Nekada davno, kada se živelo zbog
života ili preživljavalo uz jedva izboreno parče hleba niko nije imao neku veću
filozofsku dilemu vezanu za hranu. Danas.... a i već dugi niz godina....
postoji filozofsko pitanje: „Jesti da bi
živeo ili živeti da bi jeo“? To bi trebalo da znači da nam je hrana toliko
prirasla za srce.... ili nešto niže.... da većinu vremena posvećujemo
pripremanju i konzumiranju iste, a i kad smo slobodni od tih aktivnosti onda u
mislima previše često putujemo do raznih „Švedskih“ i ostalih stolova išaranih
raznobojnim ludilom i ikebanom za natrpavanje sopstvenih stomaka. Šta je tu
toliko zanimljivo? Verovatno je manje zanimljivo nego što je ukusno i to toliko
da smo počeli više da cenimo dobar zalogaj nego knjigu, film, putovanje,
seks.... dobro sad.... kako ko.... a i zavisi s kim. Čak i kad se vratiš s
nekog putovanja najčešće prvo pitanje zainteresovanih je „kakva je bila klopa“
ili „a gde ste jeli.... po restoranima....?“ Po tome ispada da smo i na put krenuli
s mislima „šta ćemo tamo jesti?“, a najčešće imamo i predubeđenja da je tamo
klopa očajna i da ćemo ćevape teško naći (što je manje-više istina). Moja deca
su po celoj Evropi isprobali sve moguće lokalne specijalitete. Na primer:
kebab, picu, špagete, kebab, picu, špagete, kebab, picu.... i još svašta nešto (recimo....
lazanje).... a što je nama nepoznato i pomalo egzotično a ukus potpuno
nepoznat. Vole deca da osete nešto novo pod nepcima.... ne mo’š ih obuzdati.
Mada, moram priznati ni mi nismo tako daleko od toga, a i u skoro celoj Evropi
je priča slična našoj.... „kebab“ koga prodaje neki „preplanuli“ je na svakom
ćošku (za one koji ne znaju „kebab“ je u stvari „giros“ u većini slučajeva od
pilećeg mesa).
Sve to me i pokrenulo u razmišljanje
vezano za to ko koga jede i zašto, kao i to koliko je raznovrsna naša porodična
kuhinja i šta je u njoj dobro a šta nije. O raznovrsnosti bi se moglo
razglabati nadugačko, ali smo mi Srbi većinom životno zaljubljeni u pet-šest
vrsta povrća i isto toliko vrsta mesa. Tako nam otprilike izgleda i nedeljni
jelovnik. Meni zbog toga ne treba kalendar. Kad ustanem i vidim, a još češće
osetim, šta moja žena pravi za ručak odmah znam koji je dan u nedelji. Ako se
tu doda i količina ljubavi, uživanja i sreće koja je prisutna dok se jelo
sprema i koja prosto izbija iz žene - ne mož’ da omane. Skoro kao kod Steve
Karapandže?! Svaka žena zna po nešto od tih malih tajni velikih majstora
kuhinje. Ali samo ponešto, pa se za svaki slučaj vrtimo u čarobnom krugu pasulj
- grašak - boranija - kupus - krompir (salate ne računam), a uz to redovno
piletina, svinjetina, junetina, ćuretina i ponekad (umesto kolača) jagnjetina.
Nedelja.... e to je dan kada se spremi isto ovo ali samo malo drugačije pa nije
„običan ručak“ nego „nedeljni“ koji
u našem narodu ima duboko ukorenjenu tradiciju. Toliko ukorenjenu da se po
njemu nazivaju filmovi, časopisi, TV emisije.... Ma dobro.... sve dok u
samusluzi ne kupujemo one plastične poslužavnike u foliji sa kompletnim ručkom
(slično kao u vojsci ili zatvoru) koje samo gurnemo u mikrotalasnu i.... „mmm,
prste da poližeš“ - dobro je, jer još uvek podseća na pravi život. Onaj koji
smo imali dok smo bili deca. Na žalost, samo podseća ali nije isti. Zašto?
