Sve sa ovih mojih deset prstiju

            Čudna je ovo zemlja. Mnoge stvari se nikada nisu znale a mnoge se nikada neće ni saznati o njoj. Mnogi od nas su pokušavali da proniknu što dublje u tome... ne do srži... to je teško... nego samo malo dublje od površine. Da probaju nekako da pronađu sami sebe u svom ovom brlogu. Ne znam da li je iko ikada sasvim uspeo u tome. Ne da se ona tako lako. Skače i otima se kao ris i u tom otimanju zna često da potkači nekog malo ozbiljnije nego što je on mislio. Ko bi rekao. Iz daljine izgleda kao ustajala baruština a kad se skvasiš počne da talasa tako jako da te izbaci na obalu gde ćeš crći kao mala crvenperka na suncu. I naravno, niko ti neće pomoći. Šta prolazi ovde... u ovoj zemlji, mislim? Pamet? Opreznost? Ili naprotiv... hazarderstvo? Upornost? Sreća? Borbenost? Surovost? Čini mi se... sve po malo. Znamo toliko pametnih i obrazovanih ljudi... ljudi koji drže do sebe, do svog ja i do onoga što imaju i čime raspolažu a žive na marginama ovog društva... države... zverinjaka... ili vukojebine... šta god da je. I ne mogu da skrpe ni za najobičniji pristojan život. Samo za to. Znam da im ne bi trebalo više od toga. Samo normalan, pa čak i skromniji, ali iole normalan život. Ali ne ide. Čak ni neki mali stančić nisu uspeli da skrpe. A svi znamo gomile bizgovčina koje je ova nakaza od države izbacila na vrh. Uostalom... ne moraju ni biti na vrhu. Šta će na vrhu? Tamo ih svi vide i svima previše bodu oči. Ali ne mora se biti na vrhu da bi mi, obični podrepaši, videli kako se neki, naoko priglupi meljovi, više greju jer su bliže vatri nego ostali. Naoko priglupi? Pa,... da. Zato što se to ipak nama samo čini. Ne može glup pikirati tako precizno pa promašiti. Ili se to meni samo čini.

            Znam čoveka... dosta dugo. Ima uspešnu firmu... čak, ta firma nije trange-šleperi-frange-avioni... U pitanju je i proizvodnja i plasman. Vrlo ozbiljno i vrlo pedatno radi, upravlja, direktoriše, ugovara... A nikada u životu nije čuo za Meril Strip... Getea... Markesa... Matiza... Dastina Hofmana... ili... Ričarda Niksona. Možda ga zbog imena čak pobrka sa Ričardom Girom. O Holbruku je glupo i govoriti... Nabrajati neke slikare ili pisce... besmisleno. Nije ni antipatičan, ni nadrkan, ni nadobudan, ni zao... Ali, ne možeš a da se ne zapitaš šta je to što ga je podiglo u neki krug imućnih ljudi koji vrte velike sume novca dok „ja sa strane samo posmatram taj svet“, kako bi rekao Balašević. Sve do pre desetak godina je i srpski govorio dosta lošije nego sada, s obzirom da je deo nacionalne manjine. Sada je, valjda zahvaljujući susretima sa dosta ljudi, i to podigao na zavidan nivo. Znam da postoji razlika između gluposti i neobrazovanja, ali... jebiga, ako nikada u životu nisi čuo za Getea?! Makar čuo... ne moraš da znaš šta je i ko je bio... samo da si čuo. Šta je to što neke od nas podigne visoko a drugima ne da ni da za trenutak pogledaju „od gore“. Ne žalim se na sebe... bilo me je i tamo i ovamo... nikada previsoko... a nisko... pa, bilo je. Ali, postoje ljudi koji su mnogo obrazovaniji, školovaniji i od finijeg tkanja nego ja a ne mogu da se pomere dalje od malog činovnika ili lošeg zanatlije. Stanu kao ukopani. I ni makac.

