Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 24. фебруар 2013.

Misli lepše, vidi dalje...


            Lepa reklama. Ima i ona o „pametnoj mreži“. Normalno, uz eru „pametnih“ telefona idu i pametne mreže, odnosno pametni operateri. Telenor bi trebalo da bude najpametniji. Bio sam mu uvek veran drug, rekao bi Dado Topić. Još od početka1998. pa do danas. Punih 15 godina. Dobro.... u međuvremenu je, pre 7 godina, menjao ime, gazdu i znak ali moj broj nije nikada. I ne mogu da kažem da sam bio nezadovoljan.... sem.... sa par sitnica. Recimo.... to što živim na ivici signala još od kad sam počeo da ga koristim, što sam više od pola vremena nedostupan, a da bih bio dostupan i pričao normalno i bez seckanja tipa; „Št. .. kao kad mis... idemo u .... in i popiš... .....mate. Mož.. ....najb.... da odemo su... ... su svi .....“, onda bezuslovno gubim svu diskreciju jer pričam ispred kuće, šetajući kao lav, a i sa isto toliko rike koja izlazi iz mojih usta. Doduše, od slične bolesti pate i ovi iz MTS i to po celoj Detelinari i pola Novog Naselja. Primetio sam to dosta nehajno, vozeći bicikl danima po istoj stazi i misleći da skoro svi kroz prozor izlaze da gledaju mene.... kasnije sam shvatio da svi drže mobilne telefone i pričaju a da im je do mene i mog bicikla stalo koliko i mački do zelene salate. Druga sitnica je cena roming usluga.... cena?!.... Pa to je dranje a ne cena.... I tako.... trpim ja to stoički i ne menjam mrežu. U stvari, već 7 ili 8 godina imam i drugi telefon sa MTS karticom ali njen broj zna samo jedna osoba koju sam našao preko onih tejlopa što na „TV Mostu“ idu u sitne sate. I ne gasim taj telefon.... nema potrebe.... ionako sam stalno nedostupan.... Samo kad hoću da „stupim u vezu“ ja izađem ispred kuće.... I to mi je neka „tajna veza“.... sve komšije me zajebavaju. I stalno idem kod ušnog lekara (doktorka Radić, divna žena, samo malo dosadna i skupa) i žalim se da me boli levo uvo. A ona mi stalno govori da je ušni kanal iziritiran nekim tvrđim predmetom.... Ćutao sam nekoliko puta a onda sam joj rekao; Pa dobro doktorka, jel’ vi to mene zajebavate.... pa ne idem ja više u školu pa da guram grafitnu olovku u uši na času.... kakav tvrđi predmet?! Šta vam je?! Posle sam otkrio da je bila u pravu.... dok pričam mobilnim i slušam ono odzvanjanje (kao da me prisluškuju iz DB), gurnem mali prst leve ruke u levo uvo i nesvesno vrtim levo-desno.... valjda kao da usput očistim uvo od naslaga smole.... Sve u svemu, sa mesečnom pretplatom od 3.000 dinara ja se i dr Slavki (Radić) „izujem“ još toliko a rane nikako da zarastu. Pa kako i da zarastu.... ni trava ne raste na auto-putu. To su ti sa „Najboljimsignalom u celoj Srbiji“.


            Ali, i pored svih tih apozitivnih strana najveće mobilne kompanije (ubiće me ovi iz MTS), reših ja da obnovim telefonski vozni park deci. Svojoj, naravno! S obzirom da sam rešio da sebe ne apgrejdujem za noviji model HTC cigle od ove koje posedujem, onda bar da na taj moj paket uzmem nešto njima. Nisu jadnici menjali mobilni telefon već skoro godinu dana! Postali su zbog toga predmet opšte sprdnje u školama u kojima ih školujem. Sažalim se i kupim im nove telefone.... doduše i ženi.... iako ona ne ide u školu. Pa red je. Gde da je pustim sa starim telefonom. Mora bar neko da bude „smart“. I tako.... kupim ja deci one „Telenor smart HD“ telefone (što su u stvari „Alkateli 995“) a ženi „Samsung“.... još negde polovinom decembra. I sada ćemo, mislim se, svi biti pametni.... Ali, život ne bi bio to što jeste da ne pravi razne prepreke sreći koja žuri ka vama. Nije prošlo ni pet dana najstarija ćerka u jednom trenutku ciknu kao da je videla beloušku u krevetu. Otrčim na sprat zadihan.... a ona kaže; Ne možeš da zamisliš.... sam je promenio melodiju.... tužno gledajući u njen novi pametni telefon. Ja sam je ubeđivao da sigurno greši jer to nisu radili ni oni obični „glupi“ telefoni od ranije a kamoli sad ovi „pametni“. Ali kada je nazvala svoj broj sa fiksnog, vidim.... u pravu je.... mada sam više gledao da slučajno ne stisne ono „ansver“ na mobilnom i nagura mi dodatnih 18 dinara na računu za fiksni. I kada smo ustanovili grešku, načisto sam se iskidao. Pa gde baš nama da uvale neki škart, majku im jebem norvešku. Brže bolje se spakujemo svi porodično, da napravimo što veću gužvu i frku, i pravac Telenor. Dočekali su nas lepo.... ne mogu da kažem.... ali džaba.... neće da zamene telefon, nego samo da ga pošalju u servis. Pa, dobro, šta je tu je, šaljite.... nije neki kvar.... brzo će oni to ’opraviti.


