Sezona ubijanja za Srbe i Amerikance

         Poznato je da ja ne volim umetnost. Ni jedan vid umetnosti. Ni slikarstvo, ni pozorište, ni književnost, ni balet, ni vajarstvo, a posebno ne muziku i film. A, da... ni štrikanje. Mada ne znam gde bi to uopšte spadalo. Ako je u umetnost onda je to najgori oblik „naivne“ umetnosti. Ali, dobro sad... A ova moja i pored toga što to zna uvek me tovari da skoro svako drugo veče gledamo neki film. Ne sa TV, nego da skinem nešto novije sa interneta, zakačim titl i gledamo... kao u bioskopu. Zato sam i kupio veliki LCD televizor. I još moramo da ugasimo svetla u sobi. Kao Bosanci. Dobro... nismo ni daleko od toga. Nikada neću shvatiti zašto ja moram da sedim pored nje dok gleda film. Da li zato što kao mlad par nismo dovoljno išli u bioskop ili je to ženama u krvi... da nameste mužjaka pored sebe da mogu malo da gledaju film a malo bace pogled na „svog jedinog“ i trepću k'o Nada Blam. Ako je taj njihov jadnik stvarno i jedini. Ali to samo one znaju. No... da zanemarimo sad to i da se vratimo ovom kućnom bioskopu. Ona je kao veliki pobornik i obožavalac svih umetnosti, a posebno te „sedme“ iskopala neki novi film iz 2013. godine sa De Nirom i Voltom... Džontra Voltom. „Sezonaubijanja“. Pa, dobro... pomislio sam, bar su glumci OK... Ako i mogu da pogledam nešto od te bljutave „sedme“ umetnosti onda volim takve filmove u kojima se krlja, lomi i razvaljuje. E, onda    ovde fale još i Šrafciger, Stiven Sigal i Brus Vilis ali, dobro... nekad moraš da pogledaš i nešto što je intelektualne sadržine, iako nisi intelektualac. Mada, ja nisam ni daleko od toga. Bar mislim. A i mama mi je dva ili tri puta rekla da jesam. Valjda ona zna koga je rodila.

            U svakom slučaju, skinuo sam i film i titl, ubacio titl u film... da slova budu lepa i krupna... „Arial Narrow“... k'o u pravom bioskopu, i krenusmo u avanturu uz veliku sliku i saraund zvuk. Ali kako su prošle naslovne scene i počelo „krljanje“ ukapiram da sam se žestoko zajebao. Počeo Džontra da priča srpski... ma ljudi to je bilo za plakanje. Aj' kad izvrću sve na ruski, kao svoje mrske neprijateleje, ali ovih par reči je baš mogao da nauči k'o čovek. Pa, dobro... možda smo im i mi mrski neprijatelji... ali nema veze... pa glumac si čoveče... Zašto ja nisam odmah „zaustavio projekciju“ i rekao da je pukla traka... sećate se toga iz bioskopa naše mladosti... ni sada mi nije jasno. Ostao sam kao lud zaslepljen glupostima kao dete kada gleda u bogalja... da Bog oprosti. A gluposti... sve se nadovezuju jedna na drugu. Recimo... nisam znao da je na Manjaču stigla železnička pruga. Koliko se ja sećam, dok sam bio u vojsci i vozio bezbroj puta od Banjaluke do te vukojebine, jedva da je postojao i neki makadamski put po kom sam svaki put istresao celu utrobu da bih se popentrao na vrh te planinčine, a pruga nije bila ni u pedesetogodišnjem planu one bivše, dosta solidne države. E, pa... ima je. Zna čovek... Mark Stiven Džonson... taj majstor je i režirao i pripomagao u pisanju ovog grandioznog projekta. Dal' je on bio na Manjači na letovanju, ili mu je Pedi Ešdaun pričao, jebem li ga... nisam savim siguran. Ali on je prugu, i to brzog koloseka, umetnuo na Manjaču i to sa američkim specijalcima iako svaka budala u Bosni zna da Amerikanci nikada nisu Manjaču pogledali ni iz vazduha, a kamoli čizmom stali na tu, ne baš po lepom, poznatu planinu. Pa, đe onda nađe inspiraciju brate Stivene...

            Ali, bio je to tek početak. Najgore je tek stizalo. Džontra je opaki Srbin a De Niro još opakiji Amerikanac. S tim što De Niro i liči na Amerikanca a Džontra više podseća na nekog lika iz Al Kaide, samo bez turbana. Ima i šmekersku jaknu... i u Beogradu i u Americi... da baš ne bude pljunuti Osama Laden, za prijatelje Bin. Mada, čini mi se da sam i njega viđao u sličnoj... ili se varam? A onda, udari junak na junaka ali bez vatrenog oružja... samo luk i strele. S tim što je Džontra doneo luk i strele iz Srbije gde mu ih je još prađed napravio. Original luk iz 1894. Crnogorski. Ekološki. Pa kad su počeli da se „streličaju“... izbušili su se međusobno više puta nego što one ženine štrikerke za vreme njihovih... „druženja“... ukupno probodu iglom one njihove, nazovi umetničke radove, za celo veče. I nikom ništa. Kako ko koga zvekne strelom, ovaj je izvadi iz sopstvenog tela kao ja čačkalicu iz usta posle bele vešalice... ona mi nekako najviše zapada za zube. I samo udri dalje. I udri, i udri, i udri... jedva dočekah kraj. Sve sam mislio, sad će ovaj Amer da krljne onog Srbina među rogove, kao što i dolikuje stoki, ali... nije. Kad su se međusobno izboli k'o Vilerov goblen, sedoše na neku liticu i konstatovaše zajedno, a to je i poAnta filma, kako je rat jedno veliko sranje, i kako ga, kao, treba izbegavati u širokom luku kao ja kiseli kupus... kuvani, mislim. I vratiše se pošlije svak' svojoj kući... Amerikanac ode da obiđe sina jedinca-mezimca i tek rođeno unuče, a Srbin... kuda bi drugo nego u neku kafanu u Beogradu da pije duplu lozu kao što je i pre radio, ali sada sa sasvim drugim filmom u glavi. Kako mu se film promenio, izgleda da mu se i vera promenila jer... prekrsti se Džontra na kraju kao da je Nadbiskup Beogradski, Kočevar, celom šakom i to u tako krupnom planu da samo 100% slep to ne bi primetio. E... otišao je taj Holivud u pičku materinu. Pa zar nema tamo više ni jednog savetnika, asistenta, etnografa... da se ne blamiraju više. Ma... u stvari... jebe se njima za autentičnost. Nikada nisu ni vodili računa o tome, samo mi to nismo znali. A i nama se izgleda jebalo za to. A za film... šta da vam kažem. Petar Luković je, nekada davno u „Džuboksu“ u svojim komentarima za neke smrdljive singl-ploče na kraju kritike voleo da napiše; „Kupiti pa uništiti“. To je ovde teško izvesti, ali ako će vam biti lakše, skinite film sa interneta pa kad ga skinete stisnite ne tastaturi „delete all“. I to je neko zadovoljstvo. Ja sam kod sebe već prebrisao. Zauvek.