Pre mnogo godina.... a bio sam još
dečak i to onaj pravi, bezazleni, koji ni o čemu ne razmišlja puno.... ćale mi
je rekao da ćemo otići do crkve. Saborne. Ja tada nisam ni znao da postoje i
neke druge.... sem Almaške, jer sam nju često viđao kroz prozor našeg prvog
Fiće, prolazeći nekim lavirintom ulica po kraju grada u kojem se moj otac
savršeno snalazio a za mene su još dugo ostale misterija. Kasnije sam mogao da
radim kao vidič svim „slepcima“ koji su se „gubili“ po Podbari, nikada sa
sigurnošću ne znajući gde će izaći. Moja žena se i danas tamo izgubi... u
stvari, ne izgubi se, ali se svaki put prenerazi kad otkrije u koju je ulicu
izbila. I valjda zato, što je Almaška crkva tada bila pomalo neopravdano
zapostavljena, pa kud i svi tuda i on.... moj otac je uvek odlazio u Sabornu
crkvu. A tada, početkom sedamdesetih godina prošlog veka (ovo zvuči kao da
pišem o nečemu što se događalo pre tri stotine godina), nije bilo potrebe da
ideš u bilo koju drugu crkvu u gradu plašeći se da će u Sabornoj biti gužva i
da nećeš uspeti da obaviš ono što si naumio, jer je posećenost crkava uoči ili
na sam dan nekog praznika bila manja nego radnim danima.... Valjda su se
„drugovi“ uvek plašili da ne budu viđeni u blizini nekog takvog „kultorno-istorijskog“
spomenika pred neki veći verski praznik, jer bi to možda značilo da oni možda
veruju u Boga a to bi možda moglo
biti protumačeno od strane onih koji možda
ne veruju u Boga kao... možda kobni
životni promašaj.
U svakom slučaju, pre polaska u crkvu,
primetio sam da je mama dala tati neku staklenu posudu prekrivenu nekom crvenom
tkaninom, koju sam morao da držim u rukama sedeći na „zadnjem sedištu našeg
auta“... mislim,... Fiće. Truckajući se usput, morao sam malo da zavirim u
„misteriozni sadržaj“ te staklene posude i da pre dolaska u crkvu razotkrijem
samome sebi „veliku tajnu“. A unutra.... ništa posebno... samo pšenica.... i
to, činilo mi se, kuvana?! Nije bilo druge nego čekati da stignemo u crkvu da
bih saznao šta će se dalje događati. Auto smo ostavili negde na kraju Pašićeve,
pardon, tada ulice Svetozara Markovića, i peške, a bilo je dosta hladno, stigli
do Saborne crkve. A u crkvi, na moje veliko iznenađenje, neobično veliki broj ljudi, koji je imao posude
slične našoj. Služba je već bila počela, pa smo se tiho primakli jednoj grupi
ljudi u desnoj strani crkve. I pre toga, crkve su za mene predstavljale posebna
mesta. Bilo je tu uvek tiše nego u, činilo mi se, najtišem mestu na svetu,
mirisalo je na neki čudan miris koga sam se sećao iz ranog detinjstva a nikada
nisam saznao šta je, a u svakoj je bila jedna velika površina ispunjena
likovima svetaca ali tako precizno urađena sa bezbroj pozlaćenih detalja da sam
bio ubeđen da to i nisu radili obični ljudi, nego neki.... ne znam ni sam....
posebni. Dok je služba trajala stajali smo mirno, ćutali i bili kao opijeni
rečima od kojih nismo razumeli skoro ništa iako ne bih mogao reći da su mi bile
potpuno nepoznate.... U stvari znao sam da nije u pitanju neki strani jezik,
samo... nisam znao ni koji je taj koji je uz pevanje sveštenika dolazio do
mene. Uopšte gledano, veoma malo sam tada znao o crkvi i crkvenim obredima.
Ono, jeste da me baba na selu odvela par puta u crkvu, ali nije mi ništa
objašnjavala, govorila ili pokazivala.... verovatno stideći se da mi priča o
nečemu za čega se bojala da nikada sam neću prihvatiti. Prevarila se.
Služba se završila, i ja sam sa
neskrivenim interesovanjem gledao kako svi koji su doneli staklene posude idu ka jednoj, pomalo uzvišenoj platformi,
stavljaju na nju sve te posude, i odmiču se laganim koracima u nazad. Nekoliko
ljudi u svečanim odorama, prišlo je posudama u kojima je, video sam to tek
tada, bilo pšenice pripremljene na različite načine... neke su bile u zrnu,
neke kao da su malo mlevene, a neke su bile potpuno kašaste kao.... kao kesten
pire koji smo tada mogli kupiti samo na nekoliko mesta u gradu. Uz slično
pevanje kao i u toku službe, ljudi u tim ukrašenim odorama su vinom prelivali
sve posude sa žitom dok su se svi prisutnu krstili... a i ja odmah nakon
njih... Nekako nisam uspevao da reagujem brzo i počnem da se krstim kada i oni,
nego sam po malo kasnio, a to malo mi je izgledalo kao večnost pa sam se plašio
da svi gledaju u mene i misle.... „Ovaj mali nema pojma... što su ga onda i
dovodili u crkvu“?! Obični strahovi jednog klinca. Malo kasnije, jedan od ljudi
u odorama nam je ispričao priču o Svetom Jovanu Krstitelju, svima nam čestitao
i poželeo da praznik provedemo u miru. Priču o Svetom Jovanu naravno nisam
zapamtio, ali dok je on govorio pomislio sam da bih ga mogao slušati ceo taj
dan i narednu noć, jer tako nešto nikada do tada nisam čuo.... reči su stizale
jedna drugu, preklapale se na mestima na kojima je to bilo potrebno, rečenice
su se produžavale do u nedogled a bile sve više interesantne, pitke i umiljate
da su se prosto savijale oko naših glava. Jedna prelepa priča koju, kao što sam
rekao, nisam zapamtio tada, ali sam je mnogo kasnije prepoznao čuvši je na
drugim mestima i od drugih ljudi. Od tada je je redovno slušam, i s njom i
osvećenim koljivom i započinjemo današnji dan, Sabor Svetog Jovana Krstitelja,
našu viševekovnu porodičnu slavu. Kada smo izašli iz crkve, otac mi je rekao...
„Srećna ti slava sine“, a ja sam se osećao neobično važno u celom tom događaju.
Zato i svima koji danas slave želim
srećnu slavu a onima koji gostuju kod svečara želim da bar malo osete taj
uzvišeni čin najsvečanijeg dana u godini.
Нема коментара:
Постави коментар