Misli lepše, vidi dalje...

            Lepa reklama. Ima i ona o „pametnoj mreži“. Normalno, uz eru „pametnih“ telefona idu i pametne mreže, odnosno pametni operateri. Telenor bi trebalo da bude najpametniji. Bio sam mu uvek veran drug, rekao bi Dado Topić. Još od početka1998. pa do danas. Punih 15 godina. Dobro.... u međuvremenu je, pre 7 godina, menjao ime, gazdu i znak ali moj broj nije nikada. I ne mogu da kažem da sam bio nezadovoljan.... sem.... sa par sitnica. Recimo.... to što živim na ivici signala još od kad sam počeo da ga koristim, što sam više od pola vremena nedostupan, a da bih bio dostupan i pričao normalno i bez seckanja tipa; „Št. .. kao kad mis... idemo u .... in i popiš... .....mate. Mož.. ....najb.... da odemo su... ... su svi .....“, onda bezuslovno gubim svu diskreciju jer pričam ispred kuće, šetajući kao lav, a i sa isto toliko rike koja izlazi iz mojih usta. Doduše, od slične bolesti pate i ovi iz MTS i to po celoj Detelinari i pola Novog Naselja. Primetio sam to dosta nehajno, vozeći bicikl danima po istoj stazi i misleći da skoro svi kroz prozor izlaze da gledaju mene.... kasnije sam shvatio da svi drže mobilne telefone i pričaju a da im je do mene i mog bicikla stalo koliko i mački do zelene salate. Druga sitnica je cena roming usluga.... cena?!.... Pa to je dranje a ne cena.... I tako.... trpim ja to stoički i ne menjam mrežu. U stvari, već 7 ili 8 godina imam i drugi telefon sa MTS karticom ali njen broj zna samo jedna osoba koju sam našao preko onih tejlopa što na „TV Mostu“ idu u sitne sate. I ne gasim taj telefon.... nema potrebe.... ionako sam stalno nedostupan.... Samo kad hoću da „stupim u vezu“ ja izađem ispred kuće.... I to mi je neka „tajna veza“.... sve komšije me zajebavaju. I stalno idem kod ušnog lekara (doktorka Radić, divna žena, samo malo dosadna i skupa) i žalim se da me boli levo uvo. A ona mi stalno govori da je ušni kanal iziritiran nekim tvrđim predmetom.... Ćutao sam nekoliko puta a onda sam joj rekao; Pa dobro doktorka, jel’ vi to mene zajebavate.... pa ne idem ja više u školu pa da guram grafitnu olovku u uši na času.... kakav tvrđi predmet?! Šta vam je?! Posle sam otkrio da je bila u pravu.... dok pričam mobilnim i slušam ono odzvanjanje (kao da me prisluškuju iz DB), gurnem mali prst leve ruke u levo uvo i nesvesno vrtim levo-desno.... valjda kao da usput očistim uvo od naslaga smole.... Sve u svemu, sa mesečnom pretplatom od 3.000 dinara ja se i dr Slavki (Radić) „izujem“ još toliko a rane nikako da zarastu. Pa kako i da zarastu.... ni trava ne raste na auto-putu. To su ti sa „Najboljimsignalom u celoj Srbiji“.

            Ali, i pored svih tih apozitivnih strana najveće mobilne kompanije (ubiće me ovi iz MTS), reših ja da obnovim telefonski vozni park deci. Svojoj, naravno! S obzirom da sam rešio da sebe ne apgrejdujem za noviji model HTC cigle od ove koje posedujem, onda bar da na taj moj paket uzmem nešto njima. Nisu jadnici menjali mobilni telefon već skoro godinu dana! Postali su zbog toga predmet opšte sprdnje u školama u kojima ih školujem. Sažalim se i kupim im nove telefone.... doduše i ženi.... iako ona ne ide u školu. Pa red je. Gde da je pustim sa starim telefonom. Mora bar neko da bude „smart“. I tako.... kupim ja deci one „Telenor smart HD“ telefone (što su u stvari „Alkateli 995“) a ženi „Samsung“.... još negde polovinom decembra. I sada ćemo, mislim se, svi biti pametni.... Ali, život ne bi bio to što jeste da ne pravi razne prepreke sreći koja žuri ka vama. Nije prošlo ni pet dana najstarija ćerka u jednom trenutku ciknu kao da je videla beloušku u krevetu. Otrčim na sprat zadihan.... a ona kaže; Ne možeš da zamisliš.... sam je promenio melodiju.... tužno gledajući u njen novi pametni telefon. Ja sam je ubeđivao da sigurno greši jer to nisu radili ni oni obični „glupi“ telefoni od ranije a kamoli sad ovi „pametni“. Ali kada je nazvala svoj broj sa fiksnog, vidim.... u pravu je.... mada sam više gledao da slučajno ne stisne ono „ansver“ na mobilnom i nagura mi dodatnih 18 dinara na računu za fiksni. I kada smo ustanovili grešku, načisto sam se iskidao. Pa gde baš nama da uvale neki škart, majku im jebem norvešku. Brže bolje se spakujemo svi porodično, da napravimo što veću gužvu i frku, i pravac Telenor. Dočekali su nas lepo.... ne mogu da kažem.... ali džaba.... neće da zamene telefon, nego samo da ga pošalju u servis. Pa, dobro, šta je tu je, šaljite.... nije neki kvar.... brzo će oni to ’opraviti.

            E, tu smo napravili fatalnu grešku u mojoj istoriji saradnje sa mobilnim operaterima raznih fela. Ti skotovi serviseri su nam zadržali telefon tri nedelje?! Dal’ im je bio zgodan da seku kobasice na njemu za doručak, ili su se igrali detekcije i traženja po servisu, ne znam.... ali ostao je kod njih tri nedelje, ’ej! Kad je stigao, obradovali smo se k’o da smo dobili paket iz inostranstva. Ali, već posle pola sata, najstarija moja kći dođe opet na ivici plača i drhtavim glasom jedva izgovori; Tata, opet isto! Rekoh joj da je to nemoguće, da je Telenor jedna fina i ozbiljna firma i da.... kad ono, ona opet zove svoj broj sa fiksnog, i stvarno isto. I opet sam u poslednj čas uspeo da je sprečim da stisne ono „ansver“! E, sad sam video da ovde nema šale, spakovao se i otišao sam u Telenor.... da se prebrojimo malko. Ali ne vredi.... ni da sam došao sa kašikarom sa izvađenim osiguračem.... ništa..... čini mi se da bi svi ’ladno dali svoje živote za dobrobit firme. Odavno nisam sreo takve lojaliste. Sve u svemu, išao je on još tri puta na ’opravku, ali džaba. Poslednji put sam iz kancelarije izvukao nekog.... šefa.... menadžera.... direktora.... jebem li ga ako znam šta je. On je meni obećao da će se posebno založiti za moj slučaj, a ja njemu da ću ga posebno naložiti ako se njegovo „zalaganje“ izjalovi. I izjalovilo se. Uzeli smo telefon takav kakav je. Od sudbine se ne može pobeći. Predajem se i serem im se u ton film.