            Da li je baš sve u tome da je neko „sposoban“ ili ima i nešto više od toga. Ne mislim na tatu ili ujaka koji ga je ubacio da bude direktor deviznog sektora u... nekoj banci. Šta je sa onim što se zove sreća. Naći se u pravo vreme na pravom mestu, prepoznati dobitak i imati muda i ščepati ga bez oklevanja. Da li se svi zavaravamo kada o tome pričamo ili tu ima nešto? Ili su svi imali dobitak na dlanu ali nisu znali da ga prepoznaju? Ili nisu znali kada da ga ščepaju? I prošao im je ispred nosa a da to nisu ni znali. Jedan bloger... bez sumnje pametan dečko... svoje postove naslovljava sa „Biznis lekcija broj...“. U njima piše o uspešnim ljudima kroz istoriju. Pisao je o nekim manje ili više poznatim stvarima ali i ogroman broj stvari koje velika većina nas nije znala. Čitajući sve te „Biznis lekcije“ ipak sam zaključio da postoji i nešto više od samohvalisavih reči... „moje ruke... sve sam sa ovih deset prstiju napravio“. Sem tih prstiju uvek dune neki jači vetar u leđa iz nepoznatog pravca i... jedrenjak otkine sidro i krene. Koliko ko iskoristi taj vetar... i to je posebna priča... ali važno je da uspe da se otisne iz luke mrtvila, očaja i vijanja sopstvenog repa. Dobro... možda je umesto vetra to bila poneka cisterna sa gorivom ili koji šleperčić Malbora neke... 1997. ... ali, nećemo baš u sitna crevca. Pitanje je, koliko nam tu pomaže inteligencija i obrazovanje? Nisam siguran, ali rekao bih... ništa. Može malo da podupre jedra kad se krene... ali za samo kretanje... teško. Ništa tu ne pomažu ni Markes ni Matiz ni Gete. Pa čak ni Ričard... Gir ili Holbruk. Osim ako ovog prvog ne sretneš, postaneš mu baš dobar ortak pa ti ubaci u džep par miliona. Ali ne ubacuje taj nikome ništa. Šta bi njemu ostalo? A za ovog drugog. Daj Bože da ga još dugo, dugo godina ne sretnemo... tamo nam pare neće biti potrebne... valjda?  

  

Muška klađenja i zavođenja

            Eh, kada odem na teren da popisujem te moje šklopocije koje polako postaju interesantne samo ovima koji se bave sekundarnim sirovinama, što je danas ponekada i moderno i unosno, najlepši deo počinje onda kada završimo sve i sednemo da ručamo. Ne, ne ručamo u prirodi, na ćebetu, nego u kafani kao što i dolikuje svakom čo'eku sa ovih prostora koji se nekada zbirno zvao Jugoslavija. Te naše ručkove što se produžavaju u večere bi trebalo snimati. Naravno i video i audio. Jedno bez drugog bi bilo k'o kora od banane. Svašta se tu poteže. Nekada davno, pre petnaestak godina, vladala je među nama manija klađenja. Ne u kladionicama... nego onako... međusobno... da se zna ko je u pravu. Kladili smo se oko svega i svačega uvek dokazujući istinitost informacija i teza koje smo zastupali. Neko nešto počne da priča i... odma' neko skoči i krene... „daj nemoj zajebavati... to nema veza sa životom“. „Šta nema veze sa životom... o'š se kladimo?“ Ko izgubi, sledeći ponedeljak, jer to je bio dan naših „Panonskih susreta“... čak smo imali i dve suprotstavljene ekipe kao na „Jadranskim susretima“, plaća ručak. Ili večeru. Ili šta god da je to bilo. Preganjali smo se od broja stanovnika Budimpešte i Berlina do veroispovesti Goranaca. I zvali ih odmah telefonom da proverimo... mislim Gorance... ne „Budimpeštance“. Da se zna ko je dobio opkladu. Nekada je dokazni proces trajao i po nekoliko nedelja i morali su biti pozivani i nezavisni „stručnjaci“ jer druga strana nije prihvatala protivničku argumentaciju. Recimo, baš oko broja stanovnika Budimpešte. Mi... mislim naša strana, smo tvrdili da Budimpešta ima oko 2 miliona stanovnika a „protivnici“ da ima čak 5 miliona stanovnika. I skoro da smo morali da idemo da ih brojimo lično. Šta god potegnemo... internet, enciklopediju, atlas... ovi kažu... „ma to je zastareo podatak“. Jedva su priznali poraz. Mada... mislim da nikada nisu platili tu izgubljenu opkladu. Ili se varam?

