Opet Nova godina

            Nekada davno, pre više od trideset godina, vreme pred doček Nove godine prolazilo je u znaku iščekivanja i treperenja celog tela i bića. Kao deca, radovali smo se i samoj pomisli da je Nova godina blizu i sa velikim ushićenjem gledali u jelku u čijem smo kićenju obavezno lično prisustvovali. Doduše ukrasi za jelku su bili malo drugačiji, za mene mnogo topliji i lepši nego ovi sad, ali to ne menja suštinu stvari, a to je pravo dečije izgaranje od sreće. Kasnije, u nekom mladalačkom, da ne kažem adolescentskom dobu, sagorevali smi na skoro isti način, jedino su motivi našeg nestrpljenja bili malkice drugačiji i dosta prozaičniji, gledano iz ugla jednog dečijeg dočeka Nove godine. Bilo je tu prave strke, frke i promašaja u organizaciji dočeka na kome je učestvovalo obično nas dvadesetak.... recimo.... pažjlivo odabranih.... po samo nama poznatim kriterijumima koji su se ogledali u.... ma ne znam ni sam.... I možda je baš zato što nikada nismo ni znali koji su to bili kriterijumi po kojima smo birali „odabrane“ dolazilo do tih „promašaja“, ali smo to shvatali tek 31.decembra i to oko deset uveče kad nam je neki promašeni kreten već zasrao svo vreme do tada a znali smo da će tako biti i na dalje. I tako iz godine u godinu, od dočeka do dočeka. Uvek par ćoraka u šaržeru koje smo otkrivali kasno i uvek se pitali.... ma koji nam je bio da nam uopšte padne na pamet da tog zvrndova zovemo na naš doček, naše Nove godine koji se ipak događa samo jednom godišnje.... na početku ili na kraju.... u to ni danas nisam baš najsigurniji. Odnosno, ni danas ne znam da li čekamo novu ili u stvari ispraćamo staru. Možda smo dok smo bili mlađi čekali, a danas.... danas je, čini mi se, nekako više ispraćamo i beležimo u notes jednu kvakicu.... ode još jedna.... i sve setnije i dublje uzdišemo.

            Pošto život ne trpi baš mnogo planiranja, onih nekoliko Novih godina, kada se nismo spremali za doček, niti pravili neku strategijsko-taktičku organizaciju (ko će gde i pored koga sedeti i zašto), nego smo tek u večernjim satima pred sam doček kupili nešto pića i klope i skupili se potpuno neobavezno, ne očekujući ništa posebno, su po pravilu bile najlepše Nove godine te naše mladosti za koju smo tada, dosta samouvereno, mislili da će trajati večno. Bila je to potvrda stare teze da se dobro isplanirane stvari teško realizuju u stvarnosti, posebno ako u izradi plana učestvuje više „lica mlađe dobi“.... govoreći policijskom rečnikom. Uopšte gledano, pitanje je da li to baš i ima neke veze sa atmosferom koja je vladala na tim.... žurkama posebne namene.... ili je sve to neka nevidljiva ruka koja ređa figure onako kako ona želi, sama nameštala, a mi smo bili samo statisti kojima je upadala kašika u med i koji su znali da iskoriste priliku za dobar provod i da se prepuste toj ruci sve dok ih ona, u ranim jutarnjim satima, vukući za uši ne odvede kući. Koliko su puta reprize Nove godine bile neuporedivo bolje od „originala“?! U „malo starijoj mladosti“ smo samo njih i pikirali, jer smo po nešto već naučili pa je doček postao, u stvari, samo zagrevanje za predstojeće reprize koje smo i počinjali mnogo opuštenije.... onako.... kao da smo se sreli negde u kafiću, pa da popijemo jednu „s nogu“, a na kraju osvanemo tu gde smo samo navratili, i to opušteni, veseli i nasmejani pa da čak posle toga odemo i na posao.... ko je radio.... a svi su nešto „raduckali“.

            Danas Novu godinu posmatramo sasvim drugačijim očima.... nekada mi se čini, skoro staračkim. Ne samo da nam Nova godina više nije interesantna, nego nam je postala čak izuzetno dosadna.... i sve nam teže pada. Najradije bi je.... možda ne prespavali nego.... preskočili. Preskočili bi taj datum, 31. decembar popodne i nastavili život 1.januara popodne, kada se još samo sporadično čuje po neka petarda bačena iz ruke nekog klinca koji je morao ranije u krevet pa nije dočekao da izgruva sve zalihe koje je imao u svojoj džebani. A drugi januar.... to je već sasvim normalan dan.... Jedino nam treba malo vremena da prestanemo da grešimo pišući datum.... Uvek nekako po inerciji u novoj godini u datumu pišemo staru, tada već prošlu godinu. Ali, s obzirom da je to preskakanje neuzvodljivo, do tada moramo da se izborimo sa nabavkom hrane koja nam je ionako izašla već na vrh nosa, pića koje nam se obično ne pije, kićenjem jelki ili pravljenjem nekih novogodišnjih aranžmana u šta ulazimo s toliko optimizma i radosti kao da trebamo da iskopamo kanal dugačak deset metara, sedimo skoro celu noć.... ili bar do dva ili tri sata noću.... veseli, razdragani, nasmejani i srećni jer.... u novu godinu se ne ulazi mrzovoljan.... iako to ne postoji kao neko narodno verovanje.... više smo to sami izmislili. Sve u svemu, težak i veliki kamen smo sami sebi navaljali na leđa i sad treba taj kamen potpuno opušteno da preguramo preko vrha koji se zove Nova godina. Sizifovski posao.... mi sve slabašniji, a kamen je sve veći i veći iz godine u godinu.... jer on i jeste to – godine.... stare.... one koje smo već dočekali. I šta reći na kraju nego opet onu otrcanu prostu rečenicu, koju sam čuo već 48 puta.... doduše prvih 5 ili 6 se i ne sećam, a i nije mi bilo ni važno, a to je; Srećna vam Nova godina!

