Poštovalac književnosti

            Eh, da sam učio kako treba i kako valja ne bih sada pisao po blogu, već bi izdavao knjige kako i dolikuje čoveku mog kalibra, stava i načina razmišljanja. Ovako niti imam stav, niti nešto posebno razmišljam.... jedino mi je kalibar preostao! Mogao sam završiti prava i lepo biti književnik kao i većina naših pisaca. Prava im verovatno trebaju zbog potecijalnog sudskog spora kad nešto debelo.... promaše. Mada.... i tada postoje advokati.... ali oni advokatima verovatno ne veruju jer zato i jesu pisci. Kakav bi to bio pisac a da nije sumnjičav po karakteru?! Eto na primer onaj Šekspir.... Pa taj je bio gori i od Dž.Edgara Huvera.... ili nekog sličnog njemu (ako postoji iko sličan njemu, a ne verujem u to jer taj je prisluškivao i tatu i mamu pokušavajući da provali da li je keva možda varala ćaleta). Kod tog Šekspira ne veruje ni otac sinu, ni momak devojci, a ni njena porodica njemu.... Mnogo težak i nezgodan pisac za shvatiti. A svi se foliraju da su sve shvatili, pa još i analiziraju njegove misli u detalje. Kao, oni baš znaju šta je on mislio kad je pisao.... „Hamleta“. Jes’, živeli su u stanu preko puta njegovog pa im je uz kafu i čajne kolutiće pričao o čemu sada piše, a zajednički su smišljali naslove. Ma pisao je onako bez veze, da ne ispadne glup.... ili je možda pisao neko drugi umesto njega. Neki potpono „Anoniman“ tip. Bilo je toga u istoriji dosta, da jedan radi a drugi slavi. K’o onaj zlotvor Ajnštajn i ono naše jadno čeljade iz Kaća.

            A Agata Kristi? Pa toj je više od pola familije radilo u Skotland Jardu, jer samo tamo je mogla da čuje onako zakukuljene priče kojima su policajci u dugim noćima dežurstva jedni druge lagali ne bi li i sami sebe fascinirali sopstvenim detektivskim umećem. I zašto se to uopšte zove Skotland Jard, kada nema blage veza sa Škotskom. To je valjda zbog ravnopravnosti njihovih naroda i narodnosti. Nije ni važno. Elem, tu Agatu kad pročitaš.... ustvari kada počneš da čitaš, posle dve glave (dve glave teksta) moraš da se vratiš na početak prve, uzmeš olovku i papir i počneš da pišeš imena i crtaš stablo kojim su svi oni povezani, a kad završiš shvatiš da se ona izgubila još u prvoj polovini knjige ali onako tvrdoglava nije htela da odustane nego je terala do kraja misleći da će se iskobeljati iz sopstvene kuhinje u kojoj joj je sve živo zagorelo. Ali ljudi čitaju njene knjige.... A zašto?!.... Pa valjda vole kad ih tako zatrpaš gomilom vunice iz koje ne mogu da se ispetljaju sami nego čekaju nekog da im to rasplete. Ko će ih znati.

            Mada.... Agata je bar nešto i petljala, ali onaj Hemingvej što je imao ime kao Če (Gevara).... Ta ispičutura koja je umalo izazvala kubansku krizu i koji je više voleo žene, klopu, lov, ribolov, putovanja i još svašta nešto od klasičnog pisaćeg stola (pa nije baš bio blesav), je gušio svojim piskaranjem o svemu i svačemu. Taj se, kao i moja žena, u sve razumeo. Ono jeste da ga je bilo u svim ratovima koji su u svetu vođeni tokom 20. veka, sem Vijetnamskog i Iračkog (i to zato što je samog sebe puškom sprečio), ali onda je trebao da bude oficir pa da piše dnevne zapovesti, a ne kiselkasto-slatkasto-ratno-turističke melodrame kao stvorene za ekranizaciju uz neizostavnog Gari Kupera i naravno Ingrid Bergman. Čudi me da se i Džon Vejn nije tu negde uvalio?! Možda u nekoj verziji „Poštanska kočija kroz snegove Kilimandžara“. A, onda onaj njegov „Starac“ što je živeo pored mora.... Kao da ga je pisao lik iz „Barske mušice“ koga odlično igra Miki Rurki. Ili tako neki sličan.

