Balada disidenta

            Kada sam prošle nedelje pisao o različitom odnosu žena i muškaraca prema kupovini, tumaranju po prodavnicama i radnjama raznih tipova ja sam, za samoga sebe, promašio temu. U stvari nisam baš promašio, ali sam hteo da pišem o nečemu sasvim drugom ali kada sam počeo, zaneo sam se i otišao u.... Savladale me emocije. I nostalgija.... valjda. Ali, nostalgija je danas veća nego ikada. Pitate se, da li sam se zaželeo tumaranja za ženom po radnjama? Mislio sam da nisam. Sve dok nedavno nisam, sasvim slučajno, otišao u centar grada. Ova žustra i brza planinska reka života me nešto ne nosi na tu stranu. Motam se okolo ali u sam centar retko odem. Bolje bi bilo da nisam ni sada. Neka Bog oprosti ali pokojnika je bolje zapamtiti iz nekog vremena kada je bio lepši nego pred samu smrt. A ovom gradu, rekao bih, ne preostaje još mnogo vremena do tog konačnog časa. Iscrpljen, izgažen i polunapušten on sve više postaje idealna scenografija za horor filmove u kojima se po nekim napuštenim magacinima i praznim zgradama dešavaju scene ubistava kojih se više niko ne plaši. Prazni i napušteni lokali, poluprazne prodavnice i tek po neki gost u bašti nekog od kafića deluju kao telo baš tog nekog lika iz horor filma koje nepokretno leži u lokvi vode a bez i jedne kapi krvi oko njega. Da li je neko vršio eksperimente u poslednjih par godina sa nekim novim neutronskim bombama a da mi to i ne znamo? Nisam mogao a da se ne setim „Beogradskog sindikata“ i njihove pesme „Balada disidenta“.... naravno, samo uz sitnicu da svugde gde se spominje Beograd treba staviti Novi Sad. Zaista... šta je to od tebe ostalo moj Novi Sade?

            Gde su sve one radnje načičkane raznim krpicama zbog kojih sam bezvoljno dolazio u centar i jedva čekao da zabacim udicu u nekom kafiću dok traje neka porodična kupovina. Gde su nestali svi oni butici za zvučnim imenima koji su bili tu još dok sam bio petnaestogodišnjak? Gde su sve one knjižare u koje me žena uvek vukla. Gde su prodavnice sportske opreme u koje su zurili moji klinci? Prodavnice dečijih igračaka?  Prodavnice obuće? Zlatare? Tehnički uređaji? Da li se to desila neka masovna pljačka za koju nisam čuo, a u kojoj su neki šaneri uspeli sve da opleve za jednu noć? Ili su svi pobegli glavom bez obzira jer je najavljena neka kataklizma biblijskih razmera koja mi je promakla? Zjape rupe na zgradama, pak-papirom prelepljeni izlozi, ili samo golo staklo kroz koje se naziru linije praznih i još uvek nerasklopljenih polica. I na svakom, kao umrlica stoji flomasterom uokviren broj telefona ispod koga piše „Izdaje se“. Moj grad, koliko ja pamtim, nikada nije izgledao ovako napušten. Bombardovanje 1999.?.... Pa tada je sve vrvelo od ljudi. Bili su uplašeni i sluđeni, ali su bili tu. Gde su sada? Ko ih je i gde oterao? Na koje su to mesto otišli? Da idem da ih nađem i da ih molim, jednog po jednog ako treba, da se vrate.... da napune prodavnice, da vrate trgovce, da vrate žamor mnoštva ljudi koji nekuda žure, ili samo sede i pričaju malo glasnije.... onako kako smo navikli. Da ponovo, kada je najveća gužva, neki malo manje vaspitan gazda nekog lokala ide kolima kroz pešačku zonu da bi nešto hitno, baš tada, odneo u svoju radnju. Sada Zmaj Jovinom možeš voziti kamion u rikverc a da i ne gledaš u retrovizore. Kao na livadi. Sve izgleda avetinjski pusto. I ono malo ljudi što ima izgledaju kao da im tu uopšte nije mesto. Kao porcelanske figurice na staroj komodi, poređane bez ikakvog reda i smisla.