Koje serije razne pratite

            Osvrćući se na TV program u raznim prethodnim postovima, jasno i nedvosmisleno sam zaključio (zvučim kao Vojislav Koštunica), da je isti manje više užasan. Žanr koji od mene čini ugroženu vrstu je takozvani „rialiti šou“, a osećam se ugoženom vrstom jer shvatam da ga mnogi koji ga se gnušaju u stvari gledaju. Kao i turske serije. Ja sam alergičan na sam jezik.... čim ga čujem ja prebacim program. Neki su me ubeđivali da u slučaju „Sulejmana Njeg.Veličanstava Veličanstvenog“ grešim i da je u seriji protkano mnogo istorijskih činjenica koje nije zgoreg „pribeležiti“ u svoju memoriju pamćenja, posebno što je u pitanju nekadašnja neprijateljska strana (turska) pa treba videti i njihov pogled na stvari kroz istoriju. I pokušao sam. Gledao malo.... i ne vredi. Jednostavno ne ide. Latinoameričke, turske, pa čak i mnoge američke nisam progutao. A kad se setim da je sve počelo brazilskom serijom „Gušterov osmeh“ koji se prikazivao na tada veoma gledanom 3.Kanalu, i to još neke, sankcijama zatrpane, 1993.godine?! Da li se sećate toga. Od tada i počinje moje „sapunomrštvo“.... dodouše ne može se reći da sam bio sklon ni „Dinastiji“ koja je išla pet godina pre famoznog „Guštera“. U tom „Gušteru“ mi se portugalski toliko smučio da ga i danas mešam sa.... holandskim.... na primer. Ono što mi je najbolnije u svim tim serijama nije ni srceparajući scenario prepisan iz Andersenovih bajki, pa onda malo utegnut, ni radnja razvučena na 70 epizoda, iako bi sve stalo u 3, nego jedno užasno siromaštvo glume. U stvari, tu glume i nema.... oni samo na glas čitaju tekst.... i to loše. Čini mi se kao da su u pitanju radio drame, samo ovde, na žalost, vidimo glumce. Nije tajna da sam zaljubljenik u domaći film i TV serije, i da ću radije gledati nešto naše negu neku od tih nekih.... maratonskih sapunica.

            Mada, i kod nas pravim neku, samo meni poznatu selekciju, pa zbog nje ponekad imam dijametralno suprotno mišljenje od mnogih prijatelja koji se otvoreno, na partijskim sastancima koje održavamo uglavnom kod mene na terasi, suprostavljaju.... ma šta suprostavljaju, konfrontiraju, tom mom mišljenju, a to je, priznaćete, pogubno za bilo koga ko želi bar malo mira u životu. Zašto?! Pa to mi je teško da objasnim.... neke stvari su mi slepačke i seljačke, a neke ne. Eto na primer, dok je išla serija „Selo gori a baba se češlja“ svi su govorili kako je to mračno dno RTS, a ja sam svima govorio da to nije moj milje, i da ga slabo poznajem, ali mislim da je serija savim dobro i profesionalno urađena i produkcijski i glumački kao i da je dosta realistično oslikala kraj u kome je snimana. Za razliku od nje, serija „Seljaci“ koja je išla na TV Pink mi je bila katastrofalna (da li je na toj televiziji ikada prikazivano nešto iole normalno) iako bi trebalo da prikazuje isti život nekih seljaka na brdovitom balkanu. Trebalo bi, ali nije. A po „Babi, selu i češljanju“ su pljuvali svi redom, pa čak i neki naši poznati glumci.... Sergej Trifunović.... na primer. Moram da priznam da sličan odnos kao i prema seriji „Seljaci“ imam i prema nekim drugim poznatim serijama koje su, bar tako kažu, imale veliku gledanost; „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, „Stižu dolari“.... koje su trebalo da imaju većinom urbani karakter. Ja ga nisam pronalazio. Ovih dana na TV ide repriza serije „Moj rođak sa sela“, za koju sam i pri premijernom prikazivanju govorio da je dobra serija, iako je nisam redovno gledao.... šta više, gledao sam je veoma malo, ali, ni sam ne znam zašto, pri samom „bacanju pogleda“ na nešto, ja ubacim sebi „jes aj agri“ ili „kensl“ i mogao bih to da zastupam čak i na sudu. I sada bih rado gledao „Rođaka sa sela“ od početka, ali prošlo je već dosta epizoda a nešto mi se ne skida sa interneta cela serija pa da je onda gledam od početka do kraja.

            Uopšte uzev, ne volim da pregledavam serije odjednom.... skineš celu seriju, pa gledaš po pet epizoda dnevno. Skoro sam sakupio sve serijale „Mućki“ i gledao ih sa klincom (od skoro 14 godina) ali tako što smo gledali jednu za veče. Jednom sam dobio „Porodicu Soprano“ na diskovima i „zaseo“ da gledam redom i nikada je nisam „progutao“ iako sam svestan da je serija dobra.... šta vredi.... „zatrpala me“. Naravno da postoji još puno domaćeg đubreta, koje nisam spomenuo.... ne može sve da stane u jedan post, kao i sjajnih serija koje se, možda ponekad nezasluženo, stavljaju na piedastal „najbolja“.... recimo „Rode“. Dok su išle na B-92, reklamirane su, a mnogi su ih tako i doživljavali, kao najbolju ikad snimljenu seriju kod nas?! „Vratiće se rode“ je zaista odlična serija, ali najbolja?!.... Ko može da kaže za bilo šta da je najbolje?! I pored toga što „Rode“ opisuju meni bližu priču, ja nikada ne bih mogao reći.... to je najbolje. Nekako u isto vreme kada i „Rode“, na RTS je išla serija „Gorki plodovi“ koju je radio Siniša Kovačević i koja je prošla dosta „nevidljivo“, iako zaslužuje mnogo više pažnje i ima veoma dobru, doduše sivu i zaista gorku radnju. Uostalom, da li smo zaboravili sve one serije koje smo kao klinci gledali nedeljom uveče; „Više od igre“, „Naše malo misto“, „Otpisani“, Kože“, „Priče iz radionice“,  „Nikola Tesla“ i svakako „Grlom u jagode“, a u ranoj mladosti „Sivi dom“ i Zaboravljeni“. Bilo je toga i devedesetih.... „Moj brat Aleksa“, „Obrenovići“, „Metla bez drške“, „Otvorena vrata“..... ko će se svih setiti. Ali jedna.... da li je to miris detinjstva ili.... jedna mi je ostala duboko urezana i voleo bih da je vidim. Stara, crno-bela, za to vreme vrlo neobična i drugačija.... „Kuda idu divlje svinje“.... To bih gledao kao da je prvi put gledam. Pa.... nakon svih ovih godina.... osećaj bi verovatno bio baš takav. Da ponovo gledam Šarca, Verigu, Plika, Šojku, Paganinija i.... Crnog Roka.... Baš bih se vratio vremeplovom u neka, čini mi se, lepša vremena. 

