Koje serije stalno pratite... serije...

            U prošlom postu kukao sam kako zbog ženinih prohteva moram da budem čak i prevodilac i prevedem seriju koju sam skinuo sa interneta a prevod ne može da se nađe .... što je skoro nemoguće ali je istinito. I tako gledajući sve te serije, uglavnom britanske.... u stvari.... sve su britanske.... shvatio sam koliko oni kao nacija (ako su Britanci nacija?).... dobro.... bar Englezi.... praveći igrane TV serije o mnogim istorijskim ličnostima i događajima čuvaju uspomenu na njih i svakako edukuju svoju naciju, posebno mlađe naraštaje koji verovatno „suvu“ istoriju u školi teže vare. Ove serije su kao slikovnice za odrasle. Dobro.... ono jeste da je mogućnost manipulacije ljudima mnogo veća na taj način, ali.... mi smo izmanipulisani svakako.... pa sad.... sto godina gore-dole.... i nije neki promašaj. Uostalom, koliko se mi uopšte možemo oslanjati na istorijske izvore kao i šta su to istorijski izvori. Pa,... sve su to pisali ljudi onog vremena, a pisali su mnogi, pisali onako kako su oni videli stvari pa samim tim i kreirali istoriju deljući je ili glačajući sa svih strana i na taj način joj menjali „sliku i status na fejsu“. Pravu istinu teško da može potvrditi bilo ko i pored raznih „naučnih metoda“ za koje se tvrdi da su 99,9% sigurne.... Ali i dalje te metode ne mogu da otkriju istinu o.... recimo Stounhendžu koji im je ispred nosa, a da ne spominjemo čitave gradove u Južnoj Americi ili građevine ispod nivoa mora koje ni današnja tehnologija ne može da napravi. I zato.... autentčnost događaja treba prepustiti istoričarima, a ono što smo već „utvrdili“ kao istinu i koja se kao takva predaje u školama možemo učiniti dostupnijim i prijemčivijim običnom čoveku upravo tim „slikovnicama“ za odrasle, odnosno telvizijom kao medijem koji je ušao u svaku kuću.... odmah pored „vekovnih ognjišta“.

            Gledajući te britanske serije, zapitao sam se zašto ih i mi nebi mogli praviti o svojoj istoriji? Skupo je? Pa.... serija o Tjudorima, engleskoj kraljevskoj porodici iz 16. veka, je sigurno bila skupa jer je snimana na mnogim autentičnim mestima sa gomilom glumaca, kostima, kamera, scenografija.... Ali gledao sam i par skromnijih britanskih serija koje nisu koštale brdo para a veoma su lepo preslikale život iz.... sredine 19. veka.... Recimo upravo ta serija sa kojom sam se ja „borio“ prevodeći je za badava. I, da li slučajno ili ne, pre neko veče sam ostao do kasno radeći nešto na kompjuteru pa sam TV ukjlučio pred samo spavanje.... pola tri noću.... prvi program RTS.... Vidim, interesantna glumačka lica i prepoznajem veoma stari snimak.... Zoran Radmilović, Miodrag Radovanović, Bata Stojković, Josif Tatić, Žarko Radić.... Kostimi su s kraja 19. i početka 20. veka. Iako svi u kući spavaju pojačavam ton ne bih li razumeo o čemu je reč.... U pitanju su „Pripovedanja Radoja Domanovića“ rađena 1978. godine. Neko je osmislio da u istoj kafani sede Radoje Domanović, Milovan Glišić, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Antun Gustav Matoš i još par poznatih književnih imena sa prostora cele bivše Jugoslavije iako tada ona još nije ni nastala, i da im Radoje Domanović priča razne anegdote koje su kao pesnici u stvarnom životu imali Laza Kostić, Đura Daničić, Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Subotić.... Naravno, svako njegovo pripovedanje je prikazano kao mala igrana priča.... ali sve je, vidi se, rađeno u studiju i možda na još jednoj lokaciji.... nekom selu bilo gde u Srbiji. Svaka priča je zanimljiva, životna i lepo opisana i ostavlja gledaocu prelepu sliku o tom vremenu. Ja sam gledajući nekoliko epizoda saznao o pesnicima srpskog romantizma skoro isto toliko kao u školi za 8 godina. Ili mi se to čini jer sam ovde imao sliku koja ostaje u glavi zajedno sa pričom.... i, nekako je „opipljivija“.

            Ono što je veoma važno je da ta serija nije mogla biti skupa.... desetak glumaca, studio i jedno dosta autentično mesto diljem naše bivše domovine.... pa to nije nikakav megaprojekat. Zašto to ne bi mogli raditi i sada.... Sa veoma malo para dočarati život Branka Radičevića.... ili Đure Jakšića.... Jovana Dučića.... Ive Andrića.... ili neke druge istorijske ličnosti.... Kneza Mihajla Obrenovića.... Ilije Garašanina.... ili Slobodana Jovanovića. Tu su i Karađorđevići o kojima nikada ništa nije snimljeno sem što su se kroz nekoliko serija o životu između dva svetska rata provlačile teze o Kralju Aleksandru kao diktatoru koji je u crno zavio tadašnju Komunističku partiju.... I ništa više sem toga. A o serijama (ili bar dramama) čije bi se radnje dotakle Svetog Save ili njegovog oca Stefana ili Cara Dušana.... ili bilo kog od kasnijih srpskih vladara.... o tome, valjda, ne sme ni da se pomisli. Sve uz horsko pevanje „nema para, nema para...“. Ako bih bio maliciozan, zapitao bih se, koliko se stvari moglo snimiti od „viška“ para za most na Adi.... I čudim se ljudima iz javnog života; glumcima, režiserima, scenaristima, političarima.... Pa zar je moguće da to baš nikoga ne iteresuje?! Zar niko ni da proba da započne nešto pa makar se snimalo godinama i makar se zaglibilo kao filmski Skadar na Bojani. Glumac Tihomir Stanić je, u nekoliko intervjua, spomenuo da traži koproducente za seriju o Karađorđevićima, ali izgleda da i dalje samo traži, jer.... svi junaci nikom ponikuše.... Pa, dobro.... opet maliciozno, rekao bih - tako nam i treba jer bolje i ne znamo i ne možemo. Ali boli.... nije da ne boli. I nedostaje!