... Pa dobro, teško da bih to mogao da prihvatim kao objektivnu ocenu jer čovek je zbog Rusa morao da ode iz firme u kojoj je radio 26 godina pa njegovo mišljenje ne može biti baš najrelevantnije. Svi bivši „Nisovci“ imaju veoma slično mišljenje. Ne mogu reći da ih ne razumem. Ostao si bez posla... i naravno da si ljut. Ali to je samo lični stav. Mi o Rusima, njihovoj istoriji, kulturi, nauci, tradiciji znamo veoma malo. I to što znamo su upravo te neke iskrivljenje slike u kojima ih ili glorifikujemo i preuveličavamo ili mrzimo do patoloških razmera. Nikada i nije bilo drugačije. Da li na sreću ili na žalost sve procene istraživačkih timova u Srbiji dolaze do istih podataka. Više od dve trećina Srba su rusofili. Razlozi? Slovenski narod iste religije, predrasude, vaspitanje od malih nogu, istorijska povezanost, i na kraju svakako... upravo ta iskrivljena slika koju imamo u glavi i vera u to da će nas, ovako male, veliki ruski brat odbraniti od bilo kog zlotvora koji nam pripreti. E, da je život tako jednostavan i lak...




            Istorijski gledano, nikada se ta vera u zaštitu od strane starijeg i jačeg ruskog brata nije baš pokazala onako kako smo mi to želeli. Možda zato što smo previše očekivali. Možda tome u prilog ide komentar Vladimira Putina u razgovoru sa Kusturicom da „Srbi očekuju da Rusi budu veći Srbi od Srba“. Činjenica jeste da smo uvek polagali možda prevelike nade u Rusiju koje, realno, nisu mogle biti ostvarene. Hercegovački ustanici u junu 1941. skoro da su poiskrivljavali vratove blenući u nebo jer „svaki čas nebo treba da se zatamni od hiljada ruskih aviona koji su krenuli u pomoć svojoj braći u Hercegovini“. Ali... ostalo je sunčano i vedro. 1999. smo takođe očekivali da Rusi, ako treba, pokrenu treći svetski rat i unište planetu zbog nas ali da ne dozvole da „Milosrdni anđeo“ sleti na naša nejaka pleća. Prevelika očekivanja smo često platili desetinama hiljada glava. Prvi srpski ustanak je slomljen onog časa kada su Rusi prestali da pomažu ustanike. Ali, svi zaboravljaju da je do toga došlo onog časa kada je Napoleon krenuo u napad na Rusiju. A ako treba da biraš između svoje velike kuće i komšijine male kolibe, sigurno ćeš braniti prvo svoju kuću. Ne vidim tu ništa čudno. Kao da nije bila dovoljna pomoć koja je stizala do tada, odnosno do 1812. godine? Novac, zlato, oružje. Ili smo zaista utopistički mislili da će ruska konjica, pešadija i artiljerija preći preko pola Austrougarske, pregaziti Turke i odmah napraviti velelepni spomenik u Marinkovoj jaruzi? Srbi su im se delimično odužili odlskom dobrovoljaca koji su se u Rusiji borili protiv Napoleonovih snaga. Nije zanemarljivo učešće ruske vojske i u srpsko-turskom ratu 1876. godine. Rusi su poslali preko 650 iskusnih oficira a tačan broj vojnika koji je bio upućen u Srbiju nikada nije utvrđen. Naravno, Rusi su tvrdili da su to sve dobrovoljci i da Rusija, zvanično, nema ništa s tim, iako ih je poslao glavni štab ruske vojske. Evropa, u isto vreme, nije mrdnula ni malim prstom... ako izuzmemo Garibaldijeve italijanske dobrovoljce kojih je bilo nekoliko stotina.