Nostalgija ili povratak nigde

            Onaj mejl koji sam već spominja pod nazivom „Nostalgija“ me već na drugoj slici odvukao na ozbiljnu problematiku sa crtanim filmovima pa nisam ni mrdnuo dalje. A dalje.... svakakvih gluposti iz tog doba kad smo bili mali. Ili mladi. Toliko da ne znaš kud’ bi s njima. I zaista se pitam, kako smo uopšte tada živeli?! I šta nam je život činilo zanimljivim kad tada bukvalno ništa i nije bilo zanimljivo. Ama baš ništa. Nije bilo mobilnih telefona.... ma nije bilo ni fiksnih kad smo se rodili.... nije bilo laptopova, tablet računara.... ustvari nije bilo nikakvih računara. Pa onda.... nije bilo interneta, ej,.... zamisli.... nije bilo interneta!? Umesto Fejsbuka imali smo one glupe „spomenare“ i „leksikone“ pa u njima k’o mala deca pisali kojekakve gluposti.... većinom izmišljene. Nije bilo ovih malih mp4 plejera pa si muziku van kuće mogao da čuješ samo na tranzistoru koga si držao na uvu i iz kog je virila dugačka antena.... k’o Marsovac čoveče. Nije bilo digitalnih fotoaparata, nego samo onih običnih.... kako li su se i zvali?!.... Pa si morao da ideš kod fotografa da ti izradi slike.... i to samo 36 komada, koliko je bilo na filmu.... a od toga bar 10 potpuno promašenih snimaka. Nema „dilit“ pa ’ajd’ ponovo.... nego calneš lovu za slike pa onda gledaš gde si usr’o motku (za to zaseravanje motke smo već dali pojašnjenje pa se nadam da ste ga zapamtili). Definitivno ničega nije bilo u to takozvano „naše“ doba.... Gledam samo slike koje idu dalje.... „Atina“.... u stvari „Zagreb“.... tako se zvao ekspres restoran u samom centru grada.... očajan. Samo.... imali su dobre sendviče, mamicu im.... nisam pojeo takav sendvič još od.... od kad su ga zatvorili.... taj, ekspres restoran. Pa onda vidim „Ne ljuti se čoveče“?! E, svašta smo mi igrali.... budale! Bacaš kocku, pa onda skačeš sa onim plastičnim.... zekama, vevericama, kucama.... i smeješ se.... smeješ se k’o lud! Baš glupo.... samo što to onda nisam znao!

            A onda vidim priveske za ključeve.... kakav kičeraj, kakav mrak.... „Beogradska banka“, „PKB“, „Jugoalat“, „Cinkarna Celje“.... ko li je to nosio na ključevima? I zašto?! Valjda ako ti upadne u vodu da brže potone.... šta drugo? Sledeća slika me skamenila.... „Fla-Vor-Aid“ sokovi?! Pa bolje vodu iz bare da smo pili nego to! I to još u raznim bojama. Samo ime proizvođača govori kakva je to materija - „Droga“ Portorož! Kako je čovek naivan kad još i nije čovek već obično musavo dete. Onda.... Oliver Mlakar drži drvenog Kviska.... Išao neki glupi kviz na TV Zagreb.... čini mi se četvrtkom.... ne zna se ko je bio gori; voditelj, pitanja, takmičari ili publika?! Nije to k’o sad ovi.... „Visoki napon“, ili „Najslabija karika“, ili „Kešolovac“. To je tada sve bilo jadno i primitivno. Naletim onda na metalnu šolju od rosfraja.... bile i za užinu u školi, a posle i u vojsci.... Ko je imao neki zub plombiran onom starom amalganskom plombom, kad je dotakne udari ga struja u vrh malog mozga.... Ko li je samo izmisli?! A sledeća slika.... torbica sa „alatićem“ koja se kačila na zadnji kraj sedišta bicikla.... a na „alatiću“ rupe za šrafove od 8 do 22mm?! Šta da radiš s tim uopšte.... A onda nađem za čega je možda.... Nađem Tip-Top fleke.... one sa narandžastom cik-cak ivicom i još lepak uz njih.... Pazi molim te! Probušiš gumu, skineš točak onim magičnim ključem pa je zakrpiš Tip-Top flekom, naduvaš i.... vozi Miško! Ko je imao vremena da se uopšte bakće s tim?! A tek bicikl da vidite.... „Poni“.... plavi.... Odmah se setim Čobija i one njegove glupe pesme „Bicikl Poni“.... sa Milijanom koja ga goni po cijeli dan. Ja sam imao „Mini“ i ovi sa „Ponijima“ su nam bili zakleti neprijatelji.... Kasnije su oni pušili „Opatiju“ a mi „Filter 57“ i opet smo bili zakleti neprijatelji.... Zašto? Jebem li ga. Bilo tak’o vreme.

 

 

Našao sam posle i „Mikijev“ i „Politikin zabavnik“, pa tempere za likovno, peratonicu sa olovkama, bojicama, šestarom i uglomerom?!.... I „Simod“ patike! O užasa! Srećom posle toga sam našao „Adidas Vimbldon“ koje su isto bile užas ali nešto manji.... moglo se snjima sići ispred zgrade da baciš djubre. Mlin! Mlin za kafu iz samusluge?! K’o da sad gledam one trgovkinje sa „Borosanama“ na nogama kako svaki put udaraju onim metalnim flahom po njemu ne bi li sva kafa ispala napolje. Pa onda ona stara kasa na kraju samoposluge.... drn, drn, drn... drrrrrn, pa opet. Sad kada odeš u megamarket a ono samo milozvučno pište ove elektronske kase.... nema nikakvog drndanja. Napredak.... civilizacija brale! Našao sam i mlin za orahe koji mi je preseo za svaki 29.Novembar i Novu godinu.... nisam ni jeo kolače posle zbog njega. Pa onda one metalne crvene i plave kasice koje su delili u bankama.... nemo’š ih otvoriti da si pita.... Mora da su ih iz Nemačke uvozili! „Ledene kocke“.... dobro.... to i nije bilo loše.... samo je periodičnost upotrebe bila mala. Pa „Fruktal sokovi“ u onim pakovanjima.... znate već.... ma ništa posebno! Motori „Java“ i „MZ“.... e i to su bili klanovi.... nepomirljivi.... skoro k’o u Škotskoj. Onda nađem sliku „izvinite zbog prekida programa“ na TV-u.... e to mi je krv popilo.... pa kartu sa 12 vožnji koju smo kucali u autobusu i koju sam uvek izgužvao i nikada nisam mogao da je uturim u onu rupu, jebem ti.... A onda za kraj.... pištolj plašljivac i „Pino silvestre“ posle brijanja.... iako se tada nisam ni brijao.... ali nema veze.... mirisao sam k’o isečena borova šuma. I na samom kraju „Stripoteka“.... pa to sam čitao.... onako.... pomalo.... na času. Ma samo kad su prošla ta stara vremena. Ne znam ko im je uopšte prilepio pridev „dobra“ stara vremena. Šta je tada uopšte bilo bolje?! Pa pogledajte ovaj raj u kom smo sada. Da li se išta više poželeti može?! Teško!  