            E, tu smo napravili fatalnu grešku u mojoj istoriji saradnje sa mobilnim operaterima raznih fela. Ti skotovi serviseri su nam zadržali telefon tri nedelje?! Dal’ im je bio zgodan da seku kobasice na njemu za doručak, ili su se igrali detekcije i traženja po servisu, ne znam.... ali ostao je kod njih tri nedelje, ’ej! Kad je stigao, obradovali smo se k’o da smo dobili paket iz inostranstva. Ali, već posle pola sata, najstarija moja kći dođe opet na ivici plača i drhtavim glasom jedva izgovori; Tata, opet isto! Rekoh joj da je to nemoguće, da je Telenor jedna fina i ozbiljna firma i da.... kad ono, ona opet zove svoj broj sa fiksnog, i stvarno isto. I opet sam u poslednj čas uspeo da je sprečim da stisne ono „ansver“! E, sad sam video da ovde nema šale, spakovao se i otišao sam u Telenor.... da se prebrojimo malko. Ali ne vredi.... ni da sam došao sa kašikarom sa izvađenim osiguračem.... ništa..... čini mi se da bi svi ’ladno dali svoje živote za dobrobit firme. Odavno nisam sreo takve lojaliste. Sve u svemu, išao je on još tri puta na ’opravku, ali džaba. Poslednji put sam iz kancelarije izvukao nekog.... šefa.... menadžera.... direktora.... jebem li ga ako znam šta je. On je meni obećao da će se posebno založiti za moj slučaj, a ja njemu da ću ga posebno naložiti ako se njegovo „zalaganje“ izjalovi. I izjalovilo se. Uzeli smo telefon takav kakav je. Od sudbine se ne može pobeći. Predajem se i serem im se u ton film.





недеља, 17. фебруар 2013.

Za dlaku


            Ništa nisam ni čuo ni video dok na vestima nisam saznao. Gnusni, podao, mučki i ničim izazvan asteroidski napad na bratsku nam Rusiju. Žena mi je odmah zajašila za vrat „To su oni Ameri sa njihovim Harpom zamutili nešto Rusima“.... Ma kakav harp.... opet bulazni.... Davi me s ti Harpom još od cunamija u indijskom okeanu, a od onoga u Japanu ne mogu da živim od nje. Šta god da se desi negde u svetu - Harp. Egipat - Harp, Libija - Harp, Jordan - Harp, Mi i EU - Harp, Tadić i Nikolić - Harp, Sunđerbob u UN - Harp.... pa onda zaraženo mleko, crvljive ribe.... pa jebote, i za neslanu nedeljnu supu koju je sama skuvala kriv joj je Harp. Ma kakav Harp, to je naša mašta koja čini svašta. Ne bih ja rekao da smo mi tehnološki uzleteli do tih visina.... ne mi Srbi, nego mi kao ljudi.... čovečanstvo. Previše mi to liči na „Zvezdane staze“ ili „Ratove zvezda“. A tamo su se baš namaštali. Harp i Ameri.... Pa ako mogu baš toliko da upravljaju svim i svačim, kako onda nisu okrenuli sve one Katrine, Sendi, Georgine i ostale ale sa nebesa koje su ih razvaljivale u poslednjih deset godina na suprotnu stranu. Makar preko okeana pa gde god da udari u Evropu - dobro je. Bolje u Španiju ili Portugaliju nego u njih! Ma kakav Harp, kakvi bakrači.... u najboljem slučaju, ako za ove asteroide postoje krivci, onda su oni vanzemaljci.... i to napredniji od nas bar 300 puta. Ko bi drugi mogao da iznenadi Ruse?! Pa nije to neki Švaba koji je sa starim propeleraškim avionom krenuo u obilazak Crvenog trga pa se parkirao na mesto predsednika CK.