            Mada, ne može se reći da to nisu nikada uradili i zvanično. Ultimatum saveznicima na početku prvog svetskog rata kao i sam ulazak u prvi svetski rat samo zbog toga što je Srbiji objavljen rat od strane Nemačke i Austrugarske je bio više nego gest solidarnosti. Da, bilo je i interesa, ali imali su ih i drugi pa nisu odmah krenuli u rat. Englezi i Francuzi su se još neko vreme premišljali iako su i pre atentata na prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu znali da je rat neminovan i da je samo pitanje trenutka kada će Evropa eksplodirati u krvi. Ili, 30 godina kasnije... da nije bilo Crvene armije i generala Ždanova teško da bi partizani sami ušli u Beograd 1944. Načekali bi se Beograđani, a i mi Novosađani, odlaska Nemaca sve dok i sam  Berlin ne bi pao. Poznato je i naređenje Ždanova da „neće da čuje artiljeriju... samo puške... dosta je Beograd puta rušen u ovom ratu“. U dva navrata je imao ulicu u Beogradu sve dok neki pametnjaković nije odlučio da ne treba više tako da se zove. Jer... ko je uopšte taj Ždanov? General Vladimir Ivanovič Ždanov poginuo je 1964. u avionskoj nesreći na Avali dok je dolazio na obeležavanje dvadesetogodišnjice oslobođenja Beograda. Sudbina ga je neraskidivo vezala za taj grad ali... ne može ni neki mali sokačić u Beogradu više da nosi njegovo ime. A, da... ima jedna uličica u Belom Potoku... tu odmah blizu... 30 km od beograda. Baš znamo da zahvalimo, zar ne? Bez obzira na sve, mi ćemo se uvek deliti na rusofile i rusofobe. Neke normalne sredine neće biti, kao što je nemamo ni u čemu. I dalje će gomila vikati... „e sad će im Rusi jebati mamu“ dok sa druge strane stiže „kome su Rusi pomagali u mraku će se buditi“. Dok pišem ovo, već zveckaju kozačke sablje u Ukrajini. Sve oči su uprte u Kremlj i Volođu. Bili rusofili ili rusofobi, treba Bogu da se molimo da tamo ne eksplodira ratno ludilo. Nije to bivša SFRJ. Velike su karte u igri. Bizmark je davno zaključio da onaj ko hoće da pokori Rusiju prvo mora da je odvoji od Ukrajine. To neće ići tako lako a ja ne bih da u daljini vidim bljesak od koga se zaslepi a posle veliku pečurku od dima. Ili, možda ne bih stigao ni da vidim pečurku. Samo bljesak, a onda... potpuni mrak.




недеља, 22. јун 2014.

Šešelj ponovo među Srbima


            Ako ova bagra iz Haga pristane na Vojine uslove sopstvenog puštanja iz najdužeg pritvora u istoriji najzad će doći neko da malo prodrma ovu žabokrečinu od političkih garniturnih nomenklatura u Srbiji što se zovu još i establišmenti... serem im se na status. Mislim da njegovo puštanje na slobodu nikome ne ide na ruku i to od zapadne obale SAD, preko cele Evrope pa sve do Japana... a i Severne Koreje. Niko nije ravnodušan prema njemu. Za svakoga on ima po neki lep epitetčić... valjda da bi mogao da ih razaznaje. Biće to najpozitivnija stvar u poslednjih 5 godina. Ako se ostvari, naravno. Kako god okreneš otpredeo je on tamo više od 11 godina a svako ko je bio u pritvoru samo jedan dan zna kako to izgleda ma koliko da je taj zatvor „civilizovan“. Borio se, jadan, sa raznim vetrenjačama a i one sa njim. Nekada mi je bilo više žao vetrenjača... zamalo da ih oduva svojim jakim tenorom koji trese celu digitalno opremljenu sudnicu u Hagu. Bio sam ispred zatvora u Ševeningenu u leto... čini mi se 2008. Pokušavao sam da vidim koji bi prozor te mardeljčine mogao biti njegov, pa da viknem... „Vojo... Vojo, jes' tu?... 'ajd' pitaj te dramosere jel' možemo da te vidimo?“... Kad kažem „mi“ mislim na sebe i svoju ženu koja kao Stari Žuća svugde ide za mnom iako je, jadnu, stalno odgurujem od sebe. Al' ne vredi... kao čičak je. I to na štrikanom džemperu! I tada je išla sa mnom stalno se plašeći da ne nađem neku Amsterdamku ili... Ševeningenku... valjda? Dobro... bilo je tu još gradova ali ne možeš u svakom gradu da nađeš drugu ženu. Prekratko ostajem... par dana i... gas. Nema se kad. Ali džabe, ne veruje mi. Skoro 2 nedelje je tumarala sa mnom po raznim zapadnoevropskim zemAljama iako mrzi da se vozi sa mnom i do Futoga. Bar dok ja vozim. Udubila mi je lim na podu stiskajući kočnicu koja ne postoji na desnoj strani i iskrivila ceo tapacirung na desnim vratima zavrćući ga rukama u nazad... kao da će tepacirung zaustaviti kola? Ženska saobraćajna logika?!