Crtani u sedam i petnaj'st

            Pre nekoliko dana dobio sam interesantan mejl sa nazivom „Nostalgija“. Otvorim ga i vidim klasičan „pps“ format koji obično prave dokoni lelemudi ubacujući neke „jako lepe“ fotke sa fenomenalni tekstovima u kojima nam objašnjavaju koliko smo mi u životu srećni samo nam to još nisu javili. Ali... ’ajde da pregledamo i ovaj.... ko zna.... možda stvarno i otkrijem koliko sam srećan. Početak nije obećavao ništa posebno.... „Eurokrem blok“.... pa sad.... tu na žalost i nema neke nostalgije jer iste konzumiram i dan-danas što se vidno ocrtava na mojoj garderobi, lipidnom statusu i mrzovoljnom pogledu u ogledalo. E, već sledeća slika sa fragmentom iz maestralnog crtanog filma sa DuškomDugouškom, u kome je on pogrešno odneta beba tati i mami gorilama (što će tati gorilku posebno izaći na nos), me podsetila da odavno nisam nigde video ni jedan od crtanih koje smo gledali kao klinci.... dobro.... i kasnije. Već godinama ni na jednom programu nije pušten  ni jedan crtani koji bih prepoznao kao svoj i čak seo da ga gledam sa decom.... dobro.... verovatno i sam?! To me, priznajem zainteresovalo, pa sam pokušao da saznam zašto ih nema. Da li su toliko „aut“?! Da li je moguće da je ta forma crtanog filma toliko prevaziđena?! Počeo sam to da istražujem ozbiljnije nego mnogi poznati detektivi sa TV „Pinki“ (koji je video Tita). Kopajući po kantama došao sam do nekoliko opcija. Prva - da su svi crtani filmovi bili u jednoj prostoriji RTS i da su izgoreli dok je „milosrdni anđeo“ disciplinovao našu podivljalu naciju. Zamislite tu slučajnost i prokletstvo.... crtani filmovi koji su generacije klinaca „navlačili“ na „američku pitu“ su nestali u sekundi, sprženi od strane istog proizvođača. Tužno! Druga opcija je bila mnogo bolnija.... svi crtani, iz iste te prostorije, su izgoreli 5. oktobra 2000. kada je zapaljena zgrada RTS!? E, to je već nezgodno.... ako ni zbog čega drugog a ono bar zbog toga što sam i ja bio tada tamo. Da sam znao, ne bih se razmišljao da krenem da ih spašavam ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život (završni deo zakletve u JNA)!

            Treća opcija je da jeste bilo štete na trakama ali da je dosta toga spašeno i da crtani filmovi našeg detinjstva, a i mladosti (ja sam neke gledao pre nego što bih krenuo u život negde.... ’85.) mogu da se nađu, ali da više zaista nisu interesantni. Sudeći po onome što ima na JuTjubu rekao bih da je praktično sve tu. Ne znam samo da li kvalitet snimka zadovoljava TV standard?! Ako zadovoljava.... kome više nisu interesantni i kako se zna da nisu interesantni?! Dobro.... priznajem da smo ih mi sve gledali više desetina puta, ali zar nije baš to dokaz njihovog kvaliteta. Da bih potvrdio tu teoriju, ja sam sa mlađom ćerkom, koja jedina u kući još gleda crtane, seo i gledao one crtane koji su sad u modi. „Anđela Anakonda“, „Lejzi taun“, „Superšpijunke“, „Poručnik žabac“, „Kirmin“.... i naravno „Barbika“ (šta bi bez nje). Moram da priznam da sam to jedva nekako preživeo, ali čovek zbog naučnog istraživanja mora malo i da istrpi.... pa ako treba.... i u operu.... i na balet.... čak i u biblioteku da ode.... Ako će se izvući neki zaključci iz toga.... valja se.... mada ne verujem da se na tim mestima može bilo šta zaključiti. No, gledajući ove Nju Dženerejšn crtane sav sam se pogubio k’o Beograđani u Novom Sadu. Svi ti crtani su mi bili skoro potpuno isti i, uz sve to se jasno videlo da ih nije radio crtač, koji utiskuje dušu crtanom liku, nego kompjuter. Ali tek to me zbunilo.... svi likovi su pravili mehaničke i dosta nezgrapne, skoro robotske pokrete, ili su bili k’o retuširani film. Verovatno zato što je sad to „in“.... Jer ako se sa onom starom tehnikom crtanja ogromnog broja crteža u crtanima našeg detinjstva mogao postići mnogo prirodniji izgled pokreta i radnji, šta bi tek sad ovi kompjuteri trebalo da rade.... Ja sam, i pored toga, imao utisak kao da gledam kompjutersku animaciju neke bitke na „Historiju“ sa gomilom tenkova, eksplozija i vojnih formacija  ili istu takvu animaciju pada avionskog leta broj.... 706.... na „Nacionalnoj geografiji“, a ne dečiji crtani film.

            Još jedna stvar je (ne)interesantna. Nema gegova, nema simulacija urnebesne komedije, nema  burleske ni razloga za smeh. Radnja je sasvim ozbiljna i ima sve karakteristike akcionog trilera.... ili, još gore, čistog akcionog filma sa Švarcenegerom, Staloneom ili čak onim Van Damom Žanom i Klodom....  ili se meni tako čini. Samo se „rokaju“.... zato me i podsetilo na animaciju sa „Historija“.... pa sve očekujem da se neki lik zove Paton, Žukov, Romel ili Montgomeri, a pošto je dosta crtanih iz kosooke produkcije očekivao sam i nekog Jamamota. To onda ne bi bilo ni tako loše.... naučili bi bar taj delić istorije, a sa ovim izmišljenim likovima i radnjom u nekom neodređenom budućem vremenu je kao da stalno gledaš Pobesnelog Maksa i one manijake oko njega ali svi kao da su montirani na času tehničkog od onih rupičastih lajsni i ploča „Mehanotehnike“.... sećate ih se?! Kupovale su se dok smo bili klinci i dok su nastavnici tehničkog pokušavali da nas nateraju da napravimo nešto konstruktivno. Samo.... u ovim crtanim ništa nije konstruktivno. Naprotiv, od silnog „rokanja“ sve leti na sve strane, sve pršti toliko da su zvučnici na televizoru u poslednjem ropcu pa tako i zvuče, vibracije se od njih šire po sobi i imaš utisak da će malter početi da otpada. Srećom da ne držimo na TV-u one kevine miljee.... oni bi davno spali negde iza televizora pa bi se ona jadna živa iskidala tražeći ih. Da.... definitivno, sve je otišlo u..... Ili se ostarilo.... Ma šta god da je, dobro je da sam zbog ovoga našao ono brdo crtanih na JuTjubu i odoh da ih gledam. Smesta.

Zbog Preljubnika bez Trenutka istine

Kada sam pre dve- tri nedelje pisao o generalima - humanitarcima koji su vodili one humanitarne akcije spasavanja podivljalog srpskog življa a zvale su se „Oluja“ i „Bljesak“, što su sasvim prikladna imena.... mada lično mislim da su i za to bili nesposobni i nikada ih ne bi ni pokrenuli da nije bilo potpune humanitarno-vojno-logističke podrške „Velikog brata s one strane bare“, sasvim slučajno spomenuo sam i nekolko TV emisija na „Pinkiju“ koje najviše obožavam gledajući ih. „Preljubnici“! Sjajna emisija. Duboko sam ubeđen da to nije kupljeno negde na trulom zapadu već da je to u potpunosti i celosti naša idejna umotvorina proistekla isključivo iz genijalnog srpskog mozga uvek sklonog šali i pošal’ci i da drug’čije ne može biti. Ako saznam da nisam u pravu neću to nikada priznati kao što nikada ništa nisam ni priznao kad su drugi mislili da sam pogrešio jer nikada i nisam pogrešio. U to sam siguran.... A i dokazao sam to više puta! Ali nije važno.... Nego da se vratimo „Pinkiju“. U epizodi koju sam ovlaš dotakao u postu sa vojskovođama je bio strašno napet zaplet radnje. Sve se događa u Velikom Gradištu.... tu dole, kod Srebrnog jezera. Jedna divna ženica, koja je doduše dosta pokrupna.... jača od mene bar 50%, sa pupkom među sisama i guzovima duplo većim od nekada popularne Rozen.... ali izuzetno sipatične vanjštine, je posumnjala da joj se muž viđa sa jednom dosta zgodnom devojkom.... zamislite, uz to još i neudaNom. Pošto nije shvatala šta je uopšte našao na dotičnoj, jer ona je imala četiri puta više svega od te zmije, odlučila se na hrabar i smeo potez. Zvala je iskusne detektive.... ma to je slaba i nejaka reč.... u svakom je objedinjena ličnost Šerloka Holmsa, Poaroa, inspektora Kolumba, svih Si-Es-Ajova razbacanih po Americi, a zbog izgleda i čuvenog Kodžaka (bez lilihipa) u jednog čoveka, pa ih još ima.... bar pet ili šest. I svi oni rade za agenciju koja posluje u sklopu „Pinkija“.... mada nikada nisam shvatio zašto na svojim futuristčkim formacijskim uniformama nose oznake „BN“.... kao ona televizija iz Bijeljine?!