            Zašto? Zašto smo dozvolili da nas ova gomila lopova dovede do dna ove prepune septičke jame u kojoj svi polako lipsavamo. Zašto niko od nas nije rekao „dosta!“. Dosta majku vam jebem govnarsku, jajarsku, samoživu i bezbožničku. Svima. Svima onima koji rade u predsedništvima, skupštinama, vladama i odborima. U ministarstvima, izvršnim i svim ostalim većima, u opštinama, sekretarijatima i biroima. U javnim i tajnim preduzećima, u vladinim i nevladinim, političkim i nepolitičkim organizacijama. U fondovima, savetima, agencijama i komisijama. U službama, upravama i načelstvima, u specijalnim i običnim sudovima, u specijalnim i običnim tužilaštvima i pravobranilaštvima. U inspekcijama i sektorima, zavodima i institutima, bolnicama i ambulantama. U narodnim, nenarodnim i mesnim kancelarijama, u carinarnicama i policijskom stanicama. U komorama, okruzima, centrima i mesnim zajednicama, u domovima, ustanovama i registrima. U svim organima i koordinacionim telima, forumima i sekcijama. U svemu što samo miriši na ovu govnjivu državu od vrha do dna. Vratite mi moj rodni grad onakav kakvog sam ga ostavio pre nego što ste svi vi došli. Neću da idem odavde sa pedeset godina zbog svih vas. Idite vi. Svi! Ako ne znate i nemate gde ja ću vas uputiti. Idite svi u pičku materinu. Kada stignete, ne javljajte se. Brzo ćemo shvatiti da vas nema. Disaćemo ponovo punim plućima kao ljudi.... nećemo više osećati teški miris crkotine koji se godinama širi oko nas. Idite i ne vraćajte se. Idite ili uzmite oružje i pucajte. Pobijte nas, jer bolje je i umreti nego s vama u ovoj kaljuzi živeti. Dosta je.

Kuče za poseban povoDac

           Sećate li se Zmaj Jovine od pre 25 godina? Dunavske, Pašićeve, Modene, Narodnih heroja (danas Kralja Aleksandra), Železničke, Spensa... Ma ne morate se vraćati tako daleko u prošlost. Zašto 25 godina... dovoljno je samo 5. Izlozi skoro isti kao u Beču. Ili Minhenu. Dobro... Beč je uvek bio Beč, ali... nismo bili ni mi za bacanje. E, sad... moram da priznam da nikada nisam bio ljubitelj zveranja u izloge, i što bi mi moj ortak rekao, svaki put kada me ova moja štrikerka ubedila da „odemo do grada“ dobijao sam napade tahikarduje i hladnog znoja koji ni jedan dezodorans nije mogao da pokrije i anulira. To je za mene bio ubistveni deo bračnog života koji mi je crpeo snagu kao da sam sve to vreme iznova i iznova trčao šprint na 100 metara. Nikada nisam znao zašto je to tako, ali... tako je. Valjda sam tek tu potvdio teoriju dr Jove Toševskog koji odavno tvrdi da se muški i ženski mozak razlikuju čak i fizički a ne samo po funkcijama i posebno emocijama. Recimo taj odlazak u grad... da se bleji u bar sto izloga da bi se vratili na prvi i kupili nešto. Nikada nisam shvatao zašto mora baš sve da se vidi? Zašto nije kupila nešto još na prvom mestu ako joj se svidelo? Zašto smo morali da vidimo još i onih 99, za mene istih takvih izloga i radnji po svim tim ulicama širom našeg raspojasanog i i kao tepsija ravnog grada. Taj naš geografski položaj me malo i tešio. Zamisli sve to u Beogradu... pa malo uzbrdo... a onda koči nizbrdo... pa opet upri uzbrdo. Tamo bih totalno otkačio.

