Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 30. август 2015.

Taksa na taksu zbog takse


            Pre nekoliko dana stiglo mi je pismo koje mi je konačno umirilo dušu. Sada više ne moram da brinem o budućnosti ove zemlje i svoje dece. Dobro... ako deca odu negde napolje i počnu da žive u nekoj od tih prokletih zapadnih zemalja sve će ovo niti uzalud... i... za srce će me ujesti. Ma nije to ni toliki problem.... odreknem ih se i gotovo. Izdati svoju rodnu grudu, svoje vekovno ognjište.... ne.... to ne bih preboleo. Posebno sada kada je i naša zemlja počela da vodi ozbiljnu brigu o očuvanju čovekove okoline, ne vidim razlog da se ide u neku zagađenu okolinu pored svoje rođene, čiste.... koja se uz sve to, i pored ekonomske krize.... koja je doduše prošla ali svi je se valjda sećamo pa nam to daje lažni utisak da ona još traje, iz petnih žila bori da tu biserno čistu okolinu održi u tom stanju.... ako ne i da je napravi još čistijom i lepšom. Ma moraće biti i lepša uz sve napore koje naša ministarstva danonoćno čine. Ali.... nemojmo biti tako samoživi.... Ne može samo država da brine o očuvanju životne okoline.... Moramo i mi da da učestvujemo u tome. Celim svojim bićem. Ako ne bićem.... i dušom.... onda bar novčanikom. Mora se platiti čista okolina i ekološki ispravna država. Ne može to džabe. Mislim da je to svima jasno. Sem možda ovim zlonamernim koji na sve načine gledaju da odu odavde. Ili da decu pošalju negde odavde.... to je tek mrak.... ko će rađati novu decu koja će plaćati očuvanje životne okoline? Pa nećemo mi, patriotski opredeljeni matorci, živeti večno. Neka razmisle malo i o tome.
   

            Nego.... kao što rekoh.... stiglo mi je pismo od agencije za očuvanje čovekove okoline u kome stoji da sve firme koje su uvozile određene vrste robe treba da plate taksu za svaki kilogram te uvezene robe. Elektronike, hemije, vozila, guma, ulja i slično. Odlično rešenje. Ne naplaćuje se po broju komada ili ceni nego po kilaži. Logično.... zar ne? I, s obzirom da smo mi uvezli neke andrmolje za našu firmu koje imaju oko 5 % elektronike dok je ostalo gvožđe i drvo i mi upadamo u tu grupu. Neka.... i treba.... ako je za očuvanje životne okoline meni nije žao. Ako imam para da tri puta odem na more i dva puta na zimovanje u roku od.... petnaestak godina.... zašto onda ne bih mogao da izdvojim i jedno more za čovekovu okolinu. Ne mislim da nekom dam more koje inače i nemam, nego da dam pare za odlazak na to more. Jer od 2000. godine otići na more tri.... ili čak četiri puta!?.... i na zimovanje dva puta.... ili ono beše jednom?.... ne mogu da se setim.... ali nije ni važno.... Važno je da sam se naodmarao po tuđim zemljama i tuđim morima i tamo ostavljao pare za očuvanje životne okoline a da za svo to vreme ni jednog jedinog cvonjka nisam dao svojoj sopstvenoj zemlji za isto to. Kao da živim u nekoj tuđoj, a ne svojoj zemlji. Pa zaista, nije u redu i ja to prihvatam. Tako da, kada mi je stiglo pismo ove agencije.... pao mi je veliki kamen sa srca.
 