Upravo ti detektivi, uz pomoć najsofisticiranije opreme koju njihova agencija (poznatija od Pinkertonove) ima, su i uspeli u izvršenju zadatka. Uhvatili su ih! Njenog muža i krampaču koja izgleda kao Bo Derek pre 30 godina. Zatečeni su kako se trte u šatorčiću veličine uličnog kontejnera za smeće koga su demonstranti za vreme „gej parade“ prevrnuli naglavačke. Uz sve to treba napomenuti da je okolina Srebrnog jezera mesto sa najviše zmija po kvadratnom kilometru, pa su i detektivi a i trtadžije u šatoru, pokazali zadivljujuću hrabrost. Ja na primer, u taj šator ne bih ušao ni sa Suzanom Mančić (ne sada, nego dok je izvlačila loto.... ’87. otprilike).... mada.... po novijoj filmografiji sa interneta bi se reklo da je i dalje vrlo aktivna, ali dobro sad.... U svakom slučaju trtadžije su se, shvativši da su uhvaćeni, dale u beg suludom vožnjom u pedalini po Srebrnom jezeru koja je ličila na završne scene u „Brzini 2“ sa dražesno-ljupkom oskarovkom (serem im se u žiri) Sandrom Bulok. Doduše ni ova „krampača“ iz „Preljubnika“ nije ništa lošije izgledala od Sandrice.... mislim, što se tiče  spoljašnosti. Ali suluda vožnja je kratko trajala.... Iskusni detektivi, koji su na obuci savladali upravljanje svim vrstama vozila, letilica i plovila, su ih brzo saterali u ćošak iz kojeg nije bilo izlaza.... takozvani ćorsokak. Tu su preljubnike, koji su se praktično kereći trtili u šatorčetu od pola kvadrata i time zadobili sve moje simpatije koje sam otvoreno pokazivao proklinjući i detektive i njihovu agenciju i Željka Mitrovića, uhvatili i doveli ih pred sve manje  simpatičnu ženicu ovog uhvaćenog jadnika-preljubnika. Ona je napućenih usana i mrko-streljajućeg pogleda kao indijanski poglavica procedila jedno „uff“, pa je onda počela da plače. A kroz plač pomalo i da kune.... i to sve redom.... što je kod mene izazvalo krajnje nesimpatije i čak otvorenu sumnju u njeno poreklo.... mislim.... ipak je to istočna Srbija brale! A on.... skupio se k’o srbijanski duvan-čvarak i zamislite.... moli je da mu oprosti?! Moja žena je sve to izgleda teško podnela, a da ja to nisam ni primetio, i na kraju nije izdržala.... ustala je i pljunula ka televizoru! „Puu skote muški!!“- zavrištala je skoro kao mama od Keri iz filma „Keri“. „Ko je bre skot“?! upitao sam zabezeknuto. „Pa šta je trebalo da radi.... da kreše onog međeda od žene a sve zbog očuvanja bračne zajednice i ostalih malograđanskih kvaziprincipa?!“- rekao sam potpuno rezignirano.

Onda je ona nastavila da pljuje po njemu, a ja da ga branim, pa je onda počela da pljuje po muškarcima, a ja da ih branim.... i na kraju je počela da pljuje po meni a ja da se branim i....  vratio sam se kod mame i tate na kraju večeri. Mama me isto napičila da sam muški šoviLista i dala mi da spavam na kariranoj sofi iz ’78. u kuhinji. Prevrćući se po sofi koja je imala tri izbočenja zbog kojih nisam oka sklopio pa sam zato sutradan i ja kao i onaj jadnik molio ženu da mi oprosti i da me pusti da se vratim kući, celu tu noć sam skoro naglas kleo: „ E Mitroviću kurvo stara.... zašto praviš tako dobar i zapaljujući zabavni program pa se od njega i srećni brakovi zapale i skoro u prah pretvore, prokletinjo jedna!?“.... Šta je bilo posle? Moja žena je odjednom postala „nobles“ pa joj je „Pinki“ postao „komifo“.... iako smo nekada zajedno gledali sve one sjajne emisije.... „Trenutak istine“, „Šopingholičarke“, „Bračni sudija“, „Srpska posla“, „Ami G Šou“, „Vitezovi blata“.... pa „Akademija debelih“.... ej.... video sam da nisam ja jedini.... ima i gorih.... pa „Kursadžije“, „Grand – u raznim oblicima“, „Nedeljno popodne sa Leom“.... i sve to je odjednom nestalo iz mog života. Mitroviću, Mitroviću.... prvo si me naučio da letim a onda mi krila sasekao. I pao sam Mitroviću.... pao! Sad nemam više šta da gledam. Gledam one lažovčine na Diskaveriju što se repriziraju pet puta češće od Tijanića i to po ceo dan k’o budala. Pa šta da gledam?!.... kažite i sami?!

Poštovalac književnosti

            Eh, da sam učio kako treba i kako valja ne bih sada pisao po blogu, već bi izdavao knjige kako i dolikuje čoveku mog kalibra, stava i načina razmišljanja. Ovako niti imam stav, niti nešto posebno razmišljam.... jedino mi je kalibar preostao! Mogao sam završiti prava i lepo biti književnik kao i većina naših pisaca. Prava im verovatno trebaju zbog potecijalnog sudskog spora kad nešto debelo.... promaše. Mada.... i tada postoje advokati.... ali oni advokatima verovatno ne veruju jer zato i jesu pisci. Kakav bi to bio pisac a da nije sumnjičav po karakteru?! Eto na primer onaj Šekspir.... Pa taj je bio gori i od Dž.Edgara Huvera.... ili nekog sličnog njemu (ako postoji iko sličan njemu, a ne verujem u to jer taj je prisluškivao i tatu i mamu pokušavajući da provali da li je keva možda varala ćaleta). Kod tog Šekspira ne veruje ni otac sinu, ni momak devojci, a ni njena porodica njemu.... Mnogo težak i nezgodan pisac za shvatiti. A svi se foliraju da su sve shvatili, pa još i analiziraju njegove misli u detalje. Kao, oni baš znaju šta je on mislio kad je pisao.... „Hamleta“. Jes’, živeli su u stanu preko puta njegovog pa im je uz kafu i čajne kolutiće pričao o čemu sada piše, a zajednički su smišljali naslove. Ma pisao je onako bez veze, da ne ispadne glup.... ili je možda pisao neko drugi umesto njega. Neki potpono „Anoniman“ tip. Bilo je toga u istoriji dosta, da jedan radi a drugi slavi. K’o onaj zlotvor Ajnštajn i ono naše jadno čeljade iz Kaća.