            Mada.... mora se priznati da je njima u Rusiji sve ovo sigurno ličilo na to da su se Maje preračunale za 56 dana pa su umesto 15. februar napisali 21.decembar. Pa.... 56 dana na par hiljada godina je kao da u školi  zakasniš na čas 2 sekunde. Niko ni ne primeti. A ni ja nisam imao drugačiji utisak gledajući snimke kako je toizgledalo. Tešilo me samo to što je zbir kilometara rastojanja od nas do Moskve i od Moskve do „mesta udara“ bio veći od 3.000, jer gadno je to grmelo. Ispadne da svakih stotinak godina neki asteroid ili neka kometica opizdi svom silinom negde po Rusiji i uvek oni jadni najebu. Mislim.... ako se ne varam i 1908. godine je u predelu srednje Rusije zveknulo nešto, za koje niko nije znao šta je, a ne znaju ni sad, nego samo mrsomude. Doduše, ni onda nije bilo strašno velike štete.... a kako bi i bilo kad su onda još imali 12 vremenskih zona pa nisu znali ni u kojoj zoni je pala. Jaka stvar. Izgorelo par desetina hiljada kvadratnih kilometara šume, sprženo ili usisano par desetina pecaroša i umlaćeno više hiljada biliona komaraca koji su se oporavili već sledeće godine. Šta je to za takvu silu. Mada me čudi da niko od svih tih njihovih pisaca, pesnika, književnika i ostalih umetnika nigde ne pominje u svim onim knjižurinama koje su nas terali da čitamo za vreme zimskog raspusta kad je bio najbolji školski program sa dva „Opstanka“ na dan.... Ili se možda to vremenski baš i ne poklapa.... mislim.... ne vremenske zone nego to kada su živeli ti.... umetnici. Ili je.... možda je svu tu šumu isekao onaj Sibirski berberin? Ili kako li se već zvao onaj lujkan onog ruskog ludog režisera sa bezobrazno-vulgarnim  imenom.... onaj.... Nikita, valjda. Ko će ga znati. Pa ne mogu ni ja, iako znam puno, baš sve da znam.


            E, sad.... nije da ovakve stvari ne navode misli na granična područja.... u zavisnosti gde je kome granica.... a meni, verovatno, i nije baš daleko. Mislim.... shvatiš, ili probaš da shvatiš koliko si mali, i to ne na planeti, nego u celom kosmosu. Bez obzira na visinu a posebno težinu i oblik. Naleti neki leteći objekat malo veći od kamena za kupus i odosmo svi u.... kosmos. I to potpuno dezintegrisani. A čitao sam da je to kamenje 80% od leda?! Pa ako je od leda, koliko vremena mu treba da se otopi više. 60 miliona godina obleće oko nas.... 60 miliona, a ne topi se?! I ko je to uopšte merio?! Pa da je na severnom polu do sada bi se, uz ovo globalno zagrevanje, već otopilo. I što je još gore, skoro sto hiljada komada tog kamenja leti tu negde oko nas.... milion kilometara gore-dole. Sto hiljada! Pa kako ćemo mi sve to da izbegnemo. Pa to je k’o da igraš tetris na osmoj brzini sve to vreme i ne dozvoliš da te zatrpa. Ko će to izdržati? Psihički, mislim. Realno, posle ovoga, nama nema mirnog sna. Bar da je zveknulo negde u srednjem delu SAD, nego u sred Rusije. I ako sada krene s desna na levo, odnosno sa istoka na zapad, može da padne i u srednju Vojvodinu. Sredina jeste sredina, ali ova sredina je naša sredina pa bi nam malo više zasmetao višak kamenja za kupus koji pada brzinom od oko 20km u sekundi.... mislim.... sjeb’o bi nam i kupus i bure. A ja sam prošle godine kupio novo.... za 100 kila kupusa. Uz sve to, neka gromada od asteroida, koja bi nam vratila dinosauruse nazad, je prošla, kažu, 27.000 km od nas. E, sad, po distanci gledano, lepa je to razdaljina, ali s druge strane ja sam samo sa poslednjim kolima koje imam prešao 127.000 km, a nisam ni osetio kad sam ih prešao. I još kažu, mala je verovatnoća je da nas neki takav kamen strefi.... moguće, ali bojim se da je mnogo veća nego da dobijem sedmicu na lotu. Mada.... šta će mi sedmica ako iste te nedelje „izvučemo“ i jedan takav kamen. Pritis’o bi nas previše. Izgleda da smo se izvukli za dlaku.