            Knjigovođa kaže da smo mi toga uvezli.... pa.... dosta.... nešto više od hiljadu kila. A na kilo se plaća od 32 do 89 dinara.... u zavisnosti od vrste robe. I još mi se pravda čovek.... kaže... probaće da izgura da budemo u ovoj najjeftinijoj grupi.... od 32 dinara. Nisam izdržao a da ga ne nakrpim i ne kažem mu da treba da ga bude sramota.... mator čovek.... mislim.... on je dosta mator.... ima oko sedam bankE, a razmišlja kako da zajebe državu da bi mi platili manje?! Kao da on plaća?! Lud čovek. Ja sam mu odmah rekao da nikakva mincanja i nameštanja ne dolaze u obzir i da treba da platimo onoliko koliko je propisano. Ja lično bih platio ovu najvišu tarifu od 89 dinara, ali on kaže da ne može tako i da ćemo morati da platimo onol'ko kol'ko je propisaLo po zakonu. Pa, dobro.... neka bude tako. „Non sub homine sed sub Deo et lege“ rekli bi Rimljani.... ili beše grci.... jebem li ga.... uvek mešam tu Antiku sa Mesopotamijom.... ili beše Atlantidom?!.... U svakom slučaju to mu ga dođe nešto kao.... „Ni po babu ni po stričevima“. A to i jeste ono pravo. Na tome i počiva naša zemlja. Više počiva nego što stoji. A ako je to stožer.... u nekim našim krajevima bi reklO i „stožina“, onda se svi moramo okupljati oko toga. Stožine, mislim. Stožina je država a i mi smo država.... pa samim tim i stožina. A očuvanje životne okoline u toj državi mora biti na prvom mestu. A šta bi drugo?
    

 

недеља, 9. август 2015.

Skijanje po babinim zubima




           
Nikada nisam voleo skijanje. Ne znam zašto. Nije da nisam pokušavao, ali... 'ebiga.... nekako sam uvek završavao u oblžnjem crnogoričnom šumarku. I... nikada nisam naučio da se skijam. Znam da je to danas kao da ne znam da vozim bicikl, ili da nemam vozačku dozvolu, ali.... eto.... nije me htelo. A bio sam dobar u individualnim sportovima.... dok u grupnim nisam baš pokazivao izraziti talenat. No, šta je tu je, zimovanja za mene nikada nisu bila neka radost, odnosno, nisam se baš radovao zimi jer ću ići na skijanje na.... Jahorinu, Kopaonik, Kranj... A kažu da je to najlepša stvar u životu. Za mene je još uvek najlepše.... kad se radi ono... iako sam to radio više hiljada puta ali.... jebiga. Ljakse, šta ćeš. Samim tim što se nisam skijao, nisam spadao u ljubitelje planina i planinski vrhova, staza, prtina, kamenja i blata. Mada.... Bio sam na Tari.... Dva, ili čak tri puta.... mislim. Onaj ciganski vašar na Zlatiboru, gde ponekada, kada se vraćam s mora svratim na neku cibravu kafu, i ne računam u planine. Ono je gore nego ringišpil na seoskoj slavi. Ali... s obzirom da mi živimo u matrijarhatu, iako se mi muškarci zanosimo glupošću da živimo u patrijarhatu, ženina reč je zakon. I, ono što je za mene zakon, je izrazilo otvorenu želju da se uspentramo uz neku planinčinu. Šta sam mogao?... Sem da se spremim, bez visinskih priprema, za boravak u nekoj nedođiji koju ona odabere. Izbor je pao na Staru Planinu u jugoistočnoj Srbiji i hotel.... jebem li ga.... ovek ga pomešam sa onim zamkom u Nemačkoj.... Nojšvajštajnom.... iako ime, kada se malo bolje izanalizira, nema veze s tim jer se hotel zove „Falkenštajner“