            A Agata Kristi? Pa toj je više od pola familije radilo u Skotland Jardu, jer samo tamo je mogla da čuje onako zakukuljene priče kojima su policajci u dugim noćima dežurstva jedni druge lagali ne bi li i sami sebe fascinirali sopstvenim detektivskim umećem. I zašto se to uopšte zove Skotland Jard, kada nema blage veza sa Škotskom. To je valjda zbog ravnopravnosti njihovih naroda i narodnosti. Nije ni važno. Elem, tu Agatu kad pročitaš.... ustvari kada počneš da čitaš, posle dve glave (dve glave teksta) moraš da se vratiš na početak prve, uzmeš olovku i papir i počneš da pišeš imena i crtaš stablo kojim su svi oni povezani, a kad završiš shvatiš da se ona izgubila još u prvoj polovini knjige ali onako tvrdoglava nije htela da odustane nego je terala do kraja misleći da će se iskobeljati iz sopstvene kuhinje u kojoj joj je sve živo zagorelo. Ali ljudi čitaju njene knjige.... A zašto?!.... Pa valjda vole kad ih tako zatrpaš gomilom vunice iz koje ne mogu da se ispetljaju sami nego čekaju nekog da im to rasplete. Ko će ih znati.

            Mada.... Agata je bar nešto i petljala, ali onaj Hemingvej što je imao ime kao Če (Gevara).... Ta ispičutura koja je umalo izazvala kubansku krizu i koji je više voleo žene, klopu, lov, ribolov, putovanja i još svašta nešto od klasičnog pisaćeg stola (pa nije baš bio blesav), je gušio svojim piskaranjem o svemu i svačemu. Taj se, kao i moja žena, u sve razumeo. Ono jeste da ga je bilo u svim ratovima koji su u svetu vođeni tokom 20. veka, sem Vijetnamskog i Iračkog (i to zato što je samog sebe puškom sprečio), ali onda je trebao da bude oficir pa da piše dnevne zapovesti, a ne kiselkasto-slatkasto-ratno-turističke melodrame kao stvorene za ekranizaciju uz neizostavnog Gari Kupera i naravno Ingrid Bergman. Čudi me da se i Džon Vejn nije tu negde uvalio?! Možda u nekoj verziji „Poštanska kočija kroz snegove Kilimandžara“. A, onda onaj njegov „Starac“ što je živeo pored mora.... Kao da ga je pisao lik iz „Barske mušice“ koga odlično igra Miki Rurki. Ili tako neki sličan.

            Pa onda ruski klasici?! Svaki roman je kao zbirka svih velikih kuvara sveta. Ko će to da pročita?! Jedna radnja traje kao sedam epizoda neke kraće turske serije. A knjiga.... pa ja sam mislio da se to nikada neće ni završiti. Onda kada su nas u srednjoj školi terali da čitamo „Rat i mir“, „Anu Karenjinu“ ili „Braću Karamazove“ ja sam mislio da ću celu mladost provesti nad knjigama ruskih zanesenjaka i njihove psihološke teorije da je čovek vrlo kvarno biće koje misli samo na sebe. Pa na koga bi drugo?! Ali oni udare po tekstu k’o po širokoj ruskoj ravnici kojoj nigde kraja nema a ti sumanuto prevrći strane nadajući se da je na sledećoj kraj odeljka koji čitaš poslednje dve nedelje. Lako je njima bilo. Odvališ 5-6 godina u Sibiru, revidiraš stavove i naravno počneš da pišeš k’o sumanut, jer si shvatio da nisi ni đokista ni mikista ni nihilista nego da samo ti znaš šta si a drugi neka posle u školi lupaju glavu o tome šta si napisao da jesi. A vremena.... kol’ko voliš. Oni su ga bar imali. Oni jesu ali mi.... ni približno toliko! Pa mi živimo 140 na sat. Dobro su se Amerikanci setili pa izbacili ta komprimovana izdanja po principu - piši svaku osmu reč.... i niko ništa nije primetio. Bar ne u Americi! Ma ne bi ni kod nas!

            Kad sam spomenuo nas, ne mogu da preskočim i naša piskarala. Recimo.... onaj Lalić. Mihajlo Lalić (ovo mu sad dođe k’o Bond - Džems Bond). E, taj Lalić nam se krvi napio u srednjoj školi. On i njegova „Hajka“ i „Lelejska Gora“ sa onim perverznjakom Ladom Tajevićem koji nije izdržao ni par meseci apstinencije dok je vrludao po tim šumama i gorama pa je skakao na krave i ovce, bilo da su žive i na paši, bilo da su nedavno „umrtvljene“. I takvi su nam posle pisali ustav i bili raznorazni sekretari što partije, što raznih izvršnih v(ij)eća i donosili prve seksualne slobode. Dobro, bar nas je Mihajlo upozorio za kim ćemo posle žaliti kada dođu još i gori od njegovog Lade.

            Zamalo da zaboravim Titovog pajtaša Krležu. Taj nikad ustvari nije prežalio što se Austrougarska raspala, pa više nije mogao lično da pijucka kaficu sa Glembajevima. Ili ga je u taj retrogradni stav naterala srpska vojska koja ga je kao sumnjivog dobrovoljca vratila u Austrougarsku, a tamo je opet zauvek ostao srpski špijun. I onda ni tamo ni ovamo. E pa ne ide politika i pisanje. Ili pišeš ili si poslanik. Čim to izbrkaš jedno od to dvoje si prefarbao masnom farbom koja se teško skida. Zato smo jedva i preživeli njegovu „Baraku“ i „Filipa Latinovića“ i „Vučjaka“. Dobro.... što se mora nije teško pa ni čitanje Krleže. Ili ipak malo jeste?!

            I baš zato me sve ovo tera na pomisao da i nije teško biti književnik. Pa ako je, kako kažu, Hemingvej svugde vukao pisaću mašinu sa sobom, zašto ja ne bih mogao lap top?! Jedina opasnost bi bila da mi se izbriše fajl u „Vordu“ a da nisam napravio kopiju. Da.... Možda su pisaće mašine ipak bile bolje? Mislim da žena ima jednu staru, pa ne moram da je kupujem. Papira imam.... samo malo daktilografiju da uvežbam i....

