Vitlejeme slavni grade

            Ons upon a tajm.... Da.... pre zaista mnogo godina, Božić je bio pomalo prikriveni praznik. U stvari, za mnoge nije ni postojao.... S obzirom na činjenicu da tada ni Bog nije postojao, čemu bi služila proslava rođendana nekoga ko ne postoji. I zašto bi, uopšte, milioni ljudi slavili rođendan jednog.... tog.... šta god da je bio. Jer, i Titov rođendan smo slavili samo mi u bivšoj velikoj državi, ali ne i izvan nje.... ako ne računamo brojna udruženja naših gastarbajtera u inostranstvu.... mislim.... onih koji su kao i mi sledili Titov put.... jer,.... bilo je i onih koji baš i  nisu. Ali, kao što sam rekao, taj, Titov rođendan, je slavilo između 20 i 25 miliona ljudi.... ali milijardu i po ljudi širom planete da slavi nečiji rođendan , pa makar ko da je,.... to je za naša shvatanja, tih godina, bila apsolutna glupost. Jer Tito je stvorio Jugoslaviju, Bratstvo i jedinstvo, socijalizam a sa njim i samoupravni sistem kao najsavršeniji na svetu, pa onda.... pokret nesvrstanih.... šta još?.... da, dozvolio ljudima da rade u Njemačkoj..... Pa onda.... neki drugi.... recimo.... Mao Ce Tung je kod svoje kuće stvorio isto to i još na’ranio tol’ke Kineze.... Gandi je stvorio.... pa to ne možeš više ni da opišeš šta je sve stvorio.... Pa onda oni crnci u Africi.... Patris Lumumba, Robert Mugabe, Idi Amin, Kenet Kaunda, Agostino Neto, Žan Bedel od milja zvan Bokasa.... pa onda ona.... Sirimavo Bandaranaike.... a da, ta je negde iz.... Azije, ma nije važno.... Sve su to bili veliki ljudi i svi su nešto stvorili pa je njihove rođendane sigurno trebalo slaviti.... A Božić?! Šta se slavi na Božić?! U to vreme, za većinu nas, zaista ništa. I ne samo da nije postojao razlog da se tako nešto slavi, nego to nije bilo ni poželjno.... iako smo svi o tome po malo pričali.... onako.... spominjalo se ponekad. Pred taj praznik koji, u stvari, nije ni postojao.

            Znali smo da spomenemo neke nama čudne stvari vezane za praznik koji i nije praznik jer se tada išlo u školu da 20.januara i sem Nove godine nije se ništa drugo spominjalo. U školi. Ali mi smo znali da, onako bezveze nabacimo.... nešto što smo negde videli na taj.... praznik. Recimo.... da naša baba na Božić baca žito po podu?! I čak i to da, tamo negde na selu, deca kao mi, pijuču kao pilići, da se u mnogo kuća unose grane nekog drveta koje ima žuto-braon lišće sa mnogo zaobljenih ivica, da se pravi svečani ručak i da se pre njega jede kuvano žito.... i još što-šta smo znali.... ali.... dosta stidljivo smo priznavali da to znamo.... Bože moj.... ipak su to gluposti zatucanih seljaka. Čuli smo i neke pesme koje su se pevale, ali samo zapamtili samo prvih par stihova. Otprilike.... „Roždestvo tvojeHriste Bože naš....“ i tu bi stali. Nismo znali dalje. Ili.... kako ono beše.... „Vitlejemeslavni grade od Boga, najveći si ti od grada svakoga....“ i dalje.... dalje sam znao da se spominje „Vojvoda“, ali nisam znao kakav i koji Vojvoda, kao ni kakve veze može da ima jedan Vojvoda sa Božićem. A koga tada pitati?! Učiteljicu?! Naša tvrda Bosanka Ljubica Šešlija bi nas, imao sam taj utisak, poslala na preki sud. Smesta. „Na smrt“.... bi glasila presuda.... Dobro, možda ne baš na smrt.... ali vaspitno-popravnih mera razne kategorije i inteziteta bi bilo sigurno. A ne bi se bolje proveli ni kod razredne u takozvanoj „osmogodišnjoj“ školi. Svi smo ćutali, a svi smo znali. Čak i oni koji su čvrsto tvrdili da to kod njih u kući ne postoji su mi bili u najmanju ruku sumnjivi. Pa sad baš.... da se ni ne spomene?! Čudno, zar ne?! Čak i kada smo bezbroj puta u školi spominjali omiljenog dečijeg pesnika Miroslava Antića nikada nismo spomenuli njegovu poemu „Roždestvo tvoje ...: tropar o Bogu i čoveku“.... ili se ja baš toga ne sećam?!

            Danas, skoro 40 godina kasnije se pitam.... zašto?! Zašto smo se svi pravili da ne postoji nešto što je postojalo. Mi-deca, učiteljice, nastavnici, direktori, TV voditelji, urednici, novinari.... članovi te jebene partije koja nas je vodila i evo dovela u ovu.... svetlu budućnost.... Šta je tu bilo toliko loše da se o tome nije trebalo i moglo govoriti?! Zašto nas niko nije mogao naučiti da se ne stidimo nečega čega se ceo tadašnji hrišćanski svet nije stideo?! Naučiti nas nekoliko običnih stvari, par pesmica, odlasku na liturgiju, Božićnom kolaču.... i.... makar.... makar Očenaš. Tu molitvu za koju čak i Budisti tvrde da je verovatno najmoćnija mantra na svetu.... molitvu koju su i muslimani i Jevreji znali.... koja se dve hiljade godina prenosila od pokoljenja do pokoljenja.... Zašto smo baš mi morali da prekinemo taj sveti lanac?! A imali smo to svi u sebi. Imali, a lagali se međusobno da nemamo. Lagali jedni druge kako je to glupost i besmislica i izmišljotina nekih bradatih popova koji su još jedini ostaci nekog prevaziđenog kvazigrađanskog društva.... A uveče.... uveče kada legnemo, svi u stvari imali neku svoju molitvu koju smo upućivali „nekom ko ne postoji“.... za razne stvari o kojima su maštali, ili čega su se bojali dečaci i devojčice od.... jedanaest godina.... Ja sam znao skoro sve.... Kod nas u kući se nije krišom obeležavao Božić.... Tvrdoglavi Bosanac, moj otac Janko, bio je još tvdoglaviji od svoje zemljakinje, a moje učiteljice, u nameri da mi koliko-toliko prenese vekovnu svetlost Božića. Još kao dete me je vodio na jutrenje u Sabornu crkvu.... po ciči zimi.... kolima možda do pola puta, a onda..... peške. Da zapamtim škripu snega pod čizmama duž cele Pašićeve ulice. Ili na selo.... Video sam i žito na podu i pijukanje i badnjak i Božićni kolač.... Video, ali me je i dalje bilo sramota da o tome govorim pred drugarima.... Pa jeste.... šta tu ima i da se priča.... To se oseća, čuva i nosi sa sobom u.... košulji.... perjanoj jakni.... đubretarcu.... rukavicama.... nedrima. Godinama. Sve dok ne dođe vreme da možeš slobodno, ali tiho, da zapevaš; 

                                          Рождество твоје Христе Боже наш,

                                          возсија мирови свјeт разума,

                                          в њем бо звјездам служашчиј звездоју учахусја,

                                          тебје клањатисја солнцу правди

                                          и тебје вједети с висоти востока,

                                          Господи слава тебје.