Opet Nova godina

            Nekada davno, pre više od trideset godina, vreme pred doček Nove godine prolazilo je u znaku iščekivanja i treperenja celog tela i bića. Kao deca, radovali smo se i samoj pomisli da je Nova godina blizu i sa velikim ushićenjem gledali u jelku u čijem smo kićenju obavezno lično prisustvovali. Doduše ukrasi za jelku su bili malo drugačiji, za mene mnogo topliji i lepši nego ovi sad, ali to ne menja suštinu stvari, a to je pravo dečije izgaranje od sreće. Kasnije, u nekom mladalačkom, da ne kažem adolescentskom dobu, sagorevali smi na skoro isti način, jedino su motivi našeg nestrpljenja bili malkice drugačiji i dosta prozaičniji, gledano iz ugla jednog dečijeg dočeka Nove godine. Bilo je tu prave strke, frke i promašaja u organizaciji dočeka na kome je učestvovalo obično nas dvadesetak.... recimo.... pažjlivo odabranih.... po samo nama poznatim kriterijumima koji su se ogledali u.... ma ne znam ni sam.... I možda je baš zato što nikada nismo ni znali koji su to bili kriterijumi po kojima smo birali „odabrane“ dolazilo do tih „promašaja“, ali smo to shvatali tek 31.decembra i to oko deset uveče kad nam je neki promašeni kreten već zasrao svo vreme do tada a znali smo da će tako biti i na dalje. I tako iz godine u godinu, od dočeka do dočeka. Uvek par ćoraka u šaržeru koje smo otkrivali kasno i uvek se pitali.... ma koji nam je bio da nam uopšte padne na pamet da tog zvrndova zovemo na naš doček, naše Nove godine koji se ipak događa samo jednom godišnje.... na početku ili na kraju.... u to ni danas nisam baš najsigurniji. Odnosno, ni danas ne znam da li čekamo novu ili u stvari ispraćamo staru. Možda smo dok smo bili mlađi čekali, a danas.... danas je, čini mi se, nekako više ispraćamo i beležimo u notes jednu kvakicu.... ode još jedna.... i sve setnije i dublje uzdišemo.

            Pošto život ne trpi baš mnogo planiranja, onih nekoliko Novih godina, kada se nismo spremali za doček, niti pravili neku strategijsko-taktičku organizaciju (ko će gde i pored koga sedeti i zašto), nego smo tek u večernjim satima pred sam doček kupili nešto pića i klope i skupili se potpuno neobavezno, ne očekujući ništa posebno, su po pravilu bile najlepše Nove godine te naše mladosti za koju smo tada, dosta samouvereno, mislili da će trajati večno. Bila je to potvrda stare teze da se dobro isplanirane stvari teško realizuju u stvarnosti, posebno ako u izradi plana učestvuje više „lica mlađe dobi“.... govoreći policijskom rečnikom. Uopšte gledano, pitanje je da li to baš i ima neke veze sa atmosferom koja je vladala na tim.... žurkama posebne namene.... ili je sve to neka nevidljiva ruka koja ređa figure onako kako ona želi, sama nameštala, a mi smo bili samo statisti kojima je upadala kašika u med i koji su znali da iskoriste priliku za dobar provod i da se prepuste toj ruci sve dok ih ona, u ranim jutarnjim satima, vukući za uši ne odvede kući. Koliko su puta reprize Nove godine bile neuporedivo bolje od „originala“?! U „malo starijoj mladosti“ smo samo njih i pikirali, jer smo po nešto već naučili pa je doček postao, u stvari, samo zagrevanje za predstojeće reprize koje smo i počinjali mnogo opuštenije.... onako.... kao da smo se sreli negde u kafiću, pa da popijemo jednu „s nogu“, a na kraju osvanemo tu gde smo samo navratili, i to opušteni, veseli i nasmejani pa da čak posle toga odemo i na posao.... ko je radio.... a svi su nešto „raduckali“.

            Danas Novu godinu posmatramo sasvim drugačijim očima.... nekada mi se čini, skoro staračkim. Ne samo da nam Nova godina više nije interesantna, nego nam je postala čak izuzetno dosadna.... i sve nam teže pada. Najradije bi je.... možda ne prespavali nego.... preskočili. Preskočili bi taj datum, 31. decembar popodne i nastavili život 1.januara popodne, kada se još samo sporadično čuje po neka petarda bačena iz ruke nekog klinca koji je morao ranije u krevet pa nije dočekao da izgruva sve zalihe koje je imao u svojoj džebani. A drugi januar.... to je već sasvim normalan dan.... Jedino nam treba malo vremena da prestanemo da grešimo pišući datum.... Uvek nekako po inerciji u novoj godini u datumu pišemo staru, tada već prošlu godinu. Ali, s obzirom da je to preskakanje neuzvodljivo, do tada moramo da se izborimo sa nabavkom hrane koja nam je ionako izašla već na vrh nosa, pića koje nam se obično ne pije, kićenjem jelki ili pravljenjem nekih novogodišnjih aranžmana u šta ulazimo s toliko optimizma i radosti kao da trebamo da iskopamo kanal dugačak deset metara, sedimo skoro celu noć.... ili bar do dva ili tri sata noću.... veseli, razdragani, nasmejani i srećni jer.... u novu godinu se ne ulazi mrzovoljan.... iako to ne postoji kao neko narodno verovanje.... više smo to sami izmislili. Sve u svemu, težak i veliki kamen smo sami sebi navaljali na leđa i sad treba taj kamen potpuno opušteno da preguramo preko vrha koji se zove Nova godina. Sizifovski posao.... mi sve slabašniji, a kamen je sve veći i veći iz godine u godinu.... jer on i jeste to – godine.... stare.... one koje smo već dočekali. I šta reći na kraju nego opet onu otrcanu prostu rečenicu, koju sam čuo već 48 puta.... doduše prvih 5 ili 6 se i ne sećam, a i nije mi bilo ni važno, a to je; Srećna vam Nova godina!