             

General Ante, general Mlađa i „Preljubnici“ na Pinku

            Gledam u petak TV.... šaram po programima.... i slučajno vidim na HRT, okupila se neka gomila ljudi. Ogromna, nepregledna, zbijena.... a u isto vreme radosna, nasmejana, srećna.... kao mi kada smo na Futoškoj ulici čekali da prođe Tito kada ide u Karađorđevo da rešava strašno važne probleme koji su se ticali naše politike aktivne i miroljubive koegzistencije, i jede Karađorđevu šniclu, koju je najviše obožavao voleći je.... samo mu je ponekada malo teže silazila niz grlo.... valjda zbog imena. I mada nisam neko ko baš ne veruje u reinkarnaciju, iako se to kosi sa Hrišćanstvom čiji sam redovan član, malo mi je bilo glupo da pomislim da se Tito reinkarn..... jebem li ga, ne mogu da izgovorim, pa onda, po Vuku, ni da napišem, vraća u SFRJ. Pardon, u Hrvatsku. A na TV, doduše bez zvuka, činilo mi se kao da kliču.... baš ono.... „Tito - partija - omladina - akcija!“. Ne budem lenj, pojačam malo TV. Ali opet ne razumem. Pojačam ga na pola.... da trešti.... Čujem spominju nekog Antu i Mlađu i kliču kako ih vole. Pomislim na Gotovinu i Markača i mislim se.... samo vi vičite.... oni sad igraju domine sa Vojom Vojvodom i psihijatrom Radovanom i to veoma ostrašćeno podeljeni na „naše“ i „njine“. I nećete ih skoro videti, sem na TV, pa makar vikali do jutra. To je ipak Haški sud.... simbol nezavisnog i nepristrasnog sudstva, pravde i zaštite ljudskih prava.

            I krenem da prebacim na moju veoma obožavanovoljenu „Pink“ TV, jer je trebala da počne emisija „Preljubnici“ koju uvek gledam sa ženom i uvek se posvađamo jer se ona, kao, zgražava koliko su primitivni ti što nalaze druge partnere, a ja se oduševljavam njihovom nepreglednom seksualnom slobodom koja prosto kipi iz emisije. I samo krajičkom oka učinilo mi se da iz aviona koji je na HRT sleteo na aerodrom izlazi drug general Ante Gotovina, ali TV je već prebacio na „Pink“ i već smo u sceni u kojoj sve prašti jer neka debela iz Velikog Gradišta tuče nekog jadnika što je pored nje našao jednu.... pa za nju svakako avion ribu, koja se i meni svidela. E sad, gledao bih ovo, ali mi ona slika na delić sekunde neda mira.... Otkud Ante u domovini za koju se borio i krvario, kad bi trebalo da je u Holandiji i da udiše svež morski vazduh koji se iz obližnjeg Severnog mora uvlači u cakum-pakum sređene ćelije mardelja u Ševeningenu. Nisu valjda ovi iz uprave zatvora već počeli da ih puštaju na vikend? Pa nisu valjda ludi?! Ako Voja, Radovan, Ratko i onaj magacioner.... Hadžić.... u isto vreme dođu na vikend u Srbiju, razjebaće nam svu staklenu ambalažu u koju smo upakovali ovu govnjivu demokratiju, pa kad se sva ta govna rasprše po nama izgledaćemo k’o onaj klinac iz filma „Milioner iz geta“ što je propao kroz klozetske daske direktno u govna. Ma da.... sigurno mi se učinilo.... al’, reko, ’ajd da vidim.

            Prebacim oprezno, bojažljivo.... sve misleći da je za vikende ipak rano. Pa tek što su otišli.... čini mi se! Međutim.... vidim.... Ante - ante portas.... (mislim na vrata aviona). Ma sigurno je neki stari snimak, mislim se, verovatno kad su ga ispraćali.... A onda se setim da su njega uhvatili.... ili se beše i on sam predao?!.... na nekom ostrvu negde.... u Atlantiku, valjda?! Pogledam još jednom.... On je! Izlazi i maše a ovi iz mase u delirijumu! Vrište, ciče, aplaudiraju, kose čupaju.... Sagledam ja situaciju još jednom, jer sigurno mi je nešto promaklo. Okud bre Ante u Zagrebu.... a i Mlađa Markač je tu.... ma nemoguće. A da ga nisu možda ovi iz Haga isporučili nama, pomislim, pa je on ustvari u Beogradu.... mislim.... na Surčinu.... ili Tesli.... šta god da je?! A masa došla da protestvuje!.... Što da protestvuje?!.... Pa otkud ja da znam zašto.... Pobrkali ga s Papom ili.... ko zna. Kao da je čudno da se kod nas protestvuje zbog nečega?! Mada, niti mi ovo što vidim liči na Surčin, niti oni protestvuju. Kliču oni Anti i pomalo Mlađi sve se ori i odzvanja po celom okoloaerodromskom lendskejpu. Saslušam malo.... spikeri kažu: „Oslobođeni oslobodioci Hrvatske i vratili se u domoljubnu domovinu“! Nije mi jasno?! Pa pre neki dan.... ustvari, prošle godine, je Ante dobio 24 a Mlađa 18 godina robije. Kako sad oslobođeni?! Pogledam još malo, prebacim na naše kanale, kojima ne verujem ni koliko je sati.... kad i tu - isto!? Pušteni ljudi! Mašu masi i ona maše njima!?

            I onda shvatim. Pa da.... Ljudi u Hagu su shvatili da su pogrešili, da su Ante i Mlađa vodili oslobodilački rat za domoljubnu domovinsku grudu, da su usput oslobodili i oko pola miliona Srba koji su živeli u Hrvatskoj, praktično u getu, i da su svi oni nakon toga slobodno došli u Srbiju gde i danas slobodno žive. Da su sve to vreme, kao operativni komandanti, najviše vremena posvetili zaštiti ljudskih prava i da su svi ti Srbi pod jakim obezbeđenjem, tako da nikome nije smela da zafali ni dlaka a kamoli glava, sprovedeni i prevezeni o trošku Hrvatske Vojske sve do granice sa.... umalo Rumunijom. Ja sam sve to sve ovo vreme znao, ali ne smeo da kažem.... ubiće me neko ovde u ovoj primitivnoj zemlji divljaka na brdovitom Balkanu što se zove Srbija. I odmah, istog sekunda, sam odlučio.... Ja ću od sada biti Hrvat. Jebeš ti to, velika je to stvar! Uvažava te, poštuje i ceni ceo zapadni, a to znači civilizovani, napredni i slobodni svet, priziva te sebi u EU, NATO, Savet Evrope, Udruženje perača prozora u slobodnom svetu i mnoge druge institucije kojima samo ime govori koliko su velike i značajne za očuvanje demokratije, slobode i ljudskih prava. Sem mene u Hrvate ću prevesti i ženu i decu.... Doduše ženu ne moram. Ona je već tamo. Rekao sam im: „Pakujte se, idemo u Hrvatsku da živimo kao slobodni i dostojanstveni ljudi“. I onda krenem da napišem oproštajni post svim mojim blogerašima.... mada.... i onu su, sa moje, sada već hrvatske strane gledišta, obični Srbi (većinom) pa samim tim i zločinačka rulja koja podržava one njihove monstruozne koljače što su ostali u Hagu.... pardon.... Den Haagu (odmah sam uvideo da pišem kao Srbin i ispravio grešku). Ako je tako, a tako je, šta da im uopšte i pišem?! Ionako neće shvatiti. Ne dopire to do njihove svesti! I zato.... u kola i pravac Batrovci.... pardon.... Lipovac! U slobodu i slobodni svet. Dosta mi je života u ovom logoru. Živeo Ante.... živeo Mlađa.... živeo Obama.... živeo OlanD.... Sloboda Kosovu i Kosovarima.... Živeo slobodni Sandžak i Sandžaklije.... Sloboda Vlasima.... a da.... oni su još gori od Srba.... Sloboda svim potlačenim i ugnjetavanim narodima od strane imperijalističke Srbije koja želi da zagospodari svim prostorima od Egejskog do Atlantskog mora.... okeana. Dosta je bilo.  Odlazim odavde! Odmah!