недеља, 10. фебруар 2013.

Ponedeljak, posle dnevnika


            Prošle nedelje pisao sam da ne shvatam zašto se kod nas ne snimaju serije o raznim istorijskim ličnostima u kojima ne oskudevamo jer... pa bar mi imamo tako široku i dugačku istoriju kao malo koji narod. Tanki su tu i Nemci i Španci i Italijani. A tek oni Iranci zvani Persijanci, ili oni Iračani, ili tek Egipćani... smešno i bezvredno i pominjanja. Nego... kad sam spominjao stare serije a posebno drame koje su nekada davno u okviru dramskog programa Televizije Beograd išle svakog ponedeljka odmah posle dnevnika (koji je tada imao gledanost od oko 2,7%), nisam znao da je RTS započela ciklus „Originalne TV drame“ u kojem repriziraju (niste valjda mislili da snimaju) upravo drame iz tog vremena.  Drame koje su meni kao klincu bila jedina pozitivna stvar ponedeljkom.... jer ne znam ništa drugo što bi ponedeljak pozitivno donosio.... onako.... po definiciji.... mislim, ko je voleo ponedeljak?! Bilo je tu zaista svega i svačega.... komedija, klasičnih drama, TV adaptacija pozorišnih predstava, drama rađenih po originalnim scenarijima.... posebno scenarija koje je pisao Borislav Pekić. Tada naravno nisam znao da je on bio „persona non grata“, kao i da je „odvalio“ pet godina u mardelju kao jedan od osnivača „Saveza demokratske omladine Jugoslavije“. Tim pre mi je sada još čudnije, da se tada mogla snimiti drama po scenariju nekoga ko je za svakog dobronamernog građanina bio očiti narodni neprijatelj. Ali verovatno se ni u tom slučaju njegov dar i talenat nisu mogli zaobići, pa.... ako ne možeš da ih pobediš ti im se nemoj pridruživati nego ih iskoristi da zabaviš narod. Mada, teško da se ta „zabava“ može porediti sa današnjim „zabavama“. Ko je onda mogao da smisli genijalne emisije kao što su „Bračni sudija“, „Trenutak istine“ i još mnoge druge emisije zabavno-edukativnog karaktera koje danas vladaju našim ekaranima. Doduše, teško da bi se to moglo uklopiti i u tadašnje moralno-političke podobnosti neophodne da prođu neku tročlanu komisiju koja sedi u nekoj maloj bioskopskoj sali i određuje šta ide u kantu a šta prolazi.


            I možda upravo zahvaljujući tim čikicama iz tih komisija do nas i nije dopirao „kvalitetan“ program koji sam gore pominjao a to je bila prava sreća jer smo se, bar tada, nagledali ekranizacija sjajnih književnih dela, kao i ciljanih scenarija koja su mogla da zadovolje bukvalno svačiji ukus.... Naravne ne uvek i ne svaka, ali....  od drame do drame, od ponedeljka do ponedeljka.... našlo se za svakog po nešto. Eto, u četvrtak, sedmog februara, prikazana je sjajna darama „Nešto iz života“ sa sjajnom glumačkom ekipom. Gledajući je, možeš u potpunosti da se vratiš u sedamdesete, kao i da se setiš šta si ti tada radio, kako si razmišljao i zamišljao neku.... 2007. godinu, tada nezamislivo daleku i svakako lepšu nego što je ona bila u stvarnosti.... sada kad znaš kakva je stvarno bila. „Mesto susreta Beograd“, moglo bi se reći solidan triler, u jugoslovensko-nemačkoj koprodukciji, snimljen osamdesetih godina je još jedna u nizu sjajnih dela tadašnjeg dramskog programa. Tu su i „Jelena Gavanski“ Aleksandra Tišme, „Izgubljena sreća“ Ace Popovića, „Poslednja priča“ za koju je scenario napisao David Albahari, i mnoge druge. U ovaj red bi svakako mogli uvrstiti i „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“. Iako su je mnogi svrstali u „seljački ciklus“ skoro četiri decenije kasnije, pokazala je da nikako ne upada u tu vreću. Ili... „Mala šala“, sjajna drama za koju je scenario napisao Siniša Kovačević.... odlična priča o trojici prijatelja koji od „male šale“ – dobitka sedmice na Lotu, nesvesno prave katastrofu rušeći život jednoga od njih u blato i kaljugu. Bilo je tu i partizansko-patrioskog ciklusa Siniše Pavića, koji... eto slučajno nosi moje ime i devojačko prezime moje majke, a u koje spadaju „Čovek koji je bombardovao Beograd“, „Metak u leđa“, „Poslednji čin“, Lovac protiv topa“, ali i klasiku tipa „Počnimo život iz početka“, ili „Novogodišnja priča“.