            Nego, da se vratimo haškom pritvoreniku Voji, poznatom i kao Voja-Vojvoda... iako mu je taj čin oduzet, ali... nije važno. Lajao je Voja u Hagu na sve i nadlajao sve tužioce i sudije koji su mu se pojavili pred očima. A ni jedan nije dugo izdržao. Koliko god da pokušaš da ga disciplinuješ ispadne obrnuto. Baš sam pre neki dan gledao neku emisiju sa nekoliko njegovih scenskih nastupa u Den-Hagu. Pa ja s njim ne bi započeo raspravu ni o vremenskoj prognozi. Kakva prognoza... mi bi za 2 minuta stigli do neminovnosti nuklearnog rata do kraja tekuće godine. I on bi sigurno tvrdio da bi u tom ratu najviše najebao Buenos Aires?!... I ništa ne bi pomoglo da tu njegovu zamisao preokreneš. Ne znam kako su ti ljudi izdržali s njim i ovoliko. Da sam ja osnivač tog tribunala ja bih ga rapustio još 2004. i rekao... „M'rš u pičku materinu svi, kud koji“. Ali... kakvi osnivači takav i sud... sve sam go peder i propala kurva... i to u bukvalnom smislu reči. Toliko su se svi prenemagali i prepodobljavali kao da niti seru nit pišaju. Svi su tako fini, lepi i napirlitani. Najgore je kada potomci zlikovaca i pljačkaša sude nekim novim zlikovcima i negativcima koji su za njihove pradedove kao ruski huligani iz ranih sedamdesetih... oni što pozovu lift pa pobegnu. Farsa farsu stiže i sve nam je bliže i bliže. Eto... umalo i pesmu da napišem ponesen poletom zbog Vojinog povratka.



            Sada je samo pitanje da li će ti prepodobnjaci prihvatiti sve Vojine uslove. Jer u toj lakrdiji od suda se po prvi put u istoriji događa da sud podnosi pritvoreniku zahtev za njegovo otpuštanje a da pritvorenik sudu postavlja uslove svog sopstvenog poštanja na slobodu?! Ja ga razumem. Njemu se odande i ne ide. Koju će pičku materinu ovde da radi? Tamo je sto puta interesantnije. A i bolje se živi, sigurno. Ovde će biti na 'lebu i vodi. Nema s kim ni da se svađa. S kim...? S Vučićem? Poješće ga k'o ćevap. Dok se pohotni posle dramske pauze udostoji da zine Voja će knjigu napisati. Toma je i onako na pola mrtav čovek. Šešelj može više da kaže za 2 minuta nego što Toma može da razmišlja za 2 dana. Dačić? Pa on može da emigrira istog sekunda kada Voja sedne u avion u Hagu. Njihova jedina nada je da neko iz PVO pristane da obori taj avion negde iznad Fruške Gore. Mada, šta nam je ostalo od PVO nisam siguran do oni mogu da obore i putnički avion i to na visini od hiljadu metara. Previsoko je to za njih. Bolje da ga čekaju kod samog aerodroma... što je sigurno, sigurno je. A i to bi Voja preživeo 'ladno. Samo bi se otresao i rekao „Mamu vam jebem izdajničku... ni vupe na pisti niste u stanju da zakvpite!... dotevaću ja sve vas u ved“,... dok za to vreme ove naše pičke od političara šćućurene sede i čekaju iza carinskog terminala zatvorenih očiju i ušiju kao da će petarda da opali u liftu. E zemljo Srbijo?! Ko te ima i koga imaš!? Ako dođe Voja, voleo bih da postane predsednik vlade za godinu dana pa nek bude šta bude. Samo da sve ove smrdljive lopurde s kratkim pedigreom više ne gledam. Jednom se živi. Uživajmo onda u životu. Vojo... dobro ti nama došao!



