U prošlom postu kukao sam kako zbog
ženinih prohteva moram da budem čak i prevodilac i prevedem seriju koju sam
skinuo sa interneta a
prevod ne može da
se nađe
.... što je skoro nemoguće ali je istinito. I tako gledajući sve te serije, uglavnom britanske.... u stvari....
sve su britanske.... shvatio sam koliko oni kao nacija (ako su Britanci
nacija?).... dobro.... bar Englezi.... praveći igrane TV serije o mnogim
istorijskim ličnostima i događajima čuvaju uspomenu na njih i svakako edukuju
svoju naciju, posebno mlađe naraštaje koji verovatno „suvu“ istoriju u školi
teže vare. Ove serije su kao slikovnice za odrasle. Dobro.... ono jeste da je
mogućnost manipulacije ljudima mnogo veća na taj način, ali.... mi smo
izmanipulisani svakako.... pa sad.... sto godina gore-dole.... i nije neki
promašaj. Uostalom, koliko se mi uopšte možemo oslanjati na istorijske izvore
kao i šta su to istorijski izvori. Pa,... sve su to pisali ljudi onog vremena,
a pisali su mnogi, pisali onako kako su oni videli stvari pa samim tim i
kreirali istoriju deljući je ili glačajući sa svih strana i na taj način joj
menjali „sliku i status na fejsu“. Pravu istinu teško da može potvrditi bilo ko
i pored raznih „naučnih metoda“ za koje se tvrdi da su 99,9% sigurne.... Ali i
dalje te metode ne mogu da otkriju istinu o.... recimo Stounhendžu koji im je
ispred nosa, a da ne spominjemo čitave gradove u Južnoj Americi ili građevine
ispod nivoa mora koje ni današnja tehnologija ne može da napravi. I zato....
autentčnost događaja treba prepustiti istoričarima, a ono što smo već
„utvrdili“ kao istinu i koja se kao takva predaje u školama možemo učiniti
dostupnijim i prijemčivijim običnom čoveku upravo tim „slikovnicama“ za
odrasle, odnosno telvizijom kao medijem koji je ušao u svaku kuću.... odmah
pored „vekovnih ognjišta“.
Gledajući te britanske serije,
zapitao sam se zašto ih i mi nebi mogli praviti o svojoj istoriji? Skupo je?
Pa.... serija o Tjudorima, engleskoj kraljevskoj porodici iz 16. veka, je
sigurno bila skupa jer je snimana na mnogim autentičnim mestima sa gomilom
glumaca, kostima, kamera, scenografija.... Ali gledao sam i par skromnijih
britanskih serija koje nisu koštale brdo para a veoma su lepo preslikale život
iz.... sredine 19. veka.... Recimo upravo ta serija sa kojom sam se ja „borio“
prevodeći je za badava. I, da li slučajno ili ne, pre neko veče sam ostao do
kasno radeći nešto na kompjuteru pa sam TV ukjlučio pred samo spavanje.... pola
tri noću.... prvi program RTS.... Vidim, interesantna glumačka lica i
prepoznajem veoma stari snimak.... Zoran Radmilović, Miodrag Radovanović, Bata
Stojković, Josif Tatić, Žarko Radić.... Kostimi su s kraja 19. i početka 20.
veka. Iako svi u kući spavaju pojačavam ton ne bih li razumeo o čemu je reč....
U pitanju su „Pripovedanja Radoja Domanovića“ rađena 1978. godine. Neko je
osmislio da u istoj kafani sede Radoje Domanović, Milovan Glišić, Stevan
Sremac, Janko Veselinović, Antun Gustav Matoš i još par poznatih književnih
imena sa prostora cele bivše Jugoslavije iako tada ona još nije ni nastala, i
da im Radoje Domanović priča razne anegdote koje su kao pesnici u stvarnom
životu imali Laza Kostić, Đura Daničić, Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan
Subotić.... Naravno, svako njegovo pripovedanje je prikazano kao mala igrana
priča.... ali sve je, vidi se, rađeno u studiju i možda na još jednoj
lokaciji.... nekom selu bilo gde u Srbiji. Svaka priča je zanimljiva, životna i
lepo opisana i ostavlja gledaocu prelepu sliku o tom vremenu. Ja sam gledajući
nekoliko epizoda saznao o pesnicima srpskog romantizma skoro isto toliko kao u
školi za 8 godina. Ili mi se to čini jer sam ovde imao sliku koja ostaje u
glavi zajedno sa pričom.... i, nekako je „opipljivija“.
Ono što je veoma važno je da ta
serija nije mogla biti skupa.... desetak glumaca, studio i jedno dosta
autentično mesto diljem naše bivše domovine.... pa to nije nikakav
megaprojekat. Zašto to ne bi mogli raditi i sada.... Sa veoma malo para
dočarati život Branka Radičevića.... ili Đure Jakšića.... Jovana Dučića.... Ive
Andrića.... ili neke druge istorijske ličnosti.... Kneza Mihajla Obrenovića....
Ilije Garašanina.... ili Slobodana Jovanovića. Tu su i Karađorđevići o kojima
nikada ništa nije snimljeno sem što su se kroz nekoliko serija o životu između
dva svetska rata provlačile teze o Kralju Aleksandru kao diktatoru koji je u
crno zavio tadašnju Komunističku partiju.... I ništa više sem toga. A o
serijama (ili bar dramama) čije bi se radnje dotakle Svetog Save ili njegovog
oca Stefana ili Cara Dušana.... ili bilo kog od kasnijih srpskih vladara.... o
tome, valjda, ne sme ni da se pomisli. Sve uz horsko pevanje „nema para, nema
para...“. Ako bih bio maliciozan, zapitao bih se, koliko se stvari moglo
snimiti od „viška“ para za most na Adi.... I čudim se ljudima iz javnog života;
glumcima, režiserima, scenaristima, političarima.... Pa zar je moguće da to baš
nikoga ne iteresuje?! Zar niko ni da proba da započne nešto pa makar se snimalo
godinama i makar se zaglibilo kao filmski Skadar na Bojani. Glumac Tihomir
Stanić je, u nekoliko intervjua, spomenuo da traži koproducente za seriju o
Karađorđevićima, ali izgleda da i dalje samo traži, jer.... svi junaci nikom
ponikuše.... Pa, dobro.... opet maliciozno, rekao bih - tako nam i treba jer
bolje i ne znamo i ne možemo. Ali boli.... nije da ne boli. I nedostaje!
Čini mi se da nam je interesantnija tudja istorija od sopstvene.
ОдговориИзбришиJa gledam Sulejmana. Jedino skupo u toj seriji su kostimi. Svaka im čast. O tačnosti istorije, ko ga šiša, no, meni nešto došlo žao, što nam Turci još nisu ovde. Kada vidim kako su kažnjavali i najmanje sranjce, baš mi se rida. Verovatno ne bi bilo toliko lopovluka, korupcije i mita.