I paor i ratnik 2 “Majevica i Regruteska"

            Tegleći maslinasto-zeleni ruksak prepun neuredno nabacane vojne opreme koju sam zadužio u kasarni na Trandžamentu kao novopridošli rezervista posle vojske i koji, od kada sam ga dobio, nikada više nisam ni pipnuo, ulazim u kasarnu “Majevica”. Ta kasarna, koja je pre drugog svetskog rata bila središte ratnog vazduhoplovstva za Vojvodinu, nije još uvek promenila zvanično ime koje je dobila posle tog istog rata... “Boško Palkovkjević - Pinki”, iako je već počela promena imena nekih ulica u gradu koja više nisu bila “moralno-politički podobna”. Svejedno... malo ko je uopšte znao pravi naziv kasarne na Avijatičarskom naselju... svi su je jednostavno zvali po tom predratnom imenu - Majevica. U krugu kasarne je već puno ljudi,  ako se tako mogu nazvati momci od 20 do najviše 30 godina. I pored tolikog broja ljudi vlada zlokobna tišina. Niko glasa ne ispušta. Sve deluje potpuno nestvarno. Kao u nekom filmu katastrofe u kojem se sprema glavna... udrana scena. Pitam dežurnog gde se prijavljuju rezervisti a on mi odgovara samo pokretom ruke i kažiprsta. Dosta neugledna prizemna zgrada ispred koje je većina ljudi koji su se već okupili. Prilazim nekoj vrsti šaltera koji se nalazi sa spoljne strane zgrade i dajem poziv i vojnu knjižicu. Oficir... mislim da je bio kapetan... gleda u knjižicu i počinje da me ispituje o služenju vojnog roka. Gde, koji VES, koja služba, šta sam radio... Ali... nekako polako i bez žurbe iako je iza mene mnoštvo ljudi. Ili se to meni u maglovenju tog teškog ranog jutra samo tako činilo. Sve mi je već dva dana kao san iz koga ne mogu da se probudim a strašno bih voleo. Na pitanja oficira odgovaram rutinski i bez bilo kakve emocije... skoro kao robot. Na moje veliko zaprepašćenje vraća mi knjižicu i... govori da, valjda... dobro pazim na nju... ili tako nešto. Pa, dobro... valjda ćemo dobiti pločice. Rat je. Ili bar “ozbiljna vojna vežba”... mislim.

            Tišina se produžava uz vidljivu nezainteresovanost za započinjanje bilo kakvog razgovora sa bilo kim. A onda, kao lavina, počinje komešanje i graja. Sve to pored mene prolazi kao gradski autobus koji ne ide u mom pravcu. Ni malo me ne interesuje šta se dešava. Ali... hteo, ne hteo, moraš da čuješ. Ogroman broj ljudi koji je došao ima mornaričke uniforme. U vojsci su bili u mornarici pa su i u rezervi zapali u rečnu mornaricu na Ribarcu. Tamo im je bazna kasarna i zato imaju mornaričke uniforme. Ma... kao da je to važno... poginuti u Jadranskom ili Panonskom moru... Mrtav si i... kraj. Ali, u komandi za koju niko ne zna gde je, brzo pada odluka... svi razdužujemo opremu koju smo zadužili po vojnom rasporedu i dobijamo novu. To su one, nekada svečane uniforme koje smo nosili u vojsci. Eto... nekada sam morao da pazim na nju kao da je skupoceno odelo od engleskog štofa a sada ću u njoj da se valjam u blatu kao krmača u maloj barici. Uostalom, to je samo uniforma. Svaka je ista. Za nekoliko desetina maskirnih koje se dele je jagma... kao da imaju neke talismane u sebi pa će ih metak zaobići. Stvarno nikada neću razumeti ljude. Puštajući sve da uzmu ko šta hoće jer... ja mogu da idem i u nekom starom džemperu u kom sam došao... počinju da mi upadaju u oči neke čudne scene koje se odigravaju oko ulazne kapije a koje niko ne primećuje. Neki od rezervista izlaze iz kasarne, odlaze do kioska koji se nalazi u blizini kapije a zatim, bez ranca i opreme, polako odlaze u pravcu prvih zgrada. Odlazim do dežurnog na kapiji probajući da shvatim u čemi je fazon. Kaže mi da su otišli da kupe cigarete pa će se vratiti?! Iako sam poneo tri boksa Malbora, ne želeći da se oslanjam na informacije da se cigarete na „vojnoj vežbi“ dele džabe, radoznalo pitam dežurnog da li i ja mogu da odem da kupim cigarete... „Ko ti brani, prijatelju... ovo je slobodna zemlja“... odgovori mi potpuno nezainteresovano kao da je dežurni u četvrtom razredu osnovne škole a ne na glavnom ulazu najveće kasarne u Novom Sadu.