недеља, 15. јун 2014.

Monaška zavera protiv civilizacije


            Prvi put sam na Svetu Goru stupio pre sedam godina. Cilj puta, naravno, Hilandar, ali smo znali da sigurno nećemo biti 5 - 6 dana samo na Hilandaru nego da ćemo morati malo da „prozujimo“ i po ostalim interesantnim mestima na Svetoj Gori. U neposrednoj blizini Hilandara, nekih 3 kilometra udaljen, na samoj morskoj obali leži manastir Esfigmen u kom borave grčki monasi - Ziloti. Kada je u Hilandaru gužva i kada nema dovoljno mesta za prenoćište, gosti se upućuju na konak u manastir Esfigmen koji vrlo rado prima putnike namernike. U Hilandaru je krajem oktobra 2007. bilo dovoljno mesta ali smo mi odlučili da odemo do tog manastira iz čiste radoznalosti. Kao što je i red, poneli smo neke sitne poklone... u narodu poznate i kao „milošte“. Rakiju, kafu, neke čokolade i još par sitnica. Na polasku, jedan od iskušenika u Hilandaru nas je, sasvim uzgred, priupitao gde idemo i šta to nosimo, s obzirom da smo sve poklone već predali u Hilandaru. Kada je čuo da nosimo poklone u Esfigmen samo se nasmejao i rekao da ne vučemo to džabe ta 3 kilometra jer oni to neće hteti da uzmu. Objasnio nam je da oni ne uzimaju ništa što na sebi ima bar-kod, odnosno ništa što je negde fabrički zapakovano. Uzimaju samo domeće proizvode. Imali smo jednu litru domaće lozovače i poneli je... nismo mogli baš praznih ruku ići u goste. Nije red... iako smo išli na izlet od samo nekoliko sati a ne i na prenoćište. Nakon malo manje od pola sata hoda, sa jednog uzvišenja koje dominira nad obalom i nepreglednim vinogradima, manastir je u daljini izronio ispred nas kao da je izašao iz magle. Okružen je vinogradima i voćnjacima ali i obradivom zemljom na kojoj smo videli mnoštvo poljoprivrednih kultura.



            Na samom prilasku manastiru bila je primetna neobična živost. Monasi su radili sve. Jedni su traktorima išli u pravcu njiva, drugi radili u polju, treći radili nešto na morskoj obali i svi su izgledali kao sjajno organizovan mravinjak u kome sve savršeno funkcioniše i u kome je sve isplanirano do sitnih detalja. Niko ne sedi. Prilično neobična slika... Čak, kao da je delovala malo nestvarno. Došli smo do zidina i velike kapije kroz koju se ulazi u krug manastira. U velikom haustoru kroz koji se ulazilo stajao je sat. Na njemu, kazaljke su pokazivale da je 6 sati i 10 minuta. Na mom satu bilo je pola tri? Gledali bi mi u taj sat još ko zna koliko da nam se ljubazno i sa velikim osmehom nije obratio jedan monah na grčkom. Pošto smo pitali da li govori engleski i dobili odgovor da zna malo, prvo što smo ga pitali je da li ovaj sat radi i zašto je toliko sati. Kratko ali ljubazno nam je rekao da sat pokazuje vizantijsko vreme. Tada i nismo baš nešto puno shvatili, ali nismo ni produbljivali temu nego smo domaćinu predali flašu rakije i pitali ga da li možemo da vidimo manastir. Zahvalio se i rekao da je dežurni ali da ima posla i da slobodno možemo razgledati po manastiru sve što želimo. Posluženje za goste je ispod letnjeg trema i gosti se sami služe. To smo i uradili. A i razgledali, zavirivali i ulazili u razne prostorije, monaške kelije, ulazili u biblioteku i crkvu, sedeli u manastirskom krugu, grickali travu u ustima ispod letnjeg trema. Niko nas ništa nije pitao, nikome nismo smetali, niko se nije bunio. Veće pacifiste i tako blag odnos prema gostima nisam u životu video. Posle nekoliko sati, kada smo videli baš sve, krenuli smo u Hilandar. Kada smo došli do kapije odjednom se stvorio onaj sitni ljubazni monah koji nas je dočekao, još jednom se uz osmeh zahvalio i ponovo nestao. Vraćajući se ka Hilandaru još jednom smo pogledali njihove vinograde. Onako precizno ih ne bi zasadili i održavali ni u Japanu. Zaista sve deluje kao u prvim filmovima u boji iz ranih pedesetih. Lepo i nestvarno. Bili smo pod utiskom Esfigmena i kada smo se vratili u Hilandar. Zaista su poseban monaški red.



