Ponedeljak, posle dnevnika

            Prošle nedelje pisao sam da ne shvatam zašto se kod nas ne snimaju serije o raznim istorijskim ličnostima u kojima ne oskudevamo jer... pa bar mi imamo tako široku i dugačku istoriju kao malo koji narod. Tanki su tu i Nemci i Španci i Italijani. A tek oni Iranci zvani Persijanci, ili oni Iračani, ili tek Egipćani... smešno i bezvredno i pominjanja. Nego... kad sam spominjao stare serije a posebno drame koje su nekada davno u okviru dramskog programa Televizije Beograd išle svakog ponedeljka odmah posle dnevnika (koji je tada imao gledanost od oko 2,7%), nisam znao da je RTS započela ciklus „Originalne TV drame“ u kojem repriziraju (niste valjda mislili da snimaju) upravo drame iz tog vremena.  Drame koje su meni kao klincu bila jedina pozitivna stvar ponedeljkom.... jer ne znam ništa drugo što bi ponedeljak pozitivno donosio.... onako.... po definiciji.... mislim, ko je voleo ponedeljak?! Bilo je tu zaista svega i svačega.... komedija, klasičnih drama, TV adaptacija pozorišnih predstava, drama rađenih po originalnim scenarijima.... posebno scenarija koje je pisao Borislav Pekić. Tada naravno nisam znao da je on bio „persona non grata“, kao i da je „odvalio“ pet godina u mardelju kao jedan od osnivača „Saveza demokratske omladine Jugoslavije“. Tim pre mi je sada još čudnije, da se tada mogla snimiti drama po scenariju nekoga ko je za svakog dobronamernog građanina bio očiti narodni neprijatelj. Ali verovatno se ni u tom slučaju njegov dar i talenat nisu mogli zaobići, pa.... ako ne možeš da ih pobediš ti im se nemoj pridruživati nego ih iskoristi da zabaviš narod. Mada, teško da se ta „zabava“ može porediti sa današnjim „zabavama“. Ko je onda mogao da smisli genijalne emisije kao što su „Bračni sudija“, „Trenutak istine“ i još mnoge druge emisije zabavno-edukativnog karaktera koje danas vladaju našim ekaranima. Doduše, teško da bi se to moglo uklopiti i u tadašnje moralno-političke podobnosti neophodne da prođu neku tročlanu komisiju koja sedi u nekoj maloj bioskopskoj sali i određuje šta ide u kantu a šta prolazi.

            I možda upravo zahvaljujući tim čikicama iz tih komisija do nas i nije dopirao „kvalitetan“ program koji sam gore pominjao a to je bila prava sreća jer smo se, bar tada, nagledali ekranizacija sjajnih književnih dela, kao i ciljanih scenarija koja su mogla da zadovolje bukvalno svačiji ukus.... Naravne ne uvek i ne svaka, ali....  od drame do drame, od ponedeljka do ponedeljka.... našlo se za svakog po nešto. Eto, u četvrtak, sedmog februara, prikazana je sjajna darama „Nešto iz života“ sa sjajnom glumačkom ekipom. Gledajući je, možeš u potpunosti da se vratiš u sedamdesete, kao i da se setiš šta si ti tada radio, kako si razmišljao i zamišljao neku.... 2007. godinu, tada nezamislivo daleku i svakako lepšu nego što je ona bila u stvarnosti.... sada kad znaš kakva je stvarno bila. „Mesto susreta Beograd“, moglo bi se reći solidan triler, u jugoslovensko-nemačkoj koprodukciji, snimljen osamdesetih godina je još jedna u nizu sjajnih dela tadašnjeg dramskog programa. Tu su i „Jelena Gavanski“ Aleksandra Tišme, „Izgubljena sreća“ Ace Popovića, „Poslednja priča“ za koju je scenario napisao David Albahari, i mnoge druge. U ovaj red bi svakako mogli uvrstiti i „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“. Iako su je mnogi svrstali u „seljački ciklus“ skoro četiri decenije kasnije, pokazala je da nikako ne upada u tu vreću. Ili... „Mala šala“, sjajna drama za koju je scenario napisao Siniša Kovačević.... odlična priča o trojici prijatelja koji od „male šale“ – dobitka sedmice na Lotu, nesvesno prave katastrofu rušeći život jednoga od njih u blato i kaljugu. Bilo je tu i partizansko-patrioskog ciklusa Siniše Pavića, koji... eto slučajno nosi moje ime i devojačko prezime moje majke, a u koje spadaju „Čovek koji je bombardovao Beograd“, „Metak u leđa“, „Poslednji čin“, Lovac protiv topa“, ali i klasiku tipa „Počnimo život iz početka“, ili „Novogodišnja priča“.

            Da.... mnogo toga se radilo.... i to... svetski (a naše). Naše TV drame su kupovane i prikazivane po celoj Evropi, velikom delu Azije i Latinske Amerike. Danas je obrnuto. Gledamo latino-američke, turske i indijske serije šuplje kao zub izjeden karijesom. A za mene lično isto toliko i bolne. Bolne jer još uvek ne mogu da prihvatim da ne možemo da snimamo mnogo bolje od te gomile smeća u kojoj skoro da nema ni jednog normalnog lika, a dijalozi su na nivou posleratnih partizansko-amaterskih predstava za domove kulture širom tadašnje FNRJ, sa obaveznim crvenim ćilimom i parolama koje znamo još od kada smo se rodili. Zato i ne gledam sve te gluposti, niti imam želju ni da počnem da ih gledam. Ali, i pored svega, naši „dramski radnici“ znaju još uvek da naprave dobru stvar i iznenade nas. Dokaz za to smo imali sada skoro, posle Nove godine, kada je premijerno prikazana TV drama iz dva dela – „Zverinjak“. Jedna dobra, ali gorka i teška priča o odnosima nekoliko porodica u zapadnoj Srbiji, na samoj granici sa Bosnom a u sam osvit ratova devedesetih godina. Ako budete imali prilike - pogledajte je. U meni je probudila nadu.... Nadu da postoje mladi ljudi koji još uvek mogu da napišu dobar scenario, da rediteljski mogu sve to da uokvire, a u glumcima, Bogu hvala, ne oskudevamo. Ta nada mi je izrodila pomisao da ćemo bar u nekoj ranoj starosti, isto kao u ranoj mladosti, ponovo čekati ponedeljak i kraj drugog dnevnika.