            Odmah sam ukapirao da je u pitanju stara fora... „samo tetki lek da odnesem“... a onda... gas, u tri pičke materine odavde, jer ove budale ne znaju ni koliko ljudi se prijavilo ni koliko im treba. Ali jedno su shvatili... više je došlo nego što su mislili... odziv je bio više nego odličan. Novosadske budale su disciplinovanije od Beograđana. Ima više stoke nego što može da stane u obor. Uvek su slali 50% poziva više jer... ne odazivaju se svi, ali... ovoga puta... Bar desetak minuta sam stajao na ulazu u kasarnu i razmišljao da li i ja da „odem da odnesem tetki lek“ ili da se ipak vratim po novu uniformu pa onda u „boj za narod svoj“? U isto vreme gledam desetine oficira kako nekuda strašno žure po kasarni kao da se snima neki partizanski film a oni su statisti na dnevnicu. Gomila njih čak ne nosi ni ratne uniforme. Nose klasične... „svečane“, kako smo ih zvali. Majku vam jebem hohštaplersku... ako ste svi vi ovde... ko je tamo gde ja idem? Ko komanduje ovom ruljom koja se sprema da oslobađa „svetu srpsku zemlju“?... u blizini Osijeka... jer... upravo smo čuli da tamo treba da idemo. I... već sam, čini mi se, krenuo ka izlazu s namerom da odjebem sve budale ovog sveta, kada me je... valjda neka nevidljiva energija naglo zaustavila i vratila nazad. Ne znam ni danas šta je to bilo, ali... imao sam takav osećaj. Nisam mogao da joj se oduprem. Bila je mnogo jača od mene. Odustajem od bežanije i stajem u red za uniformu. U šatorsko krilo nam bacaju opremu. Dok drugi isprobavaju kako im stoji i da li su „predugački“ ili „prekratki“, ja stojim naslonjen na ćošak zgrade i zurim u njih kao da gledam snimanje istog onog partizanskog filma u kome sam, činilo mi se, malopre učestvovao zajedno sa buljukom oficira JNA, lagano pušeći cigaretu sarajevskog Malbora. Stižu autobusi... dugačka, skoro nepregledna kolona koja se ređa duž Avijatičarske ulice.  „Severtrans“, „Kulatrans“, „Vojvodina“, „Autoprevoz“... ko će se svega setiti... Zar je važno? Tri sata kasnije prelazimo Dunav kod Bogojeva. Oko mosta je gomila vojne policije i ljudi... u uniformama, civilu, pola-pola... Okolo su prepreke sa bodljikavom žicom. Jebote... gde je Kriger? Samo malo kasnije sa desne strane sam video putokaz... “Erdut”. „Dobro nam došli dragi gosti“, otelo se nekome u autobusu uz glasan smeh. Zaista... pomislio sam... dobrodošli. 

I paor i ratnik 1 „Poziv za besmrtne“

            Ležimo u polumraku male sobe u stanu u kom živim sam već neke... dve godine. Gledamo „Dnevnik“. Dnevnik je početkom devedesetih bio kao lektira... obavezno štivo. Ne verujemo im skoro ništa ali opet, kao hipnotisani, gledamo. Otme nam se po neki komentar, ali većinu pratimo bez priče... nekada mi se činilo da i ne dišemo. Tako je otprilike izgledala i spoljašnost... kada se izađe iz jednoiposobnog stana na četvrtom spratu zgrade u kojoj sam živeo od... da... 1978. Svugde je mračno i sivo... tmurno... naglovito... Gde god da odem i šta god da radim. Većina ljudi neprijatno ćuti ili odsutno maše glavom... kao u neverici. Bilo je... nije da nije... i onih koji su ludovali... Sami od sebe ili povedeni drugima. Psovali su nekome majku ustašku, zaklinjali se na vernost otadžbini i kleli da će im se krvi napiti. Kafane su prepune. Od dima koji curi iz najjeftinijih cigareta jedva se diše. Smrdi. Čini mi se da u gradu srećem neke nepoznate ljude koji, zakleo bih se, nemaju nikakve veze sa Novim Sadom. Prepoznajem ih na ulicama, u kafićima, u rupama na kojima piše „Sur“, u martketima, na pijaci. Često nose neke maskirne uniforme bez obeležja, čina, karakteristične boje. Izgužvani, sa bradom od desetak dana i dahom koji je mešavina neke jeftine rakije i još jeftinijeg duvana. Oni ne gledaju „Dnevnik“. Obično slušaju neki stari izanđali i od ljudskih ruku zamašćen i prljav radio koji pomalo deformiše glas dok škriputavo pomera opnu nekog „Iskrinog“ zvučnika duboko zavučenog u njegovu unutrašnjost. Taj škriputavi i metalni glas besomučno i neprestano ponavlja stanje na svakom mestu „ratnih sukoba“... što je bio ulepšani sinonim za klanicu koja je počela pre par meseci. Ljudsku klanicu.