            Nekoliko godina kasnije, a i danas, grčka policija je nekoliko puta upadala u manastir Esfigmen kao da je u pitanju sedište narko-kartela. Zadatak im je da isele monahe – Zilote i na njihovo mesto dovedu neke malo „razumnije“. Razloga je puno. Poznato je da su najveći protivnici ekumenskog sporazuma... a i divlji su skroz. Prave zveri koje napadaju svakoga ko se približi njihovom manastiru... kao što su i nas?! Nisu hteli da uzmu ni donaciju EU... što stvarno nije u redu. Neće da priznaju ni Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja... što isto nije u redu jer Sveta Gora spada pod njegovu jurisdikciju. To što carigradski patrijarh ima manje vernika nego što ih ima neka mala opština u Sibiru... i što ga Ziloti smatraju jeretikom jer se nekoliko puta bez dozvole sabora sastajao s Papom... nije važno. Drznuli su se Ziloti i da svojim telima zabrane ulaz u zgradu u Briselu evropskoj organizaciji žena koja je htela da na dnevni rad evropskog parlamenta stavi na glasanje poništavanje svih zakona Svete Gore, a posebno onog po kojem je ženama zabranjen ulaz na Svetu Goru. Ne dozvoljavaju ni da se njihov manastir dograđuje i širi a posebno ne gradnjom po savremenim tehnološkim procesima. Ne dozvoljavaju, očigledno, da od njihovog manastira naprave turističku atrakciju u koju će se dolaziti kao u Diznilend. Ne dozvoljavaju da im bilo ko uzme pravo na mir, molitvu i tihovanje koje traje više od 10 vekova. Niko. Pa makar to bio i ministar spoljnih poslova Grčke pod čiju političku jurisdikciju pripadaju. Valjda ministar najbolje zna šta je dobro za njih. A i šta bi moglo da bude nego integracija u sve tokove EU, civilizovanog društva i bla, bla, bla... Nema veze što sve više monaha napušta Svetu Goru tražeći mirnije mesto za svoje molitve, jer i u najzabačenijem kutku Svete Gore Atoske ih nađe turista da ih slika... bar mobilnim telefonom... „Oče, može jedna slika s Vama?“... Nezgodni su ti Ziloti... ništa od tokova savremenog društva neće da prihvate. Ali polako... tiha voda breg roni... Nestaće i oni jednog dana. Ne sumnjam u to. Radi se na tome... intezivno.





недеља, 8. јун 2014.