            Jedna stvar je ostala i dalje velika misterija za mene. Zašto žene vole da ih u tim paranormalnim aktivnostima prate muževi. Ili momci ako se s njima zabavljaju duže od mesec dana. Zašto mi treba da prisustvujemo tom zadovoljavanju njihovih, za nas, čudnih želja. Kao kuče na povocu. Da li na taj način isprobavaju naš stepen tolerancije na stresne situacije ili jednostavno vole da nas zajebavaju. Ideš za njom, obično sa rukama u džepovima, zveraš na sasvim drugu stranu dok te ona malo-malo pa mune u rebra i odjednom, potpuno nenadano pita... „a?... šta kažeš?“.... „na šta?“ pitaš ti kao da si pao s kruške, jer nisi ni slušao njenu prethodnu priču o slaganju boja ili  kombinatorici varijacija i permutacija od delova garderobe i obuće u njenoj glavi, koja izgleda kao kompjuter žestoko napadnut  „trojancem“ koji ga je razjeb'o k'o stari taksi. Doduše, nekad ti pogled i misli odvuče i neko drugo lepuškasto žensko čeljade, pa se jednostavno zapitaš; „jebote, šta ja uopšte ovde radim... „ A onda ono famozno pitanje „šta misliš o ovome?“... To mi je jedna od najvećih i još uvek nerešenih svetskih misterija jer nikada ne poslušaju ono što im mi kažemo nego kupe baš ono za šta smo rekli; „pa... onako... nije loše, ali i nije nešto“. To mi je još jedan dokaz da nas zajebavaju. Valjda po principu reciproteta... ako možeš i na piće i na fudbal i kod mehaničara za kola, možeš i sa mnom da bauljaš po gradu pa makar se vukao kao prebijen pas.

            A ja se ceo život borim s tim. Dok sam bio dete, mama me je tako vukla tražeći nešto ili meni ili sebi. Ćaletu retko.... ili beše nikad. Nije se s Jankom moglo zajebavati u to vreme. A ja.... Nekada sam imao utisak da će mi isčupati ruku iz ramena odvlačeći me od "Mendo" radnje u Dunavskoj. Ona unapred, a ja unazad... pa k'o natezanje konopca na „Jadranskim susretima“. Naravno, moje šanse da tada pobedim su bile ravne nuli. Ali ni sada nisu ništa veće... mislim... ne sa mamom nego sa ženom. Kada sam joj jednom rekao da se ceo život pomalo plašimo i pomalo strepimo od neke žene... kao dečaci od majke, a kao ljudi od žene... smejala se zlurado i ne verujući kao Taško Načić, jer (za njih) ne izgledamo kao da se plašimo bilo čega... čak ni Drakule, pa taman da je lično nas došao da „obiđe“. Ali greši jer to je istina. Veliki deo muškaraca zaista strepi upravo od te dve famozne žene u životu. Ne zbog neke sile... već od zvocanja i drndanja koje može da traje u beskonačnost ili zajedljivih komentara od kojih odmah dobiješ migrensku glavobolju protiv koje još nije izmišljen lek. A ne verejum ni da će skoro. Tu jedinu spašava neka konjska doza nekog ozbiljnog sedativa. Čitam po internetu kuknjave nekih „blog drugarica“ koje očigledno svaki put posle neke manje bračne svađe sednu za kompjuter, zašilje tastaturu pa udri o njima, jadnim ženama koje su za ceo muški svet obična krpa, i posle toga još bezbroj komentara gomile drugih žena koji svi zvuče kao da su na partizanskim suđenjima („Tako je“.... „Na smrt“.... „Skotovi jedni“....). I šta im napisati? Najbolje ništa. Ali ne može čovek uvek da se odupre i istrpi iskušenje. Bude to jače od tebe. I onda... eto novih žena u sukobu s tobom. A to je samo nova doza nerviranja. Potpuno bespotrebna. E, da. Jedna prijateljica, psihijatar, mi je obećala da će me „osloboditi“ tih obilazaka grada, radnji i prodavnica. Napisaće mi crno na belo da sam oslobođen tih aktivnosti jer mi ozbiljno narušavaju zdravlje. Kao kad te oslobode fizičkog u školi. Jedva čekam. Ona je jedina žena koja me je razumela. Možda zato što sam joj platio? Doduše... ja sam tu dijagnozu već „implementirao“ u životu. Već dugo ne idem u grad sa ženom. Ni svojom ni tuđom. Taman posla.