            Pa onda ruski klasici?! Svaki roman je kao zbirka svih velikih kuvara sveta. Ko će to da pročita?! Jedna radnja traje kao sedam epizoda neke kraće turske serije. A knjiga.... pa ja sam mislio da se to nikada neće ni završiti. Onda kada su nas u srednjoj školi terali da čitamo „Rat i mir“, „Anu Karenjinu“ ili „Braću Karamazove“ ja sam mislio da ću celu mladost provesti nad knjigama ruskih zanesenjaka i njihove psihološke teorije da je čovek vrlo kvarno biće koje misli samo na sebe. Pa na koga bi drugo?! Ali oni udare po tekstu k’o po širokoj ruskoj ravnici kojoj nigde kraja nema a ti sumanuto prevrći strane nadajući se da je na sledećoj kraj odeljka koji čitaš poslednje dve nedelje. Lako je njima bilo. Odvališ 5-6 godina u Sibiru, revidiraš stavove i naravno počneš da pišeš k’o sumanut, jer si shvatio da nisi ni đokista ni mikista ni nihilista nego da samo ti znaš šta si a drugi neka posle u školi lupaju glavu o tome šta si napisao da jesi. A vremena.... kol’ko voliš. Oni su ga bar imali. Oni jesu ali mi.... ni približno toliko! Pa mi živimo 140 na sat. Dobro su se Amerikanci setili pa izbacili ta komprimovana izdanja po principu - piši svaku osmu reč.... i niko ništa nije primetio. Bar ne u Americi! Ma ne bi ni kod nas!

            Kad sam spomenuo nas, ne mogu da preskočim i naša piskarala. Recimo.... onaj Lalić. Mihajlo Lalić (ovo mu sad dođe k’o Bond - Džems Bond). E, taj Lalić nam se krvi napio u srednjoj školi. On i njegova „Hajka“ i „Lelejska Gora“ sa onim perverznjakom Ladom Tajevićem koji nije izdržao ni par meseci apstinencije dok je vrludao po tim šumama i gorama pa je skakao na krave i ovce, bilo da su žive i na paši, bilo da su nedavno „umrtvljene“. I takvi su nam posle pisali ustav i bili raznorazni sekretari što partije, što raznih izvršnih v(ij)eća i donosili prve seksualne slobode. Dobro, bar nas je Mihajlo upozorio za kim ćemo posle žaliti kada dođu još i gori od njegovog Lade.

            Zamalo da zaboravim Titovog pajtaša Krležu. Taj nikad ustvari nije prežalio što se Austrougarska raspala, pa više nije mogao lično da pijucka kaficu sa Glembajevima. Ili ga je u taj retrogradni stav naterala srpska vojska koja ga je kao sumnjivog dobrovoljca vratila u Austrougarsku, a tamo je opet zauvek ostao srpski špijun. I onda ni tamo ni ovamo. E pa ne ide politika i pisanje. Ili pišeš ili si poslanik. Čim to izbrkaš jedno od to dvoje si prefarbao masnom farbom koja se teško skida. Zato smo jedva i preživeli njegovu „Baraku“ i „Filipa Latinovića“ i „Vučjaka“. Dobro.... što se mora nije teško pa ni čitanje Krleže. Ili ipak malo jeste?!

            I baš zato me sve ovo tera na pomisao da i nije teško biti književnik. Pa ako je, kako kažu, Hemingvej svugde vukao pisaću mašinu sa sobom, zašto ja ne bih mogao lap top?! Jedina opasnost bi bila da mi se izbriše fajl u „Vordu“ a da nisam napravio kopiju. Da.... Možda su pisaće mašine ipak bile bolje? Mislim da žena ima jednu staru, pa ne moram da je kupujem. Papira imam.... samo malo daktilografiju da uvežbam i....