Profesionalni ujed za obraz


            Nekada davno dok nije bilo ovih drkavih kompjutera, mobilnih telefona i nadrkanih kola, i dok se još uvek devojka mogla šarmirati malom lucidnošću i stihovima Laze Kostića ili nekog rok-pesnika, živeo se potpuno drugačiji život kog se mi više ni ne sećamo ljudski. Nešto znamo, nešto nam proleti kroz misli, ili, kako bi jedan naš drugar rekao - memoriju pamćenja, ali nije to ni blizu one slike kakva bi trebalo da bude. Fali neko da malo okrene antenu... samo mrc... da nemamo duplu sliku koja kvari sve, i naše sećanje na mladost i detinjstvo čini skoro ništavnim. Jer slike polako blede... i one u glavi i one na foto-papiru. One crno-bele se još drže, ali one u boji su se rasplinule kao da su preživele poplavu. Zaboravili smo i zvuke i mirise i ukuse koje smo nekada tako dobro raspoznavali. Zaboravili smo kako peče oderotina na koži posle pada s bicikla ili kako boli kada se ujedeš za obraz. Da li se neko seća toga? Ja se nisam ujeo za obraz ima bar 30 godina. A nekada je to bila recimo... mesečna ili čak dvonedeljna pojava. A boli... u pičku materinu. Obraz ti posle toga pulsira tri-četiri sata. A ti ne znaš kud bi sa sobom. Pitao sam i druge ljude... niko mi nije rekao da se ujeo za obraz u poslednjih 20 godina. Ne znam šta to znači... da pre nismo bili dovoljno izvežbani ili da to polako prestaje s godinama k'o upala krajnika? Ili... zaboravljamo te pokretne slike koje smo nekada davno snimili sopstvenim očima i ulazimo u potpuno histerično vreme u kom živimo. Vreme u kojem je sve drugačije. Voda, mleko, lubenica, miris benzina, paradajz, hleb, sladoled od vanile, parizer, prljavo staklo u autobusu GSP. Sve. I ljudi, naravno. Da su oni ostali isti, se ovo bi lakše podneli. Nema više običnog čoveka u svetu odraslih.





            Pre nešto više od pedeset godina, moj ujak, mali seljačić sa završenom osnovnom školom i pokušajem završavanja zanata, je u vojsci pratio predsednika države na putu po „afričkim zemaljama“... kako bi to sam predsednik rekao. Običan mornar, dete sa sela na redovnom odsluženju vojnog roka. Podugačkog. Mornarica je tada trajala 4 godine. Jedan običan mladić, takoreći polupismen, u pratnji jednog od najmoćnijih ljudi planete tada. Tri meseca. Od države do države. Kroz vode NATO pakta, međunarodne vode ili vode zemlje u kojoj su dočekivani kao polubožanstva. Svugde su imali prolaz i nikome nije palo na pamet da zaustavi flotu od desetak veoma dobro naoružanih brodova koji su bili pratnja drugu predsedniku. Kao u naučno-fantastičnim filmovima... prolaze kroz vremensku kapiju koja ih vodi gde god da požele. Nije mu trebala flota da ga brani... trebala mu je samo da pokaže da može i s puškom u tuđu kuću da uđe i da opet bude drag i važan gost. I da povede sa sobom gomilu golobradih mladića, običnih mornara, kojima će se neka afrička plemena radovati kao da im je došao neko najmiliji. Sa Titom je, tada, pola sveta obišao i jedan mladić koji nikada pre vojske nije video voz... brod... more. Pavić Đuro. Moj ujak. Da li možete da zamislite da danas u bilo kojoj zemlji bilo koji običan vojnik, policajac, poštar, apotekar ili stolar prati predsednika države? Makar i neke male i usrane države kao što je ova naša sada? Bojim se da ne mogu da prate ni predsednika mesne zajednice na putu do najbliže kafane. I to se zove profesionalizam?!




            Profesionalizam čega? Profesionalni otac, profesionalni sportista, profesionalni stric, profesionalni kum, profesionalni prijatelj?... ima li još nešto profesionalno? Profesionalni svet. Ceo smrdljivi svet koji je u međuvremenu postao globalno selo, ili mu samo tako tepaju, je postao profesionalan. Profesionalno se podmeću obrazi, profesionalno se čine gresi, profesionalno lažemo sopstvenu decu kako mi nismo radili to što oni rade, profesionalno nameštamo sportske rezultate, profesionalno bežimo od problema, profesionalno jedemo govna za tuđi račun i u tuđe ime. Sve go profesionalac do profesionalca. Da li se samo meni čini ili je isti taj svet dok je bio svet amatera bio neuporedivo lepše mesto. Ja sam bio pecaroš amater... kada upecam par lepih meleza ja ih donesem kući, mama ih uvalja u brašno i reš ispeče tako da ceo ulaz omiriše moj „ulov“. Danas se peca sportski... i profesionalno... upecaš pa pustiš. Pa što onda uopšte pecaš? Da bi se slikao sa „lovinom“ i okačio sve na Fejsbuk? Svi ti profesionalni profesionalci počinju da guše i vuku na dno. A zamišljeno je obrnuto?! Zamišljeno, ali se izjalovilo... promenilo... izvratilo... podivljalo. I postalo poprilično bolesno... i zarazno. A ja ne bih da se zarazim s tim sranjem. Nisam profesionalac baš ni u čemu. I ne želim ni da budem. Hoću da budem amater. Čist amater. Lepše se osećam. I lakše mi se vrate one slike sa početka ove priče. I to bistre i jasne. Kao u stvarnosti.




