Lepa reklama. Ima i ona o „pametnoj mreži“. Normalno, uz eru
„pametnih“ telefona idu i pametne mreže, odnosno pametni operateri. Telenor bi
trebalo da bude najpametniji. Bio sam mu uvek veran drug, rekao bi Dado
Topić. Još od početka1998. pa do danas. Punih 15 godina. Dobro.... u međuvremenu
je, pre 7 godina, menjao ime, gazdu i znak ali moj broj nije nikada. I ne mogu
da kažem da sam bio nezadovoljan.... sem.... sa par sitnica. Recimo.... to što
živim na ivici signala još od kad sam počeo da ga koristim, što sam više od
pola vremena nedostupan, a da bih bio dostupan i pričao normalno i bez seckanja
tipa; „Št. .. kao kad mis... idemo u .... in i popiš... .....mate. Mož..
....najb.... da odemo su... ... su svi .....“, onda bezuslovno gubim svu
diskreciju jer pričam ispred kuće, šetajući kao lav, a i sa isto toliko rike
koja izlazi iz mojih usta. Doduše, od slične bolesti pate i ovi iz MTS i to po
celoj Detelinari i pola Novog Naselja. Primetio sam to dosta nehajno, vozeći
bicikl danima po istoj stazi i misleći da skoro svi kroz prozor izlaze da
gledaju mene.... kasnije sam shvatio da svi drže mobilne telefone i pričaju a
da im je do mene i mog bicikla stalo koliko i mački do zelene salate. Druga
sitnica je cena roming usluga.... cena?!.... Pa to je dranje a ne cena.... I
tako.... trpim ja to stoički i ne menjam mrežu. U stvari, već 7 ili 8 godina
imam i drugi telefon sa MTS karticom ali njen broj zna samo jedna osoba koju
sam našao preko onih tejlopa što na „TV Mostu“ idu u sitne sate. I ne gasim taj
telefon.... nema potrebe.... ionako sam stalno nedostupan.... Samo kad hoću da
„stupim u vezu“ ja izađem ispred kuće.... I to mi je neka „tajna veza“.... sve
komšije me zajebavaju. I stalno idem kod ušnog lekara (doktorka Radić, divna
žena, samo malo dosadna i skupa) i žalim se da me boli levo uvo. A ona mi
stalno govori da je ušni kanal iziritiran nekim tvrđim predmetom.... Ćutao sam
nekoliko puta a onda sam joj rekao; Pa dobro doktorka, jel’ vi to mene
zajebavate.... pa ne idem ja više u školu pa da guram grafitnu olovku u uši na
času.... kakav tvrđi predmet?! Šta vam je?! Posle sam otkrio da je bila u
pravu.... dok pričam mobilnim i slušam ono odzvanjanje (kao da me prisluškuju
iz DB), gurnem mali prst leve ruke u levo uvo i nesvesno vrtim levo-desno....
valjda kao da usput očistim uvo od naslaga smole.... Sve u svemu, sa mesečnom
pretplatom od 3.000 dinara ja se i dr Slavki (Radić) „izujem“ još toliko a rane
nikako da zarastu. Pa kako i da zarastu.... ni trava ne raste na auto-putu. To
su ti sa „Najboljimsignalom u celoj Srbiji“.
Ali, i pored svih tih apozitivnih strana najveće mobilne
kompanije (ubiće me ovi iz MTS), reših ja da obnovim telefonski vozni park
deci. Svojoj, naravno! S obzirom da sam rešio da sebe ne apgrejdujem za noviji
model HTC cigle od ove koje posedujem, onda bar da na taj moj paket uzmem nešto
njima. Nisu jadnici menjali mobilni telefon već skoro godinu dana! Postali su zbog toga predmet opšte sprdnje u
školama u kojima ih školujem. Sažalim se i kupim im nove telefone.... doduše i
ženi.... iako ona ne ide u školu. Pa red je. Gde da je pustim sa starim
telefonom. Mora bar neko da bude „smart“. I tako.... kupim ja deci one „Telenor
smart HD“ telefone (što su u stvari „Alkateli 995“) a ženi „Samsung“.... još
negde polovinom decembra. I sada ćemo, mislim se, svi biti pametni.... Ali,
život ne bi bio to što jeste da ne pravi razne prepreke sreći koja žuri ka
vama. Nije prošlo ni pet dana najstarija ćerka u jednom trenutku ciknu kao da
je videla beloušku u krevetu. Otrčim na sprat zadihan.... a ona kaže; Ne možeš
da zamisliš.... sam je promenio melodiju.... tužno gledajući u njen novi
pametni telefon. Ja sam je ubeđivao da sigurno greši jer to nisu radili ni oni
obični „glupi“ telefoni od ranije a kamoli sad ovi „pametni“. Ali kada je
nazvala svoj broj sa fiksnog, vidim.... u pravu je.... mada sam više gledao da
slučajno ne stisne ono „ansver“ na mobilnom i nagura mi dodatnih 18 dinara na
računu za fiksni. I kada smo ustanovili grešku, načisto sam se iskidao. Pa gde
baš nama da uvale neki škart, majku im jebem norvešku. Brže bolje se spakujemo
svi porodično, da napravimo što veću gužvu i frku, i pravac Telenor. Dočekali
su nas lepo.... ne mogu da kažem.... ali džaba.... neće da zamene telefon, nego
samo da ga pošalju u servis. Pa, dobro, šta je tu je, šaljite.... nije neki
kvar.... brzo će oni to ’opraviti.
E, tu smo napravili fatalnu grešku u
mojoj istoriji saradnje sa mobilnim operaterima raznih fela. Ti skotovi
serviseri su nam zadržali telefon tri nedelje?! Dal’ im je bio zgodan da seku
kobasice na njemu za doručak, ili su se igrali detekcije i traženja po servisu,
ne znam.... ali ostao je kod njih tri nedelje, ’ej! Kad je stigao, obradovali
smo se k’o da smo dobili paket iz inostranstva. Ali, već posle pola sata,
najstarija moja kći dođe opet na ivici plača i drhtavim glasom jedva izgovori;
Tata, opet isto! Rekoh joj da je to nemoguće, da je Telenor jedna fina i
ozbiljna firma i da.... kad ono, ona opet zove svoj broj sa fiksnog, i stvarno isto.
I opet sam u poslednj čas uspeo da je sprečim da stisne ono „ansver“! E, sad
sam video da ovde nema šale, spakovao se i otišao sam u Telenor.... da se
prebrojimo malko. Ali ne vredi.... ni da sam došao sa kašikarom sa izvađenim
osiguračem.... ništa..... čini mi se da bi svi ’ladno dali svoje živote za
dobrobit firme. Odavno nisam sreo takve lojaliste. Sve u svemu, išao je on još
tri puta na ’opravku, ali džaba. Poslednji put sam iz kancelarije izvukao
nekog.... šefa.... menadžera.... direktora.... jebem li ga ako znam šta je. On je meni
obećao da će se posebno založiti za moj slučaj, a ja njemu da ću ga posebno
naložiti ako se njegovo „zalaganje“ izjalovi. I izjalovilo se. Uzeli smo
telefon takav kakav je. Od sudbine se ne može pobeći. Predajem se i serem im se u ton film.