Bauk komunizma i Sovjetskog Saveza

            Nisam nikada bio u Sovjetskom Savezu dok je još bio Sovjetski Savez a ne Rusija. Iako smo taj Savez i pored zvaničnog imena svi ipak zvali prosto... Rusija. Moglo se ići bez problema. Bar mi iz SFRJ. Odeš u SUP, udare ti vizu u pasoš... sve za 15 minuta i... pravac Moskva. Crveni trg, Lenjinov mauzolej, Kremlj i još gomila stvari. Mogao sam, ali nisam. Šteta. I ruski sam znao mnogo bolje nego sada. Sada bi bilo mučenja i borbe sa sporazumevanjem. Ili možda tako mislim... možda bi se podsvest probudila kada ti preostane samo ruski ili... ništa. Kada te pritisne... propevaš. Zašto tamo nismo išli kao u Mađarsku, Italiju, Grkču, Nemačku...? Uvek je vladalo mišljenje da je tamo beda i sirotinja i da i nema šta da se vidi. Pričali smo viceve o „ruskim huliganima koji pozovu lift pa zbrišu“. O švercovanju u ruskim gradskim autobusima... Navodno... onima koji su se švercovali bila bi zalepljena slika na staklo autobusa... zbog sramote; A mi smo zamišljali kako bi kod nas odmah nastupilo takmičenje - ko će imati više slika na staklu... ni vozač ne bi video kuda vozi od naših slika... He, he... baš smo bili „blesavi“. Klinci k'o klinci. Ali, šta je sve bilo loše a šta dobro u tom „savezu“? Ili „kavezu“ kako smo ga ponekada nazivali. U stvari, da li je tamo išta bilo dobro? Pa... nisu mogli da putuju kuda žele... osim u zemlje Varšavskog pakta... Gadno. Nije bilo farmerica... plaćali su ih suvim zlatom. Proganjani su politički neistomišljenici, nije bilo južnog voća,  gomile začina, prave čokolade, kvalitetnih tkanina, rokenrol nije postojao... i još dosta toga. Zaista, već iz same priče, za nekoga koje imao 20 i neku godinu deluje dosta nepoželjno za bilo kakvu turističku avanturu. Prosto rečeno... „ma boli me uvo da idem u tu bedaru“.

            A šta je bilo dobro u Sovjetskom Savezu? Tih ranih osamdesetih, za mene - ništa. Ali danas više nemam 20 godina. Imam 51 godinu i život posmatram iz sasvim drugog ugla. Pa da krenemo od samog početka života. Porođaj. Trudnoće su vođene i kontrolisane u ambulantama bez čekanja i redova (redovi su bili za limun i narandže). Porođaj je tekao po protokolu i bilo je nezamislivo ginekologu poneti i malo kavijara a kamoli novac. Za to se išlo na robiju. Školstvo... Školstvo je bilo potpuno besplatno u bukvalnom smislu te reči. Čak se ni udžbenici nisu kupovali... za razliku od SFRJ. Studije... takođe potpuno besplatne i nisu bile „kisela voda“ kao što je to danas kod nas slučaj na gomili fakulteta. Sovjeti su sa svojih univerziteta iznjedrili na desetine hiljada stručnjaka. Posao; Posao je bio obezbeđen svakome u zavisnosti od toga šta je završio. Procenat nezaposlenih je bio nula. Stan; Stan se dobijao nakon 5 do 7 godina staža. Besplatno, naravno. Nije bio vaše vlasništvo ali vas niko nije mogao isterati iz njega. Čak i ako je u pitanju bila porodica „političkog neistomišljenika“, on je zaglavljivo na robiji, ali porodica nije završavala na ulici. Beskućnici nisu postojali. Automobil; Čekao se kao i stan... oko 5 godina i vaš izbor je bio mali; Lada, Volga, Gaz, Varburg ili Poljski Fiat. Ali koštao je simbolično malo para koje su vam odbijane od plate. Od plate se moglo živeti normalno. Bez izobilja i bez gore navedenih namirnica, ali potpuno normalno. Zdravstvo; Potpuno besplatno. Nije vam trebalo ni 5 kopejki. Podmićivanje lekara je bilo teško krivično delo i za pacijenta i za lekara. Nivo medicinskih usluga... veoma dobar. Sovjeti su bili jedna od vodećih sila u svetu u medicini. I ne samo u medicini... u svim naučnim oblastima. Penzija; O njoj niste morali da brinete. Ona vam je bila obezbeđena. Kao i sva nega koja je čoveku potrebna u starosti. Da li sam nešto zaboravio? Možda... ali i ovo je dovoljno da čovek živi potpuno miran život ne razmišljajući o svojoj budućnosti ili budućnosti svoje dece.