недеља, 1. јун 2014.

Ni nalik na druge dođoše


            Zovemo ga jednostavno - čika Krle. Napravio je više od pola nameštaja u našoj kući. Ormane, plakare, police za knjige, komode, noćne stočiće, pisaće stolove... sve to čika Krle skrcka za nekoliko dana. Uvek strpljiv da sasluša želje domaćina ali i uvek dovoljno taktičan da promeni neko vaše mišljenje koje je nepraktično, skupo ili teško izvodljivo. Imao je pet iz matematike i fizičkog u osmom razredu osnovne škole, a ostalo... kečevi. Deluje neverovatno, ali je tako. Nije on baš puno mario za to. Znao je da je matematika u kombinaciji sa „zdravim telom i duhom“ najvažniji deo socijalne inteligencije i da ne može potonuti u životu. Hteo je kasnije da se upiše u „školu za fizičko obazovanje“ koja je 1964. bila preteča DIF u Prištini ali se nije uklopio po nacionalnom ključu. Imali su tada višak Srba... a kada nisu?! Otkud on u Prištini? Da... možda nisam počeo redom i na tenane... Dakle, čika Krle je iz mesta Blace na jugu Srbije. Jedne od najsiromašnijih opština u celoj bivšoj SFRJ. Mada... uvek se tu vodila žestoka borba oko toga ko je najsiromašniji... bilo je bezbroj kandidata. U svakom slučaju život ga je naterao da počne da radi sa 11 godina. Ne, nije siroče i nije radio u rudniku. Zar bi se to očekivalo od jednog promućurnog klinca sa urođenom, ili kako bi se danas reklo... društvenom inteligencijom? Počeo je da pomaže jednom električaru koji je tada radio na „elektrifikaciji zemlje“, ili prosto rečeno... uvodio je struju u kuće. Stara tehnologija... danas mnogima nepoznata... U zidove su se ubacivale cevi a kroz cevi su se provlačili kablovi i na mestu spajanja izolovali tada čudom tehnologije – krpenom lepljivom izolir trakom. Jedna sijalica na sredini sobe, jedan prekidač i jedna utičnica i... gotov pos'o. Danas, ja u kući imam oko 7 kilometara raznih kablova i oko 1 kilometar bužira... da se nađe. Ne smem nigde sliku da zakucam... svaki drugi put presečem neki kabel.