Pa.... ne znam.... sve je onda, čini mi se bilo drugačije.... pa i tirolska salama....
nigde više ne mogu da kupim onu iz sedamdeset i neke, ma ko da je pravi i ma
šta da stavlja u nju. Jebote, kao da je Koka Kola pa da samo tri čoveka znaju
recept za nju. A tek parizer.... ni u Parizu više ne možeš da nađeš onaj koji
smo mi kupovali u robnjaku.
U poslednje vreme.... već nekih 30
godina.... svi pričaju, pišu i razmišljaju o zdravoj ishrani. Ja još uvek ne
znam šta je to iako o tome dobijam mejlove, gledam TV emisije i slušam gde god
da se nađem. Kako bih i znao kad je sve kontradiktorno i menja se češće nego
jednogodišnji kalendar. Ono što je 2006. bilo izvor zdravlja danas je opasna
materija i to toliko da ne znaju gde da je odlože kao da je nuklearni otpad. A
kada saberem koliko sam ja tih otrovčina u svojoj kratkoj istoriji života od
samo 48 godina pojeo, mislim da sam iznutra izbušen kao trenica i to sa sve
četiri vrste rupa. I onda.... do mene stiže glas.... bezglutenska ishrana. Kažu Đoković probao i nakon mesec dana izbio
na prvo mesto na ATP listi. Izuzetno je dobro za organizam a i izgubi se koja
kila ako ih imaš viška. Odvalim ja tri meseca bezglutenske ishrane i jedino što
sam izgubio su tri meseca normalnog života jer sam tražeći bezglutenske stvari
( a da su jestive) provodio svaki dan po jedno
prosečno srpsko radno vreme (znači imeđu dva i tri sata). Čudo jedno je
taj gluten. U sve se meša i u sve ga meću. Bez naočara nisam smeo da mrdnem
dalje od ćoška jer sam non-stop čitao sadržaje proizvoda a poznato je da se oni
pišu slovima one veličine koje upotrebljava KGB za pohranjivanje podataka. U
većini slučajeva ni sa naočarima nisam uspeo sve da pročitam. Sve u svemu, taj
gluten se nalazi u svim žitaricama a lepljiviji je od super lepka pet do šest
puta pa se kao takav lepi na naša jadna i izmučena creva i gomila k’o Cezarove
trupe ispred Galije. Na početku sam mislio da to i nije neki problem.... sve
dok mogu da jedem krompir i meso.... nema brige. Ali mesec dana kasnije su mi
na uši izlazile šnicle i ražnjići. Shvatio sam da moram tu mesnu opsadu da
prekinem ili ću da iskočim iz sopstvene kože.
A onda mi je drugar koji me je i
uveo u to rekao da su bez glutena Nutela, Eurokrem, Toblerone.... Opa, tu sam
te čekao. Ubacio sam osveženje u ishranu u vidu nabrojanih proizvoda i sunce mi
je odmah jače zasijalo (mada nije moralo jer je i onako celo leto pržilo do
iznemoglosti), a život postao mnogo, mnogo lepši. Osim što sam zalihe Nutele
krio od dece na zaista jedinstvenim mestima jer, lopovi jedni, gde god da je
stavim iskopaju je za dva ili tri dana i liše me preko potrebnih ugljenih
hidrata kojima sam razbijao masnoću dobijenu od mesnih prerađevina. Ali ’leba
sam ostao željan..... sve te dane i noći. Ne jedem hleb a kile ne idu dole? A
meni nije jasno kako jer baš sam se svega pridržavao do u tančine?! A u to vreme je nekako počinjao i Gospojinski
post i shvativši da bezglutensko posno meso još nisu otkrili (a na žalost ni
posni Eurokrem) odlučih da se manem ja tog zdravog načina ishrane i vratim
starim dobrim vrednostima. Hlebu.
Šteta.... možda je trebalo izdržati još mesec ili dva i totalno bi se primio na
bezglutensku hranu. Ako ništa drugo, to je vrlo „in“ svugde u svetu. Ali....
mator sam ja da teram modu.... A i ’leba i masti je najbolji sendvič na svetu. S paprikom, naravno.
Нема коментара:
Постави коментар