Ovih dana, ili možda
još bolje, ovih meseci, štrajkuju advokati.
Šta 'oće? Jebem li ga ako znam. Poslednji za koje sam mislio da će ikada
štrajkovati. Grupa ljudi koje ostali ljudi zovu ajkule, hijene, lešinari, strvinari...
i verovatno ima još tih pridevsko-opisno-metaforskih sinonima za tu krvožednu
grupaciju, a štrajkuje? Zbog zašto? Šta njima može da fali u ovoj zemlji
govnara na brdovitom Balkanu? Ovo bi trebalo da je raj za njih. Ili... bolje
rečeno pakao... oni više vole pakao... njima je tamo kao ostalima u raju. U
stvarnom raju bi im bilo dosadno... takav je to svet. Ali, pošto sam
ljubopitljive prirode, nazovem ja ovog našeg krvopiju advokata, koga plaćamo
mesečno... k'o da je zaposlen kod nas u firmi, jebote... ili... k'o da nam je
knjigovođa... al' dobro sad... nazovem ga da pitam šta to oni hoće. Ispričao mi
je... onako... k'o kisela voda... jedva priča... Digli im paušalni porez
trostruko... ili beše četvorostruko... ne znam ni sam... Ja bih im dig'o petnaestostruko...
Šetaju se od kancelarije do suda pet
puta na dan i to im je sve. A s kancelarijama se natakli sve na 200 metara od
suda. U Radničkoj, Maksima Gorkog, Vase Stajića, Pavla Simića i još nekim
ulicama se ne vide fasade od njihovih tabli „Advokat“ i „Advokatska
kancelarija“. Stacionirali su se tako da im ni Crvena armija u oslobodilačkom
naletu ne bi mogla ništa. I veliki im paušal? Sad su našli... Baš sad kada je
novoj vladi krenulo... Povlači potez za potezom... maestralan... a njima veliki
paušal? Pa i meni je veliki porez, al' ja znam zašto ga plaćam. Vidim da treba
da se strpimo još godinu-dve... najviše tri i... kada onda uzletimo, više
nećemo ni sletati. Ni kao država ni kao nacija. Krov sveta je naš... a pritom'
nisam mislio da će nas sve iseliti na Tibet... mislim... lepa je to i
zanimljiva zemlja, sa vrlo lepim običajima... doduše nama ne tako bliskim,
jer... tamo prasetina i nije nešto visoko cenjena, a mi ipak najviše volimo
baš... ma dobro... opet sam malo odlutao. Da se vratim na one krvopije
advokate.
Kaže meni ova naša krvopija od advokata da se bune i zbog notara. Za te notare... javne pisare... i kako ih već zovu, sam čuo u Nemačkoj. U stvari, i bio sam kod nekih. Meni su delovali baš kao fini ljudi. Al' dobro... to su nemački notari. Mada... ne vidim razlog zašto i naši ne bi bilo fini. Uopšte uzev, to je vrlo lepo zanimanje... ako ga ugrabiš. U svakom slučaju, ti notari... verovatno oni znaju nešto i da sviraju... što bi se inače tako zvali... da, oni su po rečima našeg advokata dobili od države ovlašćenja... da se usereš. Mogu sve. Mogu da ti daju i potvrdu da si doktorirao a da u stvari nisi doktorirao... ili da si prepisivao... ili da nisi prepisivao... ma mogu sve. Tako on kaže. Ma ljubomoran što i on nije postao taj notar... sto posto. Šta bi drugo bilo. Advokatska posla. I čim sam završio razgovor s njim, slučajno bacim pogled na TV, na koji baš i ne bacam često pogled, kad ono... drug Selaković, naš dragi ministar pravde, baš priča o advokatima i njihovom besmislenom štrajku. Lepo je čovek sve objasnio... da ti notari olakšavaju rad sudovima, mesnim kancelarijama i naravno - nama... građanima ove zemlje. Kako? Jednostavno. Oni će biti odgovorni za sve. I za tri puta prodavane stanove... čak će biti obavezni i da prevarenim vlasnicima vrate pare... i overavaće nam sva dokumenta koja smo do sada overavali u sudu, opštini ili gradskoj kući.... pa će onda vršiti i kupoprodaju kola... pa overu diploma... ma sve... sve će raditi. Ne, neće izdavati diplome i doktorske disertacije nago će ih samo overavati... Znači da onaj naš što nam svaki mesec otima pare laže da bi nam i dalje otimao pare Znao sam. Tačno sam znao. A u to sam se vrlo brzo i uverio. Pa ne bi valjda Selaković lagao?