            Čika Krle je u Novom Sadu od 1968. godine ali jak južno-moravski akcenat nije nikada izbacio. Ako mogu Crnogorci da se drže svoga... zašto i on ne bi mogao. Sve to daje određeni šarm pregovorima o tome šta će vam raditi i koliko će to nešto koštati. Sve do skoro radio je na „Planti“, oglednom imanju poznate novosadske firme Dunav-Tisa-Dunav odakle je otišao u zasluženu penziju. Mislite sada... kako je i radio na „Planti“ i uspevao da pravi ormane, nahtkasne, stočiće i ostalu „drvenu galanteriju“. Ma stizao je čika Krle ne samo to, nego sve što čovek može rukama da uradi... sem hirurgije, naravno. Znao je i da zida i da vari i da uradi sve što možete da zamislite. Ono što nije znao sam uvek je znao nekoga ko zna... seo bi na bicikl, ili u kola i... eto ga za pola sata baš sa tim što je vama trebalo i upravo onakvo kako ste zajedno smislili. „Ma, bre,... šta se Krletu otelo, majke mu ga stutkam“... prokomentarisao bi svoj očigledan uspeh u određenom poduhvatu. Slali su ga i u Libiju, jer je vrlo brzo po dolasku na „Plantu“ napredovao od vozača do šefa cele mehanizacije a čovek tih sposobnosti nije na odmet u toj zabiti... kako smo mi pogrešno zamišljali tu zemlju severne Afrike. Retki su ljudi koji su bili nezadovoljni njegovim šefovanjem na „Planti“. Nije znao ni za subotu ni za nedelju ni za praznik. Kao na čiviluku... uvek na raspolaganju i radnicima i problemima. Tipičan primer šefa-pozitivca iz soc-realističkog perioda. Svoje privatne probleme, a imao ih je... baš ih je imao, uvek je ostavljao po strani kada je posao ili bilo koja druga komunikacija sa ljudima bila u pitanju. Kao onaj nasmejani Japanac posle cunamija... na pitanje američkog reportera kako može posle takve tragedije da se smeška dok razgovara, odgovorio je „zašto bih ja vas opterećivao svojim problemima... imate vi svoj život i svoje probleme“. Kod čika Krleta su se problemi rezultovali kroz nagli skok šećera i trajni premećaja rada pankreasa. Od jednog simpatičnog buce postao je ispijen, sitan i mršav čovečuljak. Ali ni to ga nije zaustavilo. Nastavio je istim tempom kao da se ništa nije desilo. Pa... za jakog čoveka... i nije.


            Kako je čika Krle došao u Novi Sad? Jedna od rutinskih priča... došao je u Novi Sad na odsluženje vojnog roka i bio odmah primećen od nekih ljudi koji su krajem šezdesetih godina vodili računa o tome koga zapošljavaju a ne da li im je neko rod ili je član tada jedine partije. Dobro... učlanili su oni čika Krleta veoma brzo u tu jednu jedinu partiju, ali to svakako nije bio razlog zbog čega ga je nekoliko starih i iskusnih direktora ovdašnjih poznatih firmi zvalo kod sebe u ekipu. Svako voli da ima sposobnog čoveka pored sebe. Pardon... nekada je voleo da ima sposobnog čoveka. Danas je sve to nestalo i prohujalo sa vihorom ovih silnih partija i kvazi-demokratija. A vreme leti. I... posle 45 godina života u Novom Sadu čika Krle je odlučio da se vrati u Blace. Kupio je tamo kuću, ovde prodao stan i došao pre nekoliko dana da se pozdravi sa nama. Šta će on sada tamo? Pa... starija unuka, koja sada završava fakultet je tamo dobila posao... a on ne bi da se ona tamo vuče po podstanarskim sobama. Mlađa ćerka koja je rođena u Novom Sadu i gde pripada i kulturološki i po mentalitetu je otišla u Nemačku i tamo zasnovala porodicu. I u Berlinu, gde ona živi, je ostalo dosta njegovih tragova. Išao je čika Krle i u Berlin i tamo, uz sve nemačke majstore, napravio ćerki, zetu i mlađoj unuci stvari od kojih bi vam pamet stala. Švabe su se samo zaintrigirano češkale po glavi gledajući kako iz čika Krletovih majstorskih ruku ispadaju stvari koje su gledali samo na reklamama. I tamo je dunsterima podelio packe. Ali sada ide iz Novog Sada... zauvek. „Nek ide dođoš“, reći će mnogi... Ali zajebaće se. Takvi „dođoši“ su podigli ovaj grad i dali mu značajno mesto u istoriji ovog naroda. Ili... kako bi rekao Balašević; „Sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše... ali ni nalik na druge dođoše“. Ako se ovde uopšte zna ko je dođoš i šta to znači. E, pa... do viđenja čika Krle... biće nam čast da vas ugostimo kada dođete da obiđete ovaj vaš drugi zavičaj. A doći će on... Novom Sadu još niko nije rekao „zbogom zauvek“.