„Jedini lek protiv
tragičnog osećanja života je stvaranje“... piše na zidu u delu radne sobe u kom
bivakuje moja žena. Kod mene nema takvih stvari. Kod mene stoje neke
fotografije, štampači, fotokopir, faks, kanta u kojoj stoje pajalice za
prašinu... koje naravno ja koristim... njoj se gade... muvalice za nanošenje
smrtnih povreda muvama i ostalim insektima, telefoni, ruter za vajerles, papir
za štampanje... i sve ono što je mnogo prozaičnije od tako velikih misli kao
što je ova sa početka teksta. Ali dobro, i ja sam mnogo prozaičniji od žene. Ja
sam tu za ove tehničke stvari. Ili fizički posao. Mada... i to je neko
„stvaranje“, što bi rekao taj pametnjaković koji je izbacio tako epohalnu
misao. I ja nešto stvaram. Pa čak i ovaj post je neko stvaranje. Mada ne znam
čega. Mrsomudim i palamudim po običaju jer nemam ništa pametnije da radim. A
šta danas čovek uopšte može pametno da radi? Sem da prodaje „belo“. Ili da se
zaposli u žandarmeriju pa mlatne jednom brata Andreja... po leđima. Iako... i
to je kratko zadovoljstvo... Mlatneš ga, on se malo izvije, malo isfolira k'o
fudbaler, i sve prođe za deset sekundi i... posle toga opet kao običan žandarM sa
20 kila opreme na sebi blejiš u ulice prestonog nam grada. Skupo zadovoljstvo. Ili,
bolje rečeno, previše zajebancije i maltretiranja za malo zadovoljstva. A i ne
tučeš ga ti sam... Tuče ga još deset njih zajedno s tobom. To mu dođe k'o
redaljka... koju ja lično nikada nisam nešto... najviše obožavao, ako bi se
moglo tako reći. To mu dođe kao da pišamo svi u istu već prepunu nošu...
naravno pod uslovom da sedimo na njoj.
Ali, ne misle svi kao ja. Neko u gradskoj vlasti ovog bivšeg prestonog grada jedne male pokrajine očigledno ne misli tako. Mora da i on ima na zidu uramljenu ovu misao. Mada... ja bih pre rekao da ima dvadesetak takvih ramova sa istim tekstom. Neki sa manjim slovima, neki sa većim... u zavisnosti od „projekta“ koji „stvara“. A ovih dana „stvaralačkih projekata“ po ulicama ove kasabe koju od milja nazivamo Srpska Atina ima više nego posle bombardovanja. Već danima kod kuće pravim itinerer puta pre nego što se kolima zaputim i do samoposluge. Moraš dobro da proveriš trasu jer je, po mom subjektivnom osećaju, bar svaka treća ulica u gradu zatvorena. Stoje one šarene tarabe, gomila znakova, žuto-narandžasta svetla koja trepere, žute trake kao da murija pravi uviđaj posle oružane pljačke i tako na sve strane. Taman kreneš, dođeš do 50km/h, kad ono... beskrajna kolona ispred tebe i svi čekaju da se na knap provuku pored nekih radova na putu. Bilo je toga i pre, ali u ovolikom broju, nikada. Ma kakvom broju... ovde su, čini mi se, desetine u pitanju. I sve bi to bilo lepo kad bih ja, ili možda neko drugi... ne moram to uvek biti ja... primetio da se nešto radi na svim tim mestima. Izbušili su i raskopali ceo grad i sad sve stoji tako, kao deca kad se igraju u pesku pa ih vaspitačica zove na užinu. Kao da sam u Rimu. Tamo čim nešto počnu da kopaju nalete na tri stare cigle, skupi se gomila arheologa, obustavi radove, stave onu narandžastu mrežu oko „iskopina“ i ćao... stoji i čeka „bolja vremena“. Dobro... možda ta bolja vremena u Italiji nekad i stignu, ali kod nas...
Nego... analizirajući sve te rupčage po gradu koje oni nazivaju gradilištima došao sam do zaključka da su se oni dohvatili majstorske filozofije poslovanja. Znate to... svaki majstor obeća i počne posao na dvadeset strana... čisto da bezecuje mesto... a onda zajebava i razvlači sve mesecima. A ti ne možeš ništa. Započeo čovek, nije završio i rekao dolazim sutra... Drugi majstor neće posle njega ni da pipne... „Zovi onoga ko ti je to radio neka on i završava“... znate tu majstorsku izreku moćniju od one s početka ovog teksta i tom otrcanom pričom o stvaranju, životu i tragediji. I šta mu možeš? Ćutiš i čekaš da te se majstor seti. Tako su, ubeđen sam, i ovi naši gradski lelemudi uradili. Zakopali na 20 mesta i sad jednu istu ekipu sele od rupe do rupe a svaki dan na drugo mesto. K'o Hitler 1934. godine kada je rešavao pitanje zapošljavanja Nemaca. Jedni pre podne kopaju neke rupe a drugi ih popodne zatrpavaju. I svi rade. A u stvari sviraju kurcu. Ovi naši gradski „oci“ izgleda sviraju u bar 20... tih organa. I, ne brinu mene oni... znaju oni šta rade... mene brine šta ću ja. Dobro, malo me brine i šte će drugi Novosađani... ako takvih još uopšte ima... Mislim, kako ćemo mi da se krećemo kroz ovaj takozvani grad uz sve te prepone. Kao da smo konji. Jedino biciklom. „Spojite lepo, zdravo i korisno“... rekla bi gradska vlast. Ma jebeš takvu lepotu. Kiše samo što nisu počele... ako su ove godine i prestajale... i samo još da dočekamo sneg. Onda će nam uz te „radove“ biti super do proleća. Sedećemo kod kuće i gledati kablovsku. Ili možda pisati ovakve gluposti kakve ja pišem. Ko zna... možda neko od njinih i pročita pa se trgne. Mada ne verujem. Može da se trgne samo ako mu neko izvuče 100 evra iz džepa. Ili više. Za ostalo se oni ne trzaju. A i što bi?
Нема коментара:
Постави коментар