Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 20. јануар 2013.

Svečar na Svetog Jovana


            Pre mnogo godina.... a bio sam još dečak i to onaj pravi, bezazleni, koji ni o čemu ne razmišlja puno.... ćale mi je rekao da ćemo otići do crkve. Saborne. Ja tada nisam ni znao da postoje i neke druge.... sem Almaške, jer sam nju često viđao kroz prozor našeg prvog Fiće, prolazeći nekim lavirintom ulica po kraju grada u kojem se moj otac savršeno snalazio a za mene su još dugo ostale misterija. Kasnije sam mogao da radim kao vidič svim „slepcima“ koji su se „gubili“ po Podbari, nikada sa sigurnošću ne znajući gde će izaći. Moja žena se i danas tamo izgubi... u stvari, ne izgubi se, ali se svaki put prenerazi kad otkrije u koju je ulicu izbila. I valjda zato, što je Almaška crkva tada bila pomalo neopravdano zapostavljena, pa kud i svi tuda i on.... moj otac je uvek odlazio u Sabornu crkvu. A tada, početkom sedamdesetih godina prošlog veka (ovo zvuči kao da pišem o nečemu što se događalo pre tri stotine godina), nije bilo potrebe da ideš u bilo koju drugu crkvu u gradu plašeći se da će u Sabornoj biti gužva i da nećeš uspeti da obaviš ono što si naumio, jer je posećenost crkava uoči ili na sam dan nekog praznika bila manja nego radnim danima.... Valjda su se „drugovi“ uvek plašili da ne budu viđeni u blizini nekog takvog „kultorno-istorijskog“ spomenika pred neki veći verski praznik, jer bi to možda značilo da oni možda veruju u Boga a to bi možda moglo biti protumačeno od strane onih koji možda ne veruju u Boga kao... možda kobni životni promašaj.


            U svakom slučaju, pre polaska u crkvu, primetio sam da je mama dala tati neku staklenu posudu prekrivenu nekom crvenom tkaninom, koju sam morao da držim u rukama sedeći na „zadnjem sedištu našeg auta“... mislim,... Fiće. Truckajući se usput, morao sam malo da zavirim u „misteriozni sadržaj“ te staklene posude i da pre dolaska u crkvu razotkrijem samome sebi „veliku tajnu“. A unutra.... ništa posebno... samo pšenica.... i to, činilo mi se, kuvana?! Nije bilo druge nego čekati da stignemo u crkvu da bih saznao šta će se dalje događati. Auto smo ostavili negde na kraju Pašićeve, pardon, tada ulice Svetozara Markovića, i peške, a bilo je dosta hladno, stigli do Saborne crkve. A u crkvi, na moje veliko iznenađenje, neobično veliki broj ljudi, koji je imao posude slične našoj. Služba je već bila počela, pa smo se tiho primakli jednoj grupi ljudi u desnoj strani crkve. I pre toga, crkve su za mene predstavljale posebna mesta. Bilo je tu uvek tiše nego u, činilo mi se, najtišem mestu na svetu, mirisalo je na neki čudan miris koga sam se sećao iz ranog detinjstva a nikada nisam saznao šta je, a u svakoj je bila jedna velika površina ispunjena likovima svetaca ali tako precizno urađena sa bezbroj pozlaćenih detalja da sam bio ubeđen da to i nisu radili obični ljudi, nego neki.... ne znam ni sam.... posebni. Dok je služba trajala stajali smo mirno, ćutali i bili kao opijeni rečima od kojih nismo razumeli skoro ništa iako ne bih mogao reći da su mi bile potpuno nepoznate.... U stvari znao sam da nije u pitanju neki strani jezik, samo... nisam znao ni koji je taj koji je uz pevanje sveštenika dolazio do mene. Uopšte gledano, veoma malo sam tada znao o crkvi i crkvenim obredima. Ono, jeste da me baba na selu odvela par puta u crkvu, ali nije mi ništa objašnjavala, govorila ili pokazivala.... verovatno stideći se da mi priča o nečemu za čega se bojala da nikada sam neću prihvatiti. Prevarila se.


            Služba se završila, i ja sam sa neskrivenim interesovanjem gledao kako svi koji su doneli staklene posude  idu ka jednoj, pomalo uzvišenoj platformi, stavljaju na nju sve te posude, i odmiču se laganim koracima u nazad. Nekoliko ljudi u svečanim odorama, prišlo je posudama u kojima je, video sam to tek tada, bilo pšenice pripremljene na različite načine... neke su bile u zrnu, neke kao da su malo mlevene, a neke su bile potpuno kašaste kao.... kao kesten pire koji smo tada mogli kupiti samo na nekoliko mesta u gradu. Uz slično pevanje kao i u toku službe, ljudi u tim ukrašenim odorama su vinom prelivali sve posude sa žitom dok su se svi prisutnu krstili... a i ja odmah nakon njih... Nekako nisam uspevao da reagujem brzo i počnem da se krstim kada i oni, nego sam po malo kasnio, a to malo mi je izgledalo kao večnost pa sam se plašio da svi gledaju u mene i misle.... „Ovaj mali nema pojma... što su ga onda i dovodili u crkvu“?! Obični strahovi jednog klinca. Malo kasnije, jedan od ljudi u odorama nam je ispričao priču o Svetom Jovanu Krstitelju, svima nam čestitao i poželeo da praznik provedemo u miru. Priču o Svetom Jovanu naravno nisam zapamtio, ali dok je on govorio pomislio sam da bih ga mogao slušati ceo taj dan i narednu noć, jer tako nešto nikada do tada nisam čuo.... reči su stizale jedna drugu, preklapale se na mestima na kojima je to bilo potrebno, rečenice su se produžavale do u nedogled a bile sve više interesantne, pitke i umiljate da su se prosto savijale oko naših glava. Jedna prelepa priča koju, kao što sam rekao, nisam zapamtio tada, ali sam je mnogo kasnije prepoznao čuvši je na drugim mestima i od drugih ljudi. Od tada je je redovno slušam, i s njom i osvećenim koljivom i započinjemo današnji dan, Sabor Svetog Jovana Krstitelja, našu viševekovnu porodičnu slavu. Kada smo izašli iz crkve, otac mi je rekao... „Srećna ti slava sine“, a ja sam se osećao neobično važno u celom tom događaju. Zato i svima koji danas slave želim srećnu slavu a onima koji gostuju kod svečara želim da bar malo osete taj uzvišeni čin najsvečanijeg dana u godini. 



  

Нема коментара:

Постави коментар