            Da.... mnogo toga se radilo.... i to... svetski (a naše). Naše TV drame su kupovane i prikazivane po celoj Evropi, velikom delu Azije i Latinske Amerike. Danas je obrnuto. Gledamo latino-američke, turske i indijske serije šuplje kao zub izjeden karijesom. A za mene lično isto toliko i bolne. Bolne jer još uvek ne mogu da prihvatim da ne možemo da snimamo mnogo bolje od te gomile smeća u kojoj skoro da nema ni jednog normalnog lika, a dijalozi su na nivou posleratnih partizansko-amaterskih predstava za domove kulture širom tadašnje FNRJ, sa obaveznim crvenim ćilimom i parolama koje znamo još od kada smo se rodili. Zato i ne gledam sve te gluposti, niti imam želju ni da počnem da ih gledam. Ali, i pored svega, naši „dramski radnici“ znaju još uvek da naprave dobru stvar i iznenade nas. Dokaz za to smo imali sada skoro, posle Nove godine, kada je premijerno prikazana TV drama iz dva dela – „Zverinjak“. Jedna dobra, ali gorka i teška priča o odnosima nekoliko porodica u zapadnoj Srbiji, na samoj granici sa Bosnom a u sam osvit ratova devedesetih godina. Ako budete imali prilike - pogledajte je. U meni je probudila nadu.... Nadu da postoje mladi ljudi koji još uvek mogu da napišu dobar scenario, da rediteljski mogu sve to da uokvire, a u glumcima, Bogu hvala, ne oskudevamo. Ta nada mi je izrodila pomisao da ćemo bar u nekoj ranoj starosti, isto kao u ranoj mladosti, ponovo čekati ponedeljak i kraj drugog dnevnika.




недеља, 3. фебруар 2013.

Koje serije stalno pratite... serije...


            U prošlom postu kukao sam kako zbog ženinih prohteva moram da budem čak i prevodilac i prevedem seriju koju sam skinuo sa interneta a prevod ne može da se nađe .... što je skoro nemoguće ali je istinito. I tako gledajući sve te serije, uglavnom britanske.... u stvari.... sve su britanske.... shvatio sam koliko oni kao nacija (ako su Britanci nacija?).... dobro.... bar Englezi.... praveći igrane TV serije o mnogim istorijskim ličnostima i događajima čuvaju uspomenu na njih i svakako edukuju svoju naciju, posebno mlađe naraštaje koji verovatno „suvu“ istoriju u školi teže vare. Ove serije su kao slikovnice za odrasle. Dobro.... ono jeste da je mogućnost manipulacije ljudima mnogo veća na taj način, ali.... mi smo izmanipulisani svakako.... pa sad.... sto godina gore-dole.... i nije neki promašaj. Uostalom, koliko se mi uopšte možemo oslanjati na istorijske izvore kao i šta su to istorijski izvori. Pa,... sve su to pisali ljudi onog vremena, a pisali su mnogi, pisali onako kako su oni videli stvari pa samim tim i kreirali istoriju deljući je ili glačajući sa svih strana i na taj način joj menjali „sliku i status na fejsu“. Pravu istinu teško da može potvrditi bilo ko i pored raznih „naučnih metoda“ za koje se tvrdi da su 99,9% sigurne.... Ali i dalje te metode ne mogu da otkriju istinu o.... recimo Stounhendžu koji im je ispred nosa, a da ne spominjemo čitave gradove u Južnoj Americi ili građevine ispod nivoa mora koje ni današnja tehnologija ne može da napravi. I zato.... autentčnost događaja treba prepustiti istoričarima, a ono što smo već „utvrdili“ kao istinu i koja se kao takva predaje u školama možemo učiniti dostupnijim i prijemčivijim običnom čoveku upravo tim „slikovnicama“ za odrasle, odnosno telvizijom kao medijem koji je ušao u svaku kuću.... odmah pored „vekovnih ognjišta“.