"Trebalo bi da bombardujete Srbe"
(Papa Jovan Pavle Drugi - Reči upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru)

"Srbi su zločinački dupeglavci". (Ričard Holbruk, Klintonov emisar u Jugoslaviji. Njujorker, 6. novembar 1995). "Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista". (Izjava Žaka Širaka, predsednika Francuske, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU) "Vodićemo protiv Srba rat - diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki". (Džejms Bejker, državni sekretar SAD, na američkoj TV, jun 1992)

"Što se Srba tiče. To je danas jedan bolestan narod".
(General Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997, Pariz)
 

POSEBNI DODATAK:

Ante Gotovina ratni zločinac.... ma nemoguće! 

            Pošto sam shvatio da je veliki vojskovođa, humanista, strateg i filantrop Ante Gotovina najzad pušten iz zatvora, počeo sam da se pitam kojoj budali je uopšte palo na pamet da tako divnog čoveka nazove: „ratni zločinac“ ili po našem „war criminal“ i da mu zbog toga još i sudi?! Iskopam malo po Guglu (jer mi žena nije bila kod kuće.... da je bila tu ne bi mi trebao Gugl...) i otkrijem da mu je epitete „ratni zločinac“ odnosno „war criminal“ prilepila Karla Delponte?! I tu se prosto prenerazim! Karlica.... Anti?!? Tamo ona, tamo njemu.... da je ratni zločinac, odnosno na njenom nematernjem ali svakako voljenom jeziku - war criminal?! Bio sam duboko razočaran.... priznajem. Ja sam mislio da je za nekog ko je ratni zločinac, tj. war criminal, iako to Ante sigurno nije.... pa bar za njega je jasno.... zadužen kod nas u Srbiji onaj takođe divan čovek.... lep, visok, crnomanjast, sa bujnom plavom kosom.... kako se beše zove.... eh da..... Bruno Vekarić. Taj čim čuje reč ratni zločinac ili war criminal, stane u „aport“poziciju, kao lovački pas, usredsredi se na jednu tačku, fiksira je i krene u poteru za tim nekim ko je.... ratni zločinac, war criminal, i sve tome slično i ne odustaje dok ga ne kepčeruje.... na našem - ćorkira. I nema veze da li je ratni zločinac naš, vaš, njihov ili zajednički.... Bruno ne pravi pitanje.... war criminal je war criminal, ratni zločinac je war criminal, war criminal je ratni zločinac a ratni zločinac je ratni zločinac! I nema tu trte-mrte! On je uvek mrtav ozbiljan. Posebno kada je u pitanju ratni zločinac srpskog porekla. Jer kao što znamo i kod Tita je Srbin hvatao Srbina koji je ratni zločinac, a Hrvat Hrvata koji je war criminal (Hrvati su zbog skorog ulaska u EU već prešli na Esperanto-hrvatsko-engleski) i to se pokazalo najpoštenijim. Kao ono: „ti sečeš a ja biram“. Mada.... ni za samog Bruna nisam siguran šta je, pa tako ne znam da li se može reći da kada uhvati Srbina koji je ratni zločinac, da je uhvatio „svog“ ratnog zločinca ili samo srpskog? Ili je hrvatski ratni zločinac, pardon, war criminal, njegov?! Ma dobro.... nije ni važno.... važno da je uhvaćen ratni zločinac, odnosno war criminal.

            I kao što rekoh na početku, veoma sam iznenađen čimbenikom da je Karla.... naša voljena, jedina, umiljata, nasmejana i uvek vedra i vesela Karla DelPonte Felipe-Kaetano-Lopez-Gonzales-Martines označila našega Anteta..... tog čoveka velikog srca.... uprla prstom u njega onako krhkog i tananog i dreknula: „Hvatajte ga, on je ratni zločinac i najgori war criminal posle Šešelja, Hadžića, Šljivančanina, Milutinovića, Ojdanića, Stojiljkovića, Plavšićke, Babića, Gvera, Krajišnika, Perišića i ostalih srpskih krvnika koji se pravnim jezikom nazivaju: ratni zločinac, war criminal, le criminel deguerre, военный преступник, vojnový zločinec, militokriminala, kriminel lufte, פושע המלחמה, مجرم حرب, 戦争犯罪人, 戰爭罪, bellum criminaüs, criminal de război i još raznim drugim jezicima svetskih ali bratskih naroda i narodnosti. Ali brzo sam shvatio.... Pa Karla je znala da Ante nije ratni zločinac a još manje war criminal, pa je u dogovoru sa sudijama haškog suda podigla tu nepravednu optužnicu da je on ratni zločinac, znajući da će sudije skoro jednoglasno reći: „Ne.... on nije ni war criminal ni ratni zločinac.... naprotiv.... on je sve upravo suprotno od tih užasnih reči ratni zločinac iliti warcriminal“. I neće samo reći, nego će i dokazati da Ante nije ratni zločinac (war criminal) nego veliki domoljub, heroj, domobran, grudobran, zemljobran i pre svega veliki, veliki čovek.... i to hrvatski čovek. Fantastično! Kakav strateško-taktičko-genijalni manevar Karlice Pontice. Fenomenalno. A primetio sam ja da je ona svaki put kada bi za njega rekla da je ratni zločinac ili war criminal pomalo zastala, brada bi joj zadrhtala a u oku bi joj se pojavio neki čudan majčinski sjaj.... Mogu samo da zamislim koliko je za nju bilo teško da prevali te reči preko usta: „ratni zločinac“ i „war criminal“. I to nebrojeno puta. Ali.... došao je i čas kada je pravda trijumfovala i za nju i za ceo slobodni svet! Ne!.... Ante nije ni ratni zločinac ni war criminal.... i to je dokazano celom svetu. I ja sam odahnuo, i svi smo odahnuli. I ceo svet je odahnuo. Konačno je svugde obelodanjeno i opštenarodno prihvaćeno: Ante nije ratni zločinac, a nije ni war criminal, ma šta to na engleskom značilo. Najzad je došao kraj svim mukama.