            Pozitivan uticaj Sovjetskog Saveza na druge zemlje...? Možda deluje besmisleno ali uticaj je bio ogroman. Ne samo zbog blokovske podele sveta, iako je to jedna od najpozitivnijih strana. Ali najznačajnije je to što se zapad plašio Sovjeta i bauka komunizma. 50-tih i 60-tih godina skoro sve zemlje Afrike i Azije stiču nezavisnost. Kao takve su najprirodnije tlo za širenje komunizma... ili socijalizma, bolje rečeno. Zato je stvoren pokret nesvrstanih, koje je zapad obilato finansirao samo da ne uđu u „socijalistički blok“. Od toga smo se najviše omrsili mi u SFRJ. Ali, veliki uticaj Sovjeti su imali na radnička udruženja i sindikate širom zapadne Evrope i Amerike. Vlasnici kapitala u tim zemljama su bili spremni na mnoge ustupke radničkim zahtevima samo da njihov kapital ne postane „zadružni“ ili državni, odnosno, da ne bukne neka revolucija i kod njih. Iako je vladalo loše mišljenje o životu u zemljama iza gvozdene zavese, prednosti koje su radnici videli u zemljama istočnog bloka se nisu mogle sakriti. Maršalov plan o jačanju ne samo Nemačke nego i ratom iscrpljene cele zapadne Evrope je počeo da se ostvaruje tek krajem 50-tih godina prošlog veka. Isključivo iz straha od komunizma... socijalizma... ili šta god da je on bio. Jer... bolelo je Amerikance uvo i za Nemačku i za Italiju i za Francusku ili Holandiju. Ali... moralo se. Sem ogromne količine novca u Evropu su seljene čitave fabrike i industrijski pogoni jer novac sam po sebi ne bi značio puno. Posebno se guralo u Zapadnu Nemačku da bi se dokazalo da se i u kapitalizmu može živeti veoma dobro. Vrlo brzo, radnik na zapadu počinje da radi 8 sati dnevno i ni minut više. Radnička prava na zapadu su 60-tih, 70-tih i 80-tih godina prošlog veka bila neuporedivo veća nego danas. Danas se na zapadu, a i kod nas, radi od jutra do sutra i niko ne diže glavu protiv toga. Naprotiv, srećan je što ima posao i ćuti sa ušima poklopljenim preko glave. Niko više nema siguran posao, platu i penziju. Svugde postoji veliki znak pitanja za najvažnije, suštinske stvari u životu jer... nema više Sovjetskog Saveza kao repera za strahovladu ali i za obezbeđene upravo te najvažnije, suštinske stvari o kojima čovek brine. I oni su se prešaltali na isti sistem; Neizvesnost, stres, ucenjivanje i maksimalno iskorištavanje ljudi. Videli od zapada. Možda je potrebna neka nova Oktobarska revolucija? Ili ipak nije? Na nama je da razmišljamo o tome. Ili, da se ćutke prepustimo stihiji, pa... gde god da nas odnese. Samo... dokle?

Zašto mnogi nikada neće videti Pariz

            Pre tačno dve nedelje, 01. novembra, stajao sam na trgu Trokadero u Parizu. Došao sam službeno, bio četiri dana, i nisam imao vremena za neko „kuliranje“ po Parizu. Osim toga, prošli put kada sam bio u „gradu svetlosti“, rekao sam samom sebi da više neću obilaziti Luvr, Ajfel, Operu, Monmart i druge znamenitosti Pariza nego da ću se jednostavno šmucati po gradu, sedeti u običnim pariskim kafeima i posmatrati ljude. Ovoga puta sam i za to imao veoma malo vremena, ali.... našlo se malo. Kola sam parkirao u velikom kružnom toku iza Trokadera... tačno ispred kafea „Trokadero“. Naravno, na mestu gde je parkiranje zabranjeno. Ali... ja sam se ugledao na Parižane i uradio ono što i oni rade. Bar dok ne stigne policija. Na trgu, više od pola prostora je bilo zagrađeno zbog nekih građevinskih radova pa je najlepši trg u Parizu izgledao malo kusavo. Ispred trga, preko Sene, sijao je Ajfelov toranj, koga su toliko osvetlili da neminovno podseća na novogodišnju jelku. Još da su uključili opciju treptanja... Ali, činjenicu da ispred vas stoji jedan od najlepših gradova na svetu ne možete ničim pobiti. A onda, ono za šta mi je jedan deda još pre 40 godina rekao da je najbrže na svetu, mi je protutnjalo kroz glavu. Misao. S njom, brže od svetlosti, možeš da stigneš u najzabačenije galaksije za delić sekunde. Gledajući preko Ajfela negde u pravcu Monparnasa sinula mi je slika Tripolija, jednog od najlepših gradova u Africi. Nekada. Danas je taj grad kao stvoren za snimanje nekih SF filmova o postapokaliptičnom svetu. Naravno, pod uslovom da imate ozbiljno i dobro naoružano obezbeđenje koje će vas čuvati jer tamo život ne vredi ni jedan dolar.
                                                                           