            Zvono na vratima nas je trglo iz polu hibernacije u koju smo zapali zureći u snimke sa ratišta koji su nas napadali sa mog, kao telefon crnog televizora. Krenuo sam polako ka vratima... skoro neodlučno... jer... znao sam ko je ispred vrata. Imao sam 27 godina i bio sam kao stvoren za topovske šrapnele koji otkidaju i meso i kosti. Veliki broj mojih prijatelja je već otišao... na „vojnu vežbu“... kako se to tada nazivalo, iako smo svi znali da je prava reč za to „rat“. Stojim ispred vrata nekoliko sekundi bukvalno raspolućen mislima. Da li da ne otvorim? Mnogi nisu. Krili su se dosta uspešno, menjajući stanove ili čak i gradove. Nisam istrajao. Otvorio sam vrata. Ispred vrata je stajao čovek sa svežnjom papira u rukama koji su podsećali na odreske od plate kakve su nekada davno dobijali moji roditelji. Spuštenog pogleda procedio je neku, valjda službenu rečenicu... da li sam ja onaj pravi ja koga oni traže. Hvatajući na trenutak njegov pogled, shvatio sam da je to komšija iz susedne zgrade. Mogao sam da osetim hladnoću koja je na trenutak protresla i mene i njega i koliko je i njemu taj čin uručivanja poziva bio strašan. Uz sleganje ramenima, skoro bez reči, pružio mi je poziv a zatim i neku svesku u koju sam trebao da se potpišem kao dokaz da sam „poziv uredno i na vreme primio“. Pogledao me je još jednom, izvinjavajući se pogledom, i skoro bešumno okrenuo i otišao. Stajao sam pored vrata sa svojom tadašnjom devojkom, a današnjom ženom, zureći bez ikakvog smisla u vrata preko puta mojih. Kao da sam nemo viknuo tako da me čuje ceo ulaz, cela zgrada, ceo grad, cela tadašnja Jugoslavija...  „Zašto?!“... „Zašto, majku vam jebem pokvarenu?!“ 

            Imao sam na raspolaganju još jedan dan mirnog života jer već prekosutra sam morao da se javim u „Majevicu“... kasarnu udaljenu od naše zgrade svega par stotina metara. Pa... dobro... bar mi prevoz neće trebati... tešio sam i sebe i svoju devojku, pokušavajući da bar malo razbijem kamen težak nekoliko tona koji se u roku od par minuta svalio na nas svom svojom težinom ne dozvoljavajući nam da dišemo normalno nego... sitno... kratkog daha... kao pred sudnji čas. Još jedan dan. Jedan dan da odlučim da li da se javim i stavim na raspolaganje krvnicima i manijankalnim ubicama koji su se igrali rata, ili da... pobegnem negde, daleko, što dalje od te sveopšte ludnice koja je vladala u svakom atomu svega što se kretalo, mislilo, živelo, disalo, hodalo. A gde i da pobegnem? Kod rodbine u Banja Luci je bilo još žešće sranje. Rat u Bosni još nije počeo, ali se osećao kao miris paljevine... kilometrima u krug. U Zagreb? Jebote... pa protiv njih ratujemo? U Evropu?... Da li će me pustiti na granici? Primio sam poziv. Uhvatiće me kao leptira mrežom. Majci pod suknju? Zašto da ne... samo... ona nije tu. Sa ćeletom je u Banja Luci. A onda mislim... zašto bih uopšte bežao? Neću ni da bežim ni da idem. Neka me hvataju kao Gestapo po Novom Sadu, Beogradu, Užičkoj Požegi, Subotici. Neka bude šta bude, ali neću da idem u njihov jebeni rat. Nemam ja ništa s tim. Nemam neprijatelja ni na jednoj strani. Neću ni da ih imam. Neka svoja sranja rešavaju u kafanskim tučama ili na nekoj livadi, u nekoj zabitoj vrleti, daleko od svih nas. Šta ti je život. Koliko god da smo na književnosti analizirali likove iz književnih klasika nikada nismo dovoljno pronikli u njih. U onoga koji je bio raspolućen, rastrzan, prepolovljen, izbezumljen, ozbiljno uplašen. Sada smo mi sami postali ti likovi. Sada nam je mnogo jasnije zašto je Dostojevski ispisao desetine stranica opisujući samo Raskoljnikova razmišljanja. Ali... to mi sada nije nikakva uteha. Ja moram da olučim. Zajebi Dostojevskog, Tolstoja, Šolohova... Daleko je ruska stepa odavde. A još dalje devetnaesti vek. Odlučio sam. Idem. Idem, pa neka bude šta bude. I smrt je normalna pojava. Kažu.