Malo nakon svih tih
razgovora mi je stigla brisovnica iz banke. Razvojne banke. Vojvodine. Dali mi dozvolu da mogu da
izbrišem hipoteku sa stana. Nisam diz'o kredit da kupim ženi mašinu za
štrikanje, kao što sam pre pričao, nego mi je trebala bankarska garancija. Za
pos'o. I... mogu vam reći da je tu brisovnicu Razvojna banka... ona se na nama
razvijala... vrlo brzo uradila. Neobično brzo. Predao sam sve papire prošle
godine... nekako... u jesen... čini mi se. Kad ono... septembar naredne godine
i... gotovo... uradili su celu brisovnicu. Neverovatno. To je jedan ogromni papir A-4 veličine na kom ima...
pa ima bar 20 redova. I to gusto kucanih. Možda rade tako brzo što su u
stečaju? Jebem li ga. No... odem ja da to lepo odnesem u katastar da se to i
stvarno izbriše kao teret... meni na vratu što je visio... k'o kamen. A u
katastru su me baš lepo primili. Baš lepo. Kao i uvek. Tamo su uvek nekako
razdragani, veseli, poletni... prosto ti unesu optimizam u telo. I dušu. I
vrlo, ali baš vrlo ljubazno mi kažu da od prvog septembra brisovnice moraju da
se overavaju kod notara pre nego što ih oni prime. Super. Eto... znači nisu
notari džabe izmišljeni... Vidiš da postoji razlog. I... odem ja kod jednog
notara... po preporuci... kažu, jako fin čovek. Ljubazno me primi... ne on...
njegova sekretarica... on nema vremena... radi čovek, a ne kao ovi
džabalebaroši od advokata što se samo šetaju od kancelarije do suda. I... kaže
mi pisarsko-notarska sekretarica da notar ima toliko posla da može da mi zakaže
za... 17. novembar. Divno. Baš na moj rođendan. Kao da je znala. A nije. Koliko
treba da se plati... Nešto sitno... par hiljada dinara. Jedino... pita... ne
znam da li će Vam biti problem stečajni upravnik? Zašto bi bio, draga... rekoh
joj nametljivo šarmantno. Pa... kaže ona... treba da bude prisutan i stečajni
upravnik banke da potvrdi kod notara da je tu brisovnicu on stvarno potpisao.
Ja stanem... razmislim... Pa stvarno. Kako bi notar znao da je stečajni
upravnik Razvojne banke Vojvodine zaista potpisao brisovnicu... on i još tri
referenta... i sekretarica koja je udarila i dva pečata... ako taj upravnik ne
dođe da ga notar vidi sopstvenim očima? Logično. Pitam, jel' treba i ove
referente i sekretaricu da dovodim... mislim... referenti su nikakvi... ali
sekretarica... avion. Ako treba... dovešću ja i njih... kažem, očekujući da ću
je ostaviti bez daha... a možda i notara koji sluša kroz vrata. Ne treba,
kaže... dovoljno je samo upravnika... jedino... znate, on živi u Beogradu. Pa
šta, rekoh, da živi i u Zagrebu dovešću ga. Pa to mi je građanska dužnost...
Ako notar kaže dovedi upravnika, onda on ozbiljno i misli... Ne zajebava se,
sigurno. Posle toga sam odmah nazvao ou našu gulikožu od advokata da ga pitam
jel' može da mi završi da dođe stečajni upravnik Razvojne banke u Novi Sad, 17.
novembra tekuće godine u 11.00 sati... nije zajebancija, kažem... rek'o notar,
jebote. A on... onako advokatski kvarno kaže... može. Ja pitam, kol'ko to košta?... kaže, ništa. To mi je drugar. E pokvaren svet ti advokati... Ništa ne
treba da platim? Pa gde to ima, jebote? Ma samo da ovi notari preuzmu stvar u
svoje ruke da ih više u životu ne vidim. Advokate, mislim. E, Selakoviću...
svaka ti se pozlatila. Ma Vučićev je to čovek... vidi se.