                                     

           Bagdad. Jedan od najlepših i najstarijih gradova srednjeg istoka danas je gomila ruševina. Nepoznati naoružani ljudi, sa maramama na licu, krstare gradom i pucaju na sve i svakoga. Kako im se prohte. I kao i u Libiji, nema policije, sudova, vojske... Otprilike kao scene iz „Pobesnelog Maksa 2“. Haos.... apsolutni haos. Sirija. Damask. Jedna od kolevki civilizacije. Razrušen, oskrnavljen, skoro potpuno uništen. Sukobi traju već četiri godine. Uzrok? Pa svi ga znamo. Braća Rotšild i njihov sin, odnosno sinovac, koji je i zvanično preuzeo kormilo, su odlučili da malo preslože karte. Gde? Pa kao i uvek do sada... tamo negde daleko od njihove sigurne jazbine na ostrvu koje je uvek bilo malo distancirano od ostatka Evrope. Tako je i sada. Teško je dopreti do Engleske i običnom putniku namerniku a o imigrantima da ne pričamo. U njihovom mešanju karata i cepanju špila padaju stotine hiljada ljudskih glava... mada sam ubeđen da oni te ljude računaju kao grla stoke... ili ni toliko. Njihovi „operativci“, kao deca koja igraju video igricu, iz nekih svojih štabova sa gomilom monitora, šalju smrtonosna oružja koja prže sve pred sobom. U Libiji, Iraku, Siriji, Avganistanu, Somaliji... ili Srbiji. A dok nas nisu potkačili i mi smo mislili da su ti ljudi, žene i deca tamo nevažni. To su bile samo brojke. Potpuno nevažne. Pa da,... Šta je sto batina po tuđim leđima? Tek kada smo i sami osetili miris užarenog željeza shvatili smo. Ali, bilo je već kasno.
                                     
                                     

 

            Iz tog razmišljanja na Trokaderu trgla su me plava rotaciona svetla na policijskim kolima. Idu od kola do kola koja su nepravilno parkirana i slikaju ih. Francuzi u žurbi napuštaju kafee i sklanjaju svoje četvorotočkaše. Jedino se ja ne uzbuđujem. Znam da sliku mojih kola mogu samo da okače negde u policijskoj stanici i da se češu po glavi razmišljajući... „Odakle je ovaj, mamicu mu“? Ponekada je dobro biti iz ove zabiti što je zovu Srbija. Kada je prošlo „slikanje“, mirno sedam u kola i avenijom koja nosi ime po Kralju Petru 1. ... De Serbie, krećem put smeštaja koji je bio u 17. arondismanu. Sutradan uveče otišao sam iz Pariza u Lion a onda sve dalje od Pariza ali sve bliže Novom Sadu. Nepune dve nedelje kasnije, preključe, stižu vesti o napadima u Parizu. U delu kroz koji sam i ja često prolazio kolima tih dana i, za divno čudo, nailazio na reklame sa Novakom Đokovićem. Istočni deo užeg jezgra grada. To uže jezgro koje opasuje prvi prsten auto puta Parižani i smatraju Parizom. Ostalo je „predgrađe“ u kome manje ili više živi „običan svet“. Šljakeri, muljatori koji ne rade ništa, crnci, Arapi... Parižanii su svoju segregaciju koja po njima važi za čitav svet preneli i u svoj grad. I baš u tom „arijevskom“ delu su se i desili napadi. Da li je došlo vreme da i srcu Pariza ne možeš biti siguran za svoju bezbednost  skoro isto kao u Bagdadu? Osveta? Ne znam. Ja sam odande otišao i vratio se u ovu našu zabit. O tome nek razmišljaju oni koji ostaju da žive tamo.