            Prvi deo doživljaja je put do tamo. Do Niša je autoput i to je svima poznata stvar. Od Niša do Svrljiga je sasvim solidno. Ali od Svrljiga do neke pripizdine koja se zove Kalna je put koji je ni na nebu ni na zemlji. Da je makadam, znao bih da jeste i tako bih i vozio, ali ovo je asfaltirana traka od nekoliko miliona zakrpa na dužini od 25 kilometara koja te rastrese kao tamošnji seljak šljivu pred pečenje rakije, a na felne i gume paziš više nego što si pazio na decu dok su bila mala. Ali... pretekosmo nekako. Do Kalne. A onda je krenuo uspon koji se penje na 1500 metara nadmorske visine. Tačnije.... 1490 metara. Taj deo puta i nije bio tako loš... ako tamo postoji nešto što nije loše. I najzad ispred nas se ukazao famozni, nemački, „Kameni Soko“. Mislim... taj „Falkenštajner“. Hotel je zaista ekstra. Tu i pored sve svoje namćoraste čangrizavosti nisam uspeo da nađem zamerku. Sem jedne najvažnije.... Tamo gore sem tog hotela nema ništa. Bar ne leti. Postoje staze za skijanje, ali teško da vam to u vreme oko Svetog Ilije može pomoći. Sem za entuzijaste koji bi da trče niz ski stazu. Ali.... nismo naleteli ni na jednog. Doduše hotel ima i otvoreni i zatvoreni bazen, spa, tursko kupatilo, finsku saunu... ali sve ima svoje nedostatke. U zatvorenom bazenu je voda od otprilike 40 stepeni i jedva da može da se prođe pored njega a da te ne probije vrućina kao klimakteričnu ženu. Onaj napolju je baš lep, ali.... na kilometar i po visine vreme nije kao u Novom Sadu. Danju je od 20 do 23 stepena a noću.... 12... 13 stepeni... I stalno duva vetar. Za spavanje je fenomenalno, ali za kupanje u bazenu... onako. Tursko kupatilo ne koristimo iz principa a... ni finsku saunu, takođe. I onda... šta ćeš... malo prošetaš, pa na neki obrok... na koje nemam zamerki... Šveđani su postavili sto zaista fenomenalno... Pa onda se opet negde promuvaš i... to je to.






            Išli smo žičarom, bolje rečeno gondolom, na još dvesta-trista metara više kote. U blizini simbola ovog kraja.... stena na vrhu jedne čuke koje je narod prozvao „Babin zub“. Iako mene više potsećaju na nekoliko babinih zuba, ali.... dobro.... valjda narod zna više od mene. A i ova moja štrikerka se prethodni dan popela peške od hotela do tih babinih zuba dok sam ja više bio za ovu mehanizovanju varijantu.... Pa ipak sam ja tip koji je skloniji tehnici. Sve u svemu... nije loše za nekoliko dana razbibrige... i trošenja para. Dobro... tamo baš i nema na čega da se potroši jer si na takozvanom „Ol inkluziv“ režimu, ali zato, „pošto cena koštanja“ nije mala. Bar ja mislim da nije. U povratku smo svratili kod prijatelja u Niš koji su nas počastili ovčijim pljeskavicama, specijalitetom jednog restorana u Nišu, koje su bile sjajne. Znam da će neko biti preneražen, ali šta ću mu ja.... ne zna šta je dobro. Povratak kući se sastojao od izbegavanja većih naplatnih rampi jer su kolone bile kilometarske pa sam prešao, otprilike, 100 kilometara više u tom vijuganju. Ako već nismo pravili slalom po ski stazama, možemo po odličnim srpskim putevima.... Dok se ne probiješ do kuće. Stvarno avgust mesec treba izbegavati za putavanja. U nekim trenucima sam pomislio da su Turci ponovo, nakon 600 godina, krenuli na Srbiju i da moramo da im pružimo organizovan otpor. Ako smo mi uopšte spremni da se za bilo šta organizujemo. A moja štrikerka je vozila zajedno sa mnom ceo put.... kočila po patosu.... držala se grčevito za vrata kao da je na „Hali-galiju“.... milion puta zaustila da kaže nešto, ali se ipak na kraju predomislila.... i tako sve dok nismo sa vidikovca kod Paragova ugledali svetlosti velegrada. Otkud mi iz Rume? Pa rekao sam vam da sam pravio slalom po celoj našoj otadžbini. Sve u svemu.... nije loše.... ali mislim da ću avgust zaista izbegavati za putovanje. A planinu? Pa... onako... možda i nije tako loše. Moglo bi opet.