            Ali dobro, imalo je to svojih draži. Jednom je bio postavljen i matematički problem sa površinom pravougaonika. Više dobrih matematičara na jednom mestu nisam u životu video. A niko nije imao više od 2 iz matiša. Dobro... lažem... imali smo svi dobre ocene... ali smo bili ubeđeni da oni s druge strane nisu. I da smo u velikoj prednosti. I oko tog pravougaonika smo se razvlačili, čini mi se, bar desetak nedelja. Ne sećam se ni kako smo dokazali naš stav. Jer mi smo dobili... naravno... zar ste sumnjali da smo ikada izgubili?! Ja se, u stvari, nisam nikada ni upuštao u opkladu ako nisam bio 100% siguran. Stari ziceraš. Nekada smo imali i goste. Imamo ih često i danas. S gostima teme za čavrljanje su se proširivale otprilike na razmak između polova. Severnog i južnog, mislim. Tako se dođe i do osvajanja ženskih srca. Tu naravno nije bilo klađenja. Samo priča. Srećom, jer to nikad nije bio teren na kom sam čvrsto stajao. Uvek mi je na tom polju tepih klizio ispod nogu. Kao da sam na ledu. Nisam to nikada ni krio. Ali neki drugi nisu imali takve probleme. Nemaju ih ni u ovim godinama. Dal' zbog materijalnog statusa, ili su stvarno šmekeri, ili ih jednostavno hoće... to ne znam, ali znam da uvek imaju nešto „sa strane“. Da razbiju monotoniju bračnog života... valjda. Dobro... ta monotonija stvarno zna da bude ubitačno-monotono-dosadna. Ali, šta ćeš...

            Jedina stvar oko koje sam ja uvek štrčao je bila starosna dob „miljenice“. Izgleda da sam ja jedan od retkih konzervativaca koji zastupa tezu da godine života „pratilje“ treba da prate godine života matorog zavodnika. Nikako mi se nije uklapala teza po kojoj može sve sem mame, sestre i ćerke. Sopstvene, naravno. Ne mogu nikako da spojim sebe sa nekom devojčicom od 20 godina. Ali o tome sam već pisao. Nego... mene više interesuje kako im uspeva? „Šmekerima“, mislim. Taman se raskantaju s jednom i... evo ih s drugom. Il' je mlađa il' je lepša? Imao sam jedno vreme i dobar auto... svi su mi govorili da mora da se lepe za mene. Jes', malo morgen. I da sam Bugati Vejron imao ne bi mi pomogao. Znam da nisam visok, lep i plav ali takvi ionako već godinama nisu u modi. Dobro... nisu ni ovakvi kao ja, ali kakve sam dilindove viđao sa ribama k'o Ketrin Zita Džons... iz mlađih dana... da ne poveruješ. Na čega se lepe... jebem li ga ako sam uspeo da shvatim. I zato ja na našim ručkovima koji se i danas ponekada produže u večere obično ćutim kada takve stvari dođu na red. Vidim da su me obišli i pregazili i da tu, izgleda, baš i neću ispraviti prosek svog preseka... što bi rekli statističari. Zato ću morati da se vratim na one priče u kojima ćemo opet početi da se kladimo... kao nekada. Mada... ne verujem da će upaliti. Ne interesuje to više nikoga.