            Gledajući te britanske serije, zapitao sam se zašto ih i mi nebi mogli praviti o svojoj istoriji? Skupo je? Pa.... serija o Tjudorima, engleskoj kraljevskoj porodici iz 16. veka, je sigurno bila skupa jer je snimana na mnogim autentičnim mestima sa gomilom glumaca, kostima, kamera, scenografija.... Ali gledao sam i par skromnijih britanskih serija koje nisu koštale brdo para a veoma su lepo preslikale život iz.... sredine 19. veka.... Recimo upravo ta serija sa kojom sam se ja „borio“ prevodeći je za badava. I, da li slučajno ili ne, pre neko veče sam ostao do kasno radeći nešto na kompjuteru pa sam TV ukjlučio pred samo spavanje.... pola tri noću.... prvi program RTS.... Vidim, interesantna glumačka lica i prepoznajem veoma stari snimak.... Zoran Radmilović, Miodrag Radovanović, Bata Stojković, Josif Tatić, Žarko Radić.... Kostimi su s kraja 19. i početka 20. veka. Iako svi u kući spavaju pojačavam ton ne bih li razumeo o čemu je reč.... U pitanju su „Pripovedanja Radoja Domanovića“ rađena 1978. godine. Neko je osmislio da u istoj kafani sede Radoje Domanović, Milovan Glišić, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Antun Gustav Matoš i još par poznatih književnih imena sa prostora cele bivše Jugoslavije iako tada ona još nije ni nastala, i da im Radoje Domanović priča razne anegdote koje su kao pesnici u stvarnom životu imali Laza Kostić, Đura Daničić, Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Subotić.... Naravno, svako njegovo pripovedanje je prikazano kao mala igrana priča.... ali sve je, vidi se, rađeno u studiju i možda na još jednoj lokaciji.... nekom selu bilo gde u Srbiji. Svaka priča je zanimljiva, životna i lepo opisana i ostavlja gledaocu prelepu sliku o tom vremenu. Ja sam gledajući nekoliko epizoda saznao o pesnicima srpskog romantizma skoro isto toliko kao u školi za 8 godina. Ili mi se to čini jer sam ovde imao sliku koja ostaje u glavi zajedno sa pričom.... i, nekako je „opipljivija“.


            Ono što je veoma važno je da ta serija nije mogla biti skupa.... desetak glumaca, studio i jedno dosta autentično mesto diljem naše bivše domovine.... pa to nije nikakav megaprojekat. Zašto to ne bi mogli raditi i sada.... Sa veoma malo para dočarati život Branka Radičevića.... ili Đure Jakšića.... Jovana Dučića.... Ive Andrića.... ili neke druge istorijske ličnosti.... Kneza Mihajla Obrenovića.... Ilije Garašanina.... ili Slobodana Jovanovića. Tu su i Karađorđevići o kojima nikada ništa nije snimljeno sem što su se kroz nekoliko serija o životu između dva svetska rata provlačile teze o Kralju Aleksandru kao diktatoru koji je u crno zavio tadašnju Komunističku partiju.... I ništa više sem toga. A o serijama (ili bar dramama) čije bi se radnje dotakle Svetog Save ili njegovog oca Stefana ili Cara Dušana.... ili bilo kog od kasnijih srpskih vladara.... o tome, valjda, ne sme ni da se pomisli. Sve uz horsko pevanje „nema para, nema para...“. Ako bih bio maliciozan, zapitao bih se, koliko se stvari moglo snimiti od „viška“ para za most na Adi.... I čudim se ljudima iz javnog života; glumcima, režiserima, scenaristima, političarima.... Pa zar je moguće da to baš nikoga ne iteresuje?! Zar niko ni da proba da započne nešto pa makar se snimalo godinama i makar se zaglibilo kao filmski Skadar na Bojani. Glumac Tihomir Stanić je, u nekoliko intervjua, spomenuo da traži koproducente za seriju o Karađorđevićima, ali izgleda da i dalje samo traži, jer.... svi junaci nikom ponikuše.... Pa, dobro.... opet maliciozno, rekao bih - tako nam i treba jer bolje i ne znamo i ne možemo. Ali boli.... nije da